Kontrola nad vlastitim životom i ima li za njom uopšte potrebe?

Oko nove godine, mnogi od nas donose odluke tipa:
- čitaću više knjiga
- zdravije ću se hraniti
- smršaću
- naći ću bolji posao
- osnovaću svoju firmu
- biću fizički aktivniji itd.

Manjina se toga i drži...

S druge strane, niko ne donese odluku tipa:
- ići ću svaki radni dan bez izuzetka na posao, tako da se tamo nacrtam svaki dan u osam sati, i budem do četiri svaki jebeni dan

Pa ipak, ko god radi, to ispoštuje, i bez da je sam to odlučio...

Iz ova dva primjera se vidi, da nemamo, bar ne većina nas, neku posebno značajnu kontrolu nad vlastitim životom, ali da spoljni faktori, itekako imaju...

(e sad, to može biti samo psihološka percepcija - locus of control kod nekih ljudi je interni - imaju osjećaj da oni kontorlišu stvari i da od njih zavisi, a kod nekih eksterni - kao u mom primjeru)

Al ono što mene interesuje (ne ulazeći u filozofske rasprave o slobodi volje, jer sve i da važi apsolutni determinizam, velika je razlika da li su stvari u mom životu predodređene fizičkim zbivanjima prvenstveno u mom mozgu - u kom slučaju bi mogao reći da sam ja taj koji kontroliše svoj život, jer ja sam zapravo isto što i fizika u mom mozgu - ili moj mozak prvenstveno samo reaguje na fizička zbivanje drugdje, u kom slučaju nemam kontrolu) - dakle, ono što me interesuje - koliko u praktičnom smislu zaista imamo kontrole nad svojim životom, i koliko je to na kraju krajeva i bitno?

Da li su glupi pokušaji da se stekne ili povrati ta kontrola? Da li se time samo zavaravamo? Možda je sasvim okej, da se prepustimo prirodnom toku stvari, da ne kažem stihiji...

Ili ipak treba držati sve konce? U smislu ne samo upravljanja svojim životom, već i praćenja... (tipa vođenja raznih vrsta evidencije o tome šta radiš i šta ti se dešava...)

ovo sto je cara rekao o tome se radi.imamo mnogo vecu kontrolu nego sto mislimo, svi moguci izbori su uvek tu.ali ljudi nemaju volje, vere u sebe, istrajnosti i sposobnosti.ljudi menjaju svoije zivote, znaci moguce je.i kakve sve uspoehe postizu.mene vise zanimaju volja i misao kao pokretac, kako to funkcionise.jer nekima polazi za rukom da rade sve i svasta, neki bi hteli nesto-kazu e ovo je dobro to cu da radim-i na kraju sve ispadne sviranje kurcu,.dal coveka prvo privuce neka ideja i odma vidi da je to to, da moze da uspe u tome i onda je samo prati dok ne uspe.

labokv demistifikuje zivot i obesmisljava zivotne probleme, prosvetljuje narod

najlakse je reci ja nemam kontrolu.nauci pet zanata i tri starna jezika pa ces da vidis kakvu ces kontrolu da imas.

tako je, najlakse je kukati, svi kao nemaju para a u 9 ujutru puni kafici

- čitaću više knjiga
- zdravije ću se hraniti
- smršaću
- naći ću bolji posao
- osnovaću svoju firmu
- biću fizički aktivniji itd.

Čekaj brt oćeš naći bolji posao ili osnovati svoju firmu? Ako osnuješ sebi firmu nema ništa ni od knjiga ni od zdrave ishrane, spavanja...A i ako nadješ bolji posao verovatno.

naravno da ima potrebe da se ima kontrola jbt. stvari koje ne zavise od drugih, kao npr ovo sto pricas, citacu knjige, trcacu, naucicu nesto, zdravija ishrana itd, ako ti znaci to, treba se i potruditi, to pomaze i ovako. tu nema nikakvog smisla ovo kao sudbina kurac palac, to nije ni diskusija

e sad, kad se predje preko tog osnovnog i licnog, sto zavisi samo od tebe manje vise, stvari postaju komplikovanije i tu kontrole ima, ali ne moze sve sto zamislis. sto vise ljudi ukljuceno, to manje moze ustvari, i tu covek mora da nauci da se nosi sa nepredvidljivoscu, inertnoscu, slucajnostima itd.

