Izašla sam maločas po naramak drva, i stala sam u dvorište. Zagledala sam se u panjeve posečenih jelki koje smo imali u dvorištu i koje su bile pre 18 godina, 18 - brojala sam unazad baš visoke i stasite, poređane od najveće ka najmanjoj simbolizovale su našu porodicu. Ovde važi običaj da kada domaćin ode seku najviše drvo u dvorištu. Ja sam zahtevala da se kasnije poseku i druge dve. Živela sam pre tog momenta u jebenoj bajci. Ja sam poklon roditeljima za Novu Godinu. Moj tata je želeo baš kćer ... Bajku mi je pravio od života. Sve tri jelke bile bi ukićene kao da se nalazimo ne znam gde, kupio je bio i posebne merdevine s nekim produžecima za tu namenu. Imala sam svetleće jelene, zvezde po dvorištu, baš sam bila jedno izuzetno radosno, dražesno, milo, i ljubavi prepuno biće. Tako su me odgajali 15 godina. Ja sam svedočila koliko su se moji roditelji voleli, poštovali, koliko su davali jedno drugome svakodnevno, kako su negovali svoje prijateljstvo i svoje zdrave navike, probleme koje su imali nikada osetila nisam, a imali ih jedino oko posla. Bila sam vukovac. Bila sam popularna, ali ne zato što želim, nego je masa idiota od mene to pravila jer su mi zavideli. Ni na čemu drugom - na roditeljima. Bilo je to odista jedno prelepo detinjstvo, ispunjeno bogatstvom i obiljem radosnih trenutaka. Tata mi je spremio sve što treba da u Sofiji upišem svoj životni san - režiju. Moje je bilo samo da učim, bila sam na listi za upis. Kasnije je planirao da izvadim državljanstvo i da mi tamo kupe stan. Ko zna gde bih sada bila...
Svakome ko me nije razumeo ikada ozbiljno želim metak koji će mu promeniti ne smer života, nego njega samog. Volela bih da nakon toga čujem šta ima da mi kaže.
