Jako se rastužim kad čujem ovako nešto. Do 25te godine bilo mi je nezamislivo da imam decu u današnjem prebolesnom degradiranom svetu... niti sam videla sebe kao majku, smatrala sam da ne bi mogla da iznesem tako nešto, da sam slaba žena, da sam nedostojna, da nemam dovoljno finansija ... ma svakakve teorije. Desila mi se realno pukom slučajnošću vrtoglavim životom neverovatno brzo zaljubljenost u lažnu ličnost ozbiljno lošeg čoveka i dete sa njim. Mislim lošeg - poremećenog, bolesnog, uništenog alkoholom koji je u vreme kad me sreo bio na stabilizatorima ponašanja.
Htela sam da prekinem trudnoću. Tada sam baš dobro razmislila - šta ako se dese komplikacije neke i ne budem možda mogla nikad da imam decu? Kuca mu srce ... jesam li ja ubica? Nisam u stanju da zgazim mrava. To čudo nosi 50% mojih gena. Šta ako bude loš i mafijaš, govno, probisvet kao otac, alkos, narkoman, stoka? Što da rađam? Ali šta ako ne, ako bude sve suprotno? Kako se svest i razmišljanje menja duboko kad bivaš suočen sa situacijom o kojoj si do tad samo puštao filmove ...
Sve mi je propalo u životu... Šta ako mi dete uspe? Ako mi majčinstvo uspe? Mora da postoji neki balans, ne može sve da bude loše. - I ove misli prevagnu. Strah biva pobeđen. Rodila sam sebi ljubav, bezuslovnu. Nešto najveličanstvenije što može ljudsko biće. Od tad na njega gledam kao na dar prirode ili Univerzuma, kompenzaciju za tatu. Koliko ljubavi uložim u njega takav će biti. A imam je za celu planetu.
Već mi kuva kafu, donosi vodu, razgovaramo o zvezdama.
Pustite život nek radi svoje, živite malo za promenu.