kasnije, kad imas porodicu, ovo sto kazes svoju firmu itd, ovo drugo postane dosta bitno, i moze da sjebe coveka ko je navikao da ima konstantno kontrolu nad svim sto je on, da se pogubi kad krenu da se dogadjaju nepredvidjene stvari i onda da totalno izgubi kontrolu zato sto je pokusavao da kontrolise sve.
onda mora da se prioritizuje uglavnom.

tako da, odgovor je da itekako treba kontrola nad sopstvenim zivotom, ali da se ne mesa, da se ne koriste iste metode sa kontrolom nad tudjim zivotima, jer to malo teze ide.

Морамо схватити да човек има различите потребе. Најосновније, сушти егзенстицијализам; потреба за храном, пићем, уточиштем, дакле зато идемо на посао. Тачно је да већина људи није просвећена, неће да читају књигу, вежбају, раде на себи јер мисле да им “то неће требати”, а то је духовна храна и ту долазимо до мање насушних потреба, као што су потребе за самоостварењем, успехом, припадању, емотивној вези, знању…

Пада ми на памет и Орвел и 1984, крај дела када објашњава зашто је слобода ропство. Илузија слободе када мислиш да можеш шта хоћеш и предаш се најпростијим импулсима уз губитак самоконтроле и/или самодисциплине.

To se zove Maslowljeva hijerarhija potreba, Vuče. Samo si trebao linkovati ali dobro moze i ovako.

Citat:егзенстицијализам

https://i.kym-cdn.com/photos/images/original/000/770/871/1a9.gif

Naucio sam puno pametnih stvari danas

егзистенцијализам, да га јебем шмокљо

Egzit socijalizam

Dosta dobrih i pametnih odgovora.
Ja danas na poso, vratio se komiran. Nije mi dolazila dosad inspiracija.
U suštini labokv i celt objasnili.

Jedan aspekt koji je meni interesantan, a koji nije pomenut, je borba pojedinca i društva odnosno njegove situacije, karata koje su mu dodijeljene... u koje spada prije svega porodično okruženje, pa onda i to u kojoj si državi rođen, kakvo ti je materijalno stanje, kakve ljude pozaješ, u kom okruženju živiš.

Čini mi se da ako su ti loše karte, jako je teško odigrati dobro i izdignuti se iznad toga. Jer karte koje su ti dodijeljene ne određuju samo situaciju u kojoj se nalaziš, već utiču dosta i na tebe samog i tvoje formiranje kao ličnosti... navike, ono što znaš, ono u šta vjeruješ itd...

Iz tog razloga, naklon do poda, ljudima koji su rođeni u nepovoljnom okruženju, a nešto postigli.

Iz istog razloga, takođe, malo više treba biti tolerantan prema nekim vlastitim neuspijesima i promašajima, jer dobrim dijelom smo mi rezultat okruženja iz kog smo potekli... kako su nas roditelji vasputali, itd...

I na kraju, takođe, iz istog razloga, ko želi da mijenja nešto, bilo u smislu mijenjanja sebe, ili pokušaja uticaja na neko šire društvo (mijenjanje svijeta) - po meni treba da stavi fokus na okruženje, ljudske odnose, sistem... itd.

Snaga volje je vrlo ograničen resurs... Najbanalniji primjer: mnogo je lakše ne pojesti čokoladu ako je ne kupiš, nego ako je kupiš, pa gledaš u nju, pa se kurčiš da si neki karakter.

Isto tako trsiti se da ćeš nešto napraviti, ostajući u lošem okruženju, uglavnom je recept za neuspijeh.

Tako da umjesto pokušaja dobre igre sa lošim kartama, mislim da je pametnije stisnuti muda i pokušati promiješati ponovo karte.

Promijeniti nepovoljno okruženje (ako je stvarno nepovoljno) bez obzira na rizike koje to nosi... Tipa otići u inostranstvo, dati otkaz, mijenjati firmu, praviti tako neke rezove... Odseliti se od staraca, po cijenu da plaćaš debelo gazdi i sastavljaš kraj sa krajem... al će te makar natjerati da odrasteš.

