Vukajlija Blitz Pisanije

Ovako ljudi, ne znam postoji li već slična tema, pretražio sam ovlaš forum i rekao bih da nema. Obzirom da je Vukajlija prevashodno sajt koji je namenjen kreativnom pisanju u kratkoj formi, pretpostavljam da veliki broj autora piše nešto slično i u slobodnoj režiji ili makar ima u planu da tako nešto čini. Dakle, bilo da se radi o kratkoj priči, pesmi, eseju, psihodeličnom proseravanju, zabeleženim mislima, aforizmu ili već nešto slično. Moja ideja je da bi bilo kul podeliti to sa ostalima, čisto da ne hvata memlu u nekoj sveščici, a i radi međusobnog komentarisanja, sprdanja ili šta već. Pa, ukoliko bi ideja zaživela, da se eventualno (long shot) organizuje neko glasanje, odabere najzanimljiviji sadržaj i sačini neka zbirka vukajlijaških tvorevina u digitalnom ili papir formatu. Šta mislite?

Dobro, kad si kod govana, evo nešto za početak.

Sumzara

Покушао сам да се протегнем, али сам схватио да нисам већи од неколико милиметара. Са носа су ми спале наочари, одећа ми је нестала, мада ме је радознали хемороид који се запутио у свет и даље сврбео. Осећао сам јак смрад лешине, продоран, од оних који завлачeћи се у ноздрве, одомаћи, терајући на покорност зачињену са остацима пређашњег оброка. Зачућујуће је било то што ми мирис није сметао. Шта више, радо бих га спаковао у бочицу и њоме се парфемисао пред одлазак у варош. Хох, какво кретање око мене. Милење, прецизније, укомпоновано са трулежи и млечно белим
костима. Свакако не материјал од којега је сачињена моја фотеља у којој готово ритуалнo дремам у поподневним часовима. Постајем забринут, иако сваки педаљ мој новог,крајње нељудског тела ми гласом са стадиона труби у ухо које немам, да се налазим у мајчиној утроби и да треба да заријем зубе дубоко у пупчану врпцу, да се њоме обавијем и одиграм какав злочести танго исисавајући животну радост родитељску све док ме поцепана плацента не избаци ван.

Ох, то ја нисам сам. Стотине, хиљаде браће и сестара, а ја тако незавидан, ни трунак љубоморе, дође ми да их изљубим, сочно и привијем на груди. Какав је то овај нови свет, ова чаробна играрија универзума која се одвија у мршини некакве мачке преминуле од комшијског отрова. Толико сам преплављен емоцијама, да тек сада себи стварам простора за егзистенцијална питања. Ганглија ми зјапи за храном, за небом и говнима. Ветру и ван чистих површи! Ја коначно схватам. Рођаци ми се обраћају и без
огледала схватам да сам ја ларва. Мајушна, жута, гадна ларва, од оних што се копрцају у пластичним кутијицама јутрима пред пецање. Та, како?! Једног тренутка се успављујем страницама Коеља, другог не знам где ми је дупе, а где глава.

У оваквим ситуацијама прибегавао сам крцкању ножних прстића, сада схватам да ноге немам и да осећам јак порив за оброком. Не стижем да размислим о страху који ме је ухватио у клинч, псујем творца који ме је нагнао да усним овакве гадости и инстиктивно устима која се, гле, налазе на ужем делу мене, попут чувеног слободиног тегетњака усисавам у себе гнојиво, фекалије и бивше делове те јадне мачке.

Лако је живети са ограниченом сивом масом. Дође ми да окачим висећу лежаљку међу огољена ребарца, доживотно трпам у себе ове помије и умачем гузицу у море незгрушане крви. Цмокћем делове устајале џигерице и посматрам бивше јајашце како плута попут бове. Што сам и урадио, али авај, број седам ми се почео привиђати и гонити ме по степеницима пико ума, све док ме није нагнао да маштам о каквом леденом, мрачном месту, далеко од ове мемљиве породичне атмосфере, где нико ни са ким не
говори, овог раја усијане љубави.

Перисталтичким покретима налево круг! Јен', два. Имагинарна празна врећа на непостојећој мотки док се дижем на ноге лагане. Како се ларве смеју? Само погледајте у мене. Велика сеоба ларви. Збогом мачко. Ти омалени сисару. Ти наизменично – ненадахнуто име – мачко! Одлазим и маштам о гарсоњери без намештаја, сивих тапета, огромног фрижидера. О ноћној мори сваког студента. Само без сипаца молим. Случајан пролазник ће помислити, о па то није гарсоњера, то је излог, сјајан излог, тако прљав, тако страшан.

Јер, у њему се налази фантастична лутка. Ја. Та да!!! Шта то радим ја - луткујем. Лут, тудулут, луткујем. И луткујем. По цео дан. А, шта ће од мене бити?! Чаробан егзотичан лептир, поремећени мољац, вилин коњиц, велики пегавац, бресквин смотавац, није битно. Толико могућности за једну лутку каква сам ја.



Пажња, пажња, Хјустон ње хаве а лифт оф! Одрасла јединка излази из лутке. Тешка читавих једну седамдесетину грама. Са једним паром крила. Никада нисам сам јер са собом носим милион бактерија! Ја сам... мува.

Почетно усхићење је посустало и сада далеко од дубоког влажног амбиса олињале мачкетине и бездана хладне тмине бивам остављен сам, препуштен летњем сунцу да патим на страшној врућини. Зашто мува? Осуђен да трпам измет у цевчицу за доручак, ручак, ужину и вечеру. Чек. Стани. Можда сам ја нарочита мува. Од оних што пију крв. Stomoxydae. Или она цецекара. Нека краљевска пасмина. Швајцарска мува. Мува учлањена у партију. Летим без главе, манвришем у потрази за огледалом. Налазим га, памтим свим својим очним апаратима или како се то већ зове, зврјим и зунзам, шуњам се и трљам ручицама, жељан знања, жељан високе књиге звана енциклопедија.

У међувремену свратим на понеко говно, разочаран чињеницом да у цевчицу не могу да стрпам крупне комаде и носталгично сркућем пролив.

Kоначно, Д деј, хов тиме флај бај. Хахахаха. Осећам да губим разум. То није могуће, та запамћена слика, она се... она се подудара са једном, влажном од мојих смрдљивих мувљих суза, а исподе ње.... испод ње. Болдованим, италик словима. Безобразно наочито. Muscida.


Може ли мува да се пропије?! Питајте ту што вас чека у тоалету недељом ујутру крај четке од 100 динара из хипермаркета. Клапарам крилцима невољно, заносим се и слећем на прозор тако очигледно да се надам ударцу мухоловке. Тамо имам шта и да видим. Себе у људском обличју како кињим своју продавачицу. Пар минута касније узимам да читам Вероника је одлучила да умре и сам умирем.

Сумзара
невешта комбинација речи самсара и зунзара

Haha kakav je on doktor

- Što si zlovoljan?
- Ukrali su mi kola. Al' nije u tome stvar. Ovo bi trebalo da bude zemlja gde možeš da ostaviš kola bez straha da će neko da ih obije, opljačka ili odnese. Kod nas su i lopovi lopurde, ako ništa ne mogu, izbuše ti gume, jer sram te bilo nema se šta ni ukrasti od tebe. Navikao sam ja na to sve, nije problem, i nisu neka kola, nisam lud da kupujem dobra kola, sve i da i imam neke pare. Ha! Eto. I da imam pare, ne bih smeo da ih trošim.
- 'Oćeš jafu?
- Hvala.
- I šta ćeš sad? Napisala sam ti pesmu. Bila sam sama kući, sa Verom, ali nije htela da se druži sa mnom, pa sam pisala.
- Daj da čujem.
- Ne mogu, stidim se. Drugi put.
- Daj.
- Ne - e.
- A što, je l' bezobrazna? Možeš da je cenzurišeš.
- Nja nja, nije. Jednostavno ne može. I šta ćeš sad?
- Sa čim?
- Pa sa kolima, ludo. I državom? I jesi odlučio da li bi voleo da imaš puno para ili ne?
- A to... Pokriće osiguranje. Daj mi još jednu jafu?
- Ne dam.
- Zašto?
- Potrebna mi je.
- Onda mi pročitaj pesmu.
- Koju pesmu?
- Onu koju si mi napisala.
- Ne može, već sam ti rekla. Evo jafa. Ne mogu više.
- Ti si sebična ponekad.
- I ti. I Vera. Ona je tako sebičan pas.
- Ona je pas.
- I ti si.
- Izrecituj mi pesmu.
- Ne znam je napamet.
- Idemo da je uzmemo.
- Ne možemo, Vera je zlovoljna.
- Oraspoložićmo je.
- Kako?
- Reci da si joj napisala pesmu.
- Aha, je l' da? Kao tebi? Hoćeš još jednu jafu?
- Hoću.
- Jafu ili pesmu?
- Jafu.
- A pesmu?
- Uopšte i nema pesme, je l' da?
- Nema.
- Nema veze.

Eto, taj rad, sto bi se reklo.

a ja kad sam resavao ispalo mi je da sam obican kurac i obicno govno...sto je tacno i tako u rl...

nebitna evo sta mi je ispalo tacno, ispalo mi je da sam tanak kurac pun govana

dalje je govorio: nije znanje to koje donosi tugu, tuga je ta koja radja znanje. Srecan covek nema razloga da preispituje svet koji mu ispod limenog poklopca daruje pocasti, a ophrvan bolom zeli da prozre splacine, onoga ko ih donosi i servira. Ko sam onda ja?- pitao je. Ti si, odgovorio je mudrac, neko ko svoju bol i znanje menja za kokosku i jaje. Znaj tuga je dosla prva, na ledjima smrti, svako ko joj se odupire zmureci postao je radosno glup, dok ostali drhteci ckilje u bezdan. Zar je onda glupo biti pametan, pitao je? Svojim pitanjem si vec dao odgovor, da si pametno cutao i zatvorio oci , sada bi bio glupo srecan, a ne pametno glup. To nema smisla. Naravno da nema, to su samo reci. Smisao je samo rec. A znanje koje se ne moze iskazati recima to i nije znanje vec stanje izmedju prvog secanja i poslednjeg pocinka. Tu nema razlike izmedju lude i mudraca, sem odluke da li patiti zbog neizvedenog skeca ili aspurda svega toga.

Meni je ovo Kurdovo vrh

Musa je najstariji među svim gazdinim lovačkim psima.
Čak i ime mu je onakvo kakvo se nekada davno po tradiciji davalo psima u Srbiji, tursko. Njuška mu je seda, a dlaka odavno bez onog sjaja koji je nekada imala.

Stalno leškari na istom mestu u dvorištu, onom koje je osunčano najduže tokom dana.
Prija mu sunce. Star je i krv više ne struji kroz njega onako kao nekada, a i sve mu više smetaju parčići od sačme koje je vremenom dobijao od nekih loših, nepreciznih ili naprosto pijanih lovaca pred koje je tokom svog života isterivao divljač.
Nije nikada mogao da bira lovce sa kojima će ići u lov, jer on je samo lovački pas koji mora da sluša i služi onome zbog čega i postoji na ovom svetu, da pomaže gazdama u lovu...

Tada bi se, prilikom takvih scena, kada se posle nečijeg pucnja začuje i njegovo cviljenje, gazda strčao do njega, pregledao mu rane, isprao ih rakijom iz čuturice, pa onda onu sačmu koja je bila pliće izvadio perorezom, a onu koja je dublje naprosto zaboravio.
...I pomazio bi ga po glavi. Onako malo grubo, ali na takav način da je Musi tada uvek bilo sasvim jasno da su njih dvojica baš najbolji drugovi na svetu.
A ta sačma koja je bila preduboko da bi se izvadila perorezom, jednostavno bi ostajala tamo i vremenom zarasla u njegovo telo.

Musa nije imao nikakav pedigre, oštenio se u jednom selu na vrhu Gledićkih planina, u Šumadiji, tamo gde su svi psi bili baš isti kao i on.
Tako je bilo oduvek, pre nije tamo nikada bilo drugačijih rasa pasa.
Jednog dana je, nekim lepim džipom, stiglo nekoliko ljudi, iz daleka. Pričali su malo sa gazdom, pa onda došli do njegove kućice i počeli da ga maze i zagledaju sa svih strana. Slikali su ga puno puta, zagledali mu zube, nokte, merili ga, merili mu visinu, dužinu, merili mu obim glave, dužinu ušiju...
Rekli su da je on jedan od poslednjih autohtonih primeraka svoje rase, da je veoma redak primerak i da takvi skoro i ne postoje više, jer se ta rasa dosta izmenila u zadnjih 100 godina. Doduše samo po bojama, jer su svi ti balkanski goniči veoma slični po osobinama i izgledu, samo se razlikuju po bojama dlake, pa se onda zbog toga zovu srpski, istarski, posavski, itd...
Kazali su i da je šteta što je već jako star pa ne može da se koristi za priplod, jer takvi, toliko dobri lovački psi, skoro da i ne postoje više na svetu.
Posle su sedeli sa gazdom i pričali, tačnije, gazda im je pričao priče o Musi...Ono kako se klao sa ranjenim divljim veprom, kad jednom dva dana i dve noći nije stao sa lovom i kad se srušio od umora pred njim pa ga je ovaj u naručju nosio kući, kad se samo sa još dva psa iz sela jedne zime poklao sa celim čoporom vukova...i sve tako.
Ljudi su ga zagledali za vreme priče, smejali se, zapitkivali. Onda je jedan ustao i nekim klještima utisnuo tetovažu sa nekim brojem na Musino uvo sa unutrašnje strane.
Tada su mu i dali pedigre, tek tako, tu na licu mesta.
Posle su otišli, a gazda je otišao da spava.

I sada ništa.
Musa i dalje leškari na svojoj sunčanoj strani, doduše ponekada voli da se trapavo i skoro smešno za psa njegovih godina igra sa štencima kojih uvek ima tu oko njega u dvorištu.
Ne ide više u lov, jer ne može da trči kao nekada, ali ga i gazda više ne zove.
Sada za lov ima mlađe pse, koji nisu iste rase kao Musa. Oni se ne kolju sa ranjenim besnim veprovima od 200kg i čoporima vukova, ali i ne padaju od premora.
Oni u lov odlaze kao sportisti, veselo i bez preteranih reakcija.

Ponekad samo podigne glavu i oslušne kada iz šume do njega dopre glas nekog mladog psa koji juri neku divljač...ali odmah posle par sekundi spusti glavu i nastavi da se sunča.

On je tek sada dovoljno star i mudar da dobro zna da sunce baš uvek zalazi i da ta njegova toplota treba obavezno da se maksimalno iskoristi.

Imam nesto slicno.

Pas

Живео је у мом дворишту на месту које се није могло видети, већ се до њега морало сићи окрњеним бетонским степеницама, један пас. Нисам знао колико има година, мада је пола мога века била приближна његова старост. Тај пас био је најближи опис мом поимању љубави сем мајчине, али како је време пролазило, а обавезе узимале данак мом одрастању, наша честа дружења заменио је само звук звекетања ланца те наивне спознаји живота отелотворене у чупавом обличју ограничене свести, којa би ме каткада опоменула да je посетим и упутим коју реч.

За трен ја сам заборавио да у свом власништву и имам пса. Моји стари су га хранили и сипали му свеже воде у посуду. Кад боље размислим одабрао сам да заборавим, јер га ми је већ онако остарелог и близу самрти било тешко гледати, како цвилећи тражи само тренутак мога времена, а сама патетика која се и препознаје у овим исписаним речима била ми је попут олова, отровног, које се слива и у кључалој води обликује у мој одраз на огледалу, јер, ма колико да сам себе убеђивао у доброту мога бића, некоме странцу који би видео каквог ја пса имам и како се према њему односим, не би било на одмет да у мени препозна бездушног тиранина и сујетног садисту, да ме осуди и прекори што га не одвежем и не пустим, него плачем над његовом несрећом.

Заиста, тешко ми је било то да урадим. Да га бацим у немилосрдност искежених луталица, слободних и крволочних. Чинило ми се као да би му тиме учинио нешто зло, његова смрт коју сам потајно прижељкивао и која би у мојим мислима била најлогичнији излазак из ове пат позиције сада је у мени изазивала тескобу, јер замисао свог пса, како се негде смрзава и конча, оцртаних ребара и оклембешене њушке, пребијене и влажне, чинила ми се несноснијом од сопствене смрти, те сам зато немајући храбрости да са њиме остварим неки приснији однос, сматрајући да бих га опет тиме некако повредио, рачунајући на моју будућу равнодушност, коју сам гајио чак и сам према себи, наставио да игноришем његов лавеж, а осећај гушења који сам притом имао заменио за нешто донекле пристојно.

Терао је инат тај пас. Чекут му се поправила, искра у очима вратила, реп весело клатио. Од бледе слике животиње на издисају, постао је биће мило као свако младунче, наклоно свему, ипак мирно и мудро.

Не знам ни сам како је дошло дотле. У неизбежном теснацу који се попречио на путу којим сам ишао, када себе нисам могао више да заваравам и кријем се у детињој природи, размаженом стиску дојке и лажном оптимизму, упутио сам најискреније могуће речи својим старима и разгораченим плачљивим очима узвикнуо, "ја и нисам ништа друго него наш пас!", и утоме осетио другу страну усхићености човекa коме је презентована велика животна мудрост. Изговорене речи, биле су тачне. Ја, заправо и нисам био ништа бољи него наш пас, с тим што је он био нешто старији од мене.

Пас је и даље био жив. Као и ја. Обојица нацерени, намирени, погледом изгубљеним у лист младог дрвета које се повија на ветру. Лежимо и облизујемо своје ланце, задовољни дужином слободе коју нам дају и кикоћемо се на смрад мрше некадашњих луталица које у трку слободе своје оставише само кости. Лизасмо, али и даље не потпуно сигурни, даје ли нам тај метални воњ на језицима спокојне боре незналице на челима или нас он учини лудим да се попнемо на стуб за који смо везани и са пропланка видимо преко хоризонта.

taj pas sam ustvari ja :(

Umetnički tekst kiša pada crno bela slika on i ona senke pas slova melanhlija ulice

Ja sam amelija pulen ovaj život je tren pjer šta je lepota tren ispijanja omiljenog čaja kafe skupog vina u parizu sedim sama u pariskom lokalu Sve je lepše sa pogledom na ajfelov toranj i radosti i tuge i svi sretni dani, krabe na žaru hmmm mišel poljubac u čmar ja sam tin tin u parizu je sve lepše kurve francuzi sa velikim nosevima ja sam amalija pulen hop hop grickam si kulen lakoća i lepota življenja usrana francuska harmonika amelizovaću celi svet da bude moja topla zdelica napitka pred san petnestak minuta dobrog romana, mi smo umetnici baš super a vi ostali ste govna reko mi je sartr tako mudrac jedan star i pametan na vrhu planine s anđelima ime i oooo tko mi tebe poslao

Bajczarz, kakva je ovo deskripcija comptine d'un autre été? :)

Pa ne znam šta to znači na francuskom pa prvo kucah u prevodiocu i ispade citat дјечја рима јос љето tatci posle sam guglo pa to izgleda pesma iz amelije

katalina gde ste bese okacili link insta profila ono bese

:seen:

"Nekad sam imao dugu devetku, a sad kratež! Kad sam bio mlad, devojka me je oralno zadovoljavala i u jednom trenutku mi je stegla zubima ponos i prosiktala: "Ajde me sad varaj!".

U tom trenutku je zagrizla koliko je mogla, otkinula vrh i ispljunula ga! Ja sam krvav izleteo iz sobe, rekao ocu šta se desilo i izleteo na ulicu. Uleteo sam u taksi i rekao da vozi u bolnicu. Vozač je mislio da sam ranjen.

U bolnici sam upoznao jednog dečka koji je umirao od raka i poželeo mu da ozdravi. Kada sam bio na operacionom stolu, moj otac je stigao sa mojim glavićem kojeg je pronašao na podu sobe.
Međutim, on se već potpuno isušio i smanjio, i nije ga bilo moguće prišiti. U tom trenutku, čujem da je onaj dečko umro i pitam njegovu porodicu da mi doniraju njegov glavić koji su mi na kraju prišili.

Kad me danas pitaju da li funkcioniše kako treba, ja im kažem: Ne samo da je funkcionalan, nego i poboljšan", priča je koju je Kristijan Golubović ispričao i tokom učešća u rijalitiju "Farma".

al je LUD

-Ustaj sine.
-Evo ustajem.
-Spremila sam ti doručak.
-Čekaj malo, ja sam replikant, nemam majku. Šta si spremila?

Sedimo na krevetu naduvani kao stoka i gledamo Grand. Da, Grand.
Zašto?
Pa zato što je to smešno kad se naduvaš. Tebi nije? OK, nama jeste, ali nije sad to bitno.

I tako sedimo mi, kao što rekoh već, naduvani, gledamo Grand. Dvoje nas je inače, drugar i ja. Toliko nas je poklopila travuljina pa moramo onako da širimo oči povremeno i snažno trepćemo kako bi sklonili izmaglicu i videli oštrije. Onako moramo da, jebem li ga kako se kaže, gvirkamo valjda ili tako nešto.

A na TV-u. To je jako teško opisati. Velik je to TV. 42 inča ima, a nama i veći deluje jer smo odjednom potpuno hipnotisani scenom koja se događa tu pred našim očima. Na par metara od nas. Na istom tom TV-u. Najavljuju nekog momka, da me ubiješ ne znam kako se zove. Vidim da je sigurno popularan, pošto neka kreketava žaba ga je najavila tako da je pustila blagi piš niz nogu, a u trenutku kada su pokazali publiku vidim da je neka debela žena pala u nesvest maltene, od veličine tog pevača. Ne fizičke, nego ono interpretatorske veličine valjda.

Gledam lika, on onako ima oči kao neki psihopata, fiksira jednu tačku. Sprema se mentalno da izvuče valjda maksimum iz sebe. Kosa mu onako na stranu zalizana, odelo crno kao ugalj, sve nešto ispeglano, u fazonu kao da ga je keva uštirkala za ovo pojavljivanje. Iza njega zavesa se polako povlači i počinje potpuna psihodelija.

Muzika odmah, naglo, jako kreće. Bubanj, zurle, talambasi, sintisajzