Angažovana književnost i kinematografija

Kosinski - Obojena ptica

Po rečima samog autora, radi se o autobiografskom delu; po rečima njegovih protivnika, radi se o falsifikatu. Kosinski tvrdi da je sve užase opisane u delu preživeo sam, protivnici (kojih i danas ima mnogo) tvrde da je Kosinski ratne godine zapravo proveo vrlo dobro zbrinut i siguran. U svakom slučaju, užasi ovde prikazani nisu plod mašte, oni su se zaista dogadjali. Problem leži u tome što ovde u fokusu nisu nacistički zločini ili strahote rata kao takve, već morbidnost, izopačenost i zlo koji su izbili iz najobičnijeg poljskog seljaka, pomračenost ljudskog bića koje se pretvorilo u nešto daleko gore nego što je gladna, krvoločna zver. Sam roman prati preživljavanje jevrejskog deteta u nekih 5 - 6 godina rata i okupacije. Roditelji ga sklanjaju u nekakvo selo kod nepoznatog čoveka (jer je tako imao najveće šanse da preživi), medjutim, čovek ubrzo umire, i dete od 6 godina biva prepušteno samo sebi, u svetu gde gotovo sve oko njega nastoji da ga ubije čim ga vidi (čak ga sveštenik u jednom trenutku baca u jamu sa govnima, gde se zamalo udavio). Užasavajuće delo, solidno napisano, koje svakako vredi pročitati. Prošle godine je i ekranizovano (deluje vrlo pristojno na platnu), ali nisam u stanju da još jednom prolazim kroz sve to.

https://www.knjizara.com/Obojena-ptica-Jezi-Kosinski-145947

Svetlana Aleksijevič - Rat nema žensko lice

Ova knjiga je ispovest, dokument i dnevnik ljudskog sećanja.

U njoj govori više od dve stotine žena, koje nam opisuju kako su, kao devojke koje su sanjale o tome da postanu neveste, postale vojnici 1941. godine. Oko milion sovjetskih žena učestvovalo je u Drugom svetskom ratu, najstrašnijem ratu dvadesetog veka. Žene nisu samo spasavale i previjale ranjenike, već su i pucale iz snajperskih pušaka, dizale mostove u vazduh, odlazile u izviđanje i ubijale… Ubijale su neprijatelja koji je, s dotad neviđenom okrutnošću, napadao njihovu zemlju, njihove domove i njihovu decu.

Svetlana Aleksijevič, sovjetska spisateljica iz Belorusije, provela je četiri godine radeći na ovoj knjizi i posetila preko sto velikih i malih gradova, varoši i sela, beležeći priče i sećanja ratnih veteranki. Sovjetska štampa je knjigu opisala kao „upečatljiv izveštaj o davno prošlim vremenima koja su uticala na sudbinu celog naroda“, ali epizode s prve linije fronta nisu najvažnije – od njih su važnija uznemirujuća iskustva žena u ratu. U njihovim svedočanstvima, prošlost se strasno obraća sadašnjosti, dižući glas protiv jučerašnjeg i današnjeg fašizma…

Rat nema žensko lice, po mišljenju mnogih kritičara, jeste remek-delo savremene književnosti, kojim je Svetlana Aleksijevič zasnovala sebi svojstvenu književnu vrstu, „roman glasova“, literarni pristup kojim, na osnovu više stotina svedočanstava očevidaca, iz prve ruke stvara grandioznu sliku jednog vremena, vešto uklapajući pojedinačne ispovesti u celinu.

Četrdeset prva godina... Opkoljeni smo. S nama je politički rukovodilac Lunin... Pročitao je naredbu da se sovjetski vojnici ne predaju neprijatelju. Kod nas, kako je rekao drug Staljin, nema zarobljenika, a ima izdajnika. Deca su izvadila pištolje... Politički rukovodilac je naredio: "Ne treba. Živite, momci, vi ste mladi!" A sam je pucao u sebe...
A ovo je već četrdeset treća.. Sovjetska armija nastupa. Išli smo po Belorusiji. Sećam se malog dečaka. Dotrčao je do nas odnekud ispod zemlje, iz podruma, i vikao: "Ubijte moju mamu... Ubijte! Nemca je poljubila..." Oči su mu bile raširene od straha. Za njim je trčala crna starica. Sve u crnom. Trčala je i krstila se: "Ne slušajte dete. Dete je na Boga zaboravilo..."

Bila sam mitraljezac. Toliko sam ih pobila...
Posle rata sam se dugo plašila da rađam. Rodila sam tek kad sam se smirila. Posle sedam godina...
Ali do sada nisam nikome oprostila. I neću... Radovala sam se kad sam videla zarobljene Nemce. Radovala sam se što ih je bilo tužno pogledati: na nogama obojci umesto čizama, na glavi obojci... Vode ih kroz selo, oni mole: "Mati, daj hleba... Hleba..."
Porazilo me je što su seljaci izlazili iz kuća i davali im neko hleba, neko kuvanog krompira... Dečaci su trčali za kolonom i bacali kamenje... A žene su plakale...
Čini mi se da sam proživela dva života: jedan - muški, drugi - ženski...

Moram ovo potražiti, hvala ti. Kad smo već kod toga

Ja sam u momentima iskreno pustio suzu čitajući knjigu, potresna je na momente.

Onda će te i ovo zanimati - tri meseca divljanja i iživljavanja ruskih pobednika nad švapskim fraulinama, koje su do tada rat videle jedino u novinama. A morale nekako da prežive. https://www.delfi.rs/knjige/90009_jedna_zena_u_berlinu_knjiga_delfi_knjizare.html

ne znam baš da li se uklapa u temu ali knjige o Avganistanu Haleda Hoseinija su jako potresne i poučne, jedna je o njegovom životu a druga prati živote nekih nesrećnika iz Avg.
Hiljadu čudesnih sunaca
Lovac na zmajeve

jako su teške knjige, ne znam ko me natera da ih čitam uopšte, dosta o ratu za čitav život

Hiljadu čudesnih sunaca je sasvim dobra, Lovac na zmajeve onako. Jbg prethodno sam se zanimao za baš teške teme, tako da mi je to bilo onako, holivud limunada.

Nije mi bio cilj da pokrenem temu gde ćemo šerovati romane, mada sam pretpostavljao da je neizbežno.

Erih From - Imati ili biti. Remek - delo koje bi svako, zaista svako, trebalo da pročita.

Zivot je bol, jedino sto me drzi jeste Poezija.....

svaka kap rose na prozoru kao kap suze moje

Burzumove definicije.

citao i knjigu, odlicna adaptacija, s tim da film nema saundtrek uopste

Zivot je bol, jedino sto me drzi jeste Poezija.....

Umirem

Kad smo već kod angažovane kinematografije, Madonna je u nešto više od 15 minuta uspela da dočara kako društvena nejednakost izgleda.
Madonna je kraljica popa sa razlogom - žena ima ogromno obrazovanje, čak i neki teoretičari koji se bave pop kulturom upravo nju smatraju najobrazovanijom rock ikonom.
Madonna je pop umetnica, ali psihologija njenog rada može da se podvede pod R'N'R.

vuk karadzic je kljakava olinjala gluvara puna buva

Ne zna se koja satira je od koje bolja i luđa.

Stradija | Radoje Domanović

Najpoznatiji srpski satirični pripovedač, Radoje Domanović se sa najviše uspeha ogledao u žanru alegorično-satirične pripovetke koju je uveo u srpsku književnost. Tu spada i jedna od njegovih najboljih satira Stradija, koja je nastala između 1889. i 1903. godine. Ona predstavlja svojevrsno ogledalo izobličene političke stvarnosti Srbije iz poslednjih godina apsolutističke vladavine Aleksandra Obrenovića.

Mrtvo more | Radoje Domanović

Opisujući život ljudi u jednoj srpski palanci, njihovo ne prihvatanje različitih od sebe i mržnju samo prema onima koji se izdignu iznad proseka sredine u kojoj žive, Radoje Domanović je u pripovetki “Mrtvo more” na uverljiv i satiričan način pokazao kako je teško živeti u maloj sredini i pokoravati se njenim strogim pravilima.

Danga | Radoje Domanović

Vođa | Radoje Domanović

Pripovetka „Vođa“ Radoja Domanovića je političko-društvena satira. Napisana je 1901. godine. U Domanovićevom stilu, ismevanje ovde veoma dolazi do izražaja. On ismeva „silni i pošteni“ srpski narod, koji je uvek uz svoju zemlju, čak i onda kada je najteže

Kraljević Marko po drugi put medju Srbima! | Radoje Domanović

kako se knjizevnost angazuje, to je neziva stvar
krajnje glupa sintagma

redundantno ponoc je ljube se svi

redundantno... koristimo Srbske rjeći, nijegujmo Srbski.

iako nema nekog sadrzaja osvrnite se nekad na sadrzaj, a ne na formu napisanog
ne drpajte svaku stranu rec koja bode oci

Redundantno Vialpando

Fernando Inuendo

Obsoletno tvoj život je moj