Citat:Iz istog razloga, takođe, malo više treba biti tolerantan prema nekim vlastitim neuspijesima i promašajima, jer dobrim dijelom smo mi rezultat okruženja iz kog smo potekli... kako su nas roditelji vasputali, itd...

da ne zvucim sad kao neki lajf kouc guru imaz, ali ako nemas neuspehe i promasaje neces nesto posebno uraditi bilo gde.

pri cemu ne mislim da slepo prihvatanje rizika, nego da svesno procenjivanje stete koju mozes da napravis kad zaseres nesto.
recimo ja sam vremenom provalio da ono cega se najvise plasis kod zaseravanja je "sta ce reci neko ko ti bitan, ljudi", a ta steta iako moze da bude velika (ne kazem uzmi kurvaj se ili varaj ljude, ima limita), i nije toliko strasna koliko neka debela finansijska ili zdravstvena steta koju mozes da si priredis tako sto prihvatis neki rizik koji ti ovako ne izgleda toliko opasno jer ne spada u ovu sortu.

ako dobro postavis gde su ti limiti sta je neuspeh, na kraju se i ne obazires sad mnogo na to, nego gledas ko i ostalo, nekad prodje nekad ne.

ovo za posao uglavnom pricam, posto mi se cini da na tu temu vuces.

Nisam mislio samo na posao. Mislio sam više generalno na kontrolu nad životnom situacijom, mada krupan iskorak na poslovnom planu svakako može da promijeni cijelu situaciju... Ipak mislim da je veći uticaj života i životnih prilika na sve pa tako i na sam posao i poslovni uspijeh, nego što je uticaj posla na život.

Da bi posao značajno uticao na život mora baš debelo da te krene. A ako ti je život inače nesređen za to je jako mala šansa, ili prosto moraš imati sreće ko konj. Ili talenta, ili nekog znanja koje je samo čekalo svoj momenat.

Za većinu ljudi čini mi se da je sam život uticajniji faktor.

Tipičan primjer: ako imaš ženu pored sebe koja ti je jaka podrška, ona te može mnogo dovesti u red. I motivisati da se više boriš na poslu, itd... i postigneš veći uspijeh. U krajnjoj liniji, ako imaš ženu i djecu, veća je šansa da dobiješ povišicu i da imaš dobru platu, bez obzira na poslovne rezultate i učinak, jer dosta poslodavaca drugačije gleda na ljude koji imaju porodice... kontaju, njemu i trebaju pare... a ti ako si singl, konta, lako je za njega, šta će njemu pare...

Isto tako kredit...kredit može značajno uticati na poslovni uspijeh i rezultat. S jedne strane ako ti je velika rata, više ćeš se truditi na dobiješ što veću platu, jer ti je to egzistencijalno bitno. S druge strane, poslodavac kad vidi da si u kreditu do guše može još više da te handri jer zna da nemaš izbora i da moraš raditi i da ćeš na sve pristati...
(dobro ne bukvalno, sve... ali kontaš šta sam htio reći)

I obrnuto, ako imaš neku budalu ili oštrokondžu pored sebe, može te upropostiti.

Nema potrebe za kontrolom, samo za samospoznajom. Kad znaš da ionako sve postoji zbog tebe i da si besmrtan onda sledi prava kontrola kroz slobodu izbora. Ultimativno sve je stvar preference, ali kakve izbore će praviti neko ko ne zna ništa o sebi? Zbog toga moderno društvo život gleda sa aspekta mehaničkog univerzuma i tu nalazi određenu dozu eskapizma, tj. beži od odgovornosti za sebe, međutim i to je po dizajnu, a dizajnerima takvog bljutavog sistema umnogome je posao olakšala tehnologija koju sada sve agresivnije izručuju. Poslednji koraci priče o iluziji kontrole nastupiće nakon velikog projekta transhumanizma, ali otom potom. Svaki dan je novi početak, sva prethodna iskustva su lekcije, a svaki momenat tvog života je mali test koji polažeš. Ukupno saberi i oduzmi sve što si trebao da odradiš u svom životu, pa odradi onaj finalni test koji zovu smrt i ono što ti na kraju ostaje nevezano za karmu ili darmu jeste ljubav. Zbog ljubavi si živeo i zbog iste si radio sve ono što si hteo, sve ostalo je bilo uputstvo za upotrebu