Neki dan baš pitam Japanca - šta će vas koji moj 30+ miliona u Tokiu i prefekturama, nemate pametnija posla nego da živite u kutijama za cipele i radite 70 sati nedeljno, nema života na Hokaidu, po selima i manjim gradovima? Ranije sam im (sad izbegavam, nekako nije u redu) slao slike mesta gde živim (kuća od 100 kvadrata sa dva dvorišta i baštom koja izlazi na polja koja su oivičena šumom, sa planinom u pozadini), malo je reći da bi bivali zapanjeni. Kada bih im saopštio da za sve to ne mogu da dobijem ni tipa 40.000$, i nakon što bih im objasnio da sam od grada 10 minuta kolima a da prodavnicu (ne jednu nego čak dve), apoteku, lekara itd imam na dva minuta, doživeli bi šok bukvalno. Još kad im objasniš da imaš i struju i vodu, kanalizaciju, a umesto černobila imaš baru - stanište retkih ptica, pa ujutro u 6 imaš požar ptičije pesme od koje maltene ne možeš da spavaš, izbezume se. Nije im jasno, pitaju - šta koji kurac nije u redu sa vama, zašto ljudi neće tu da žive. Onda se malo skenjaju i što oni žive u 25 kvadrata sa dvoje male dece i putuju na posao sat i petnaet u jednom pravcu.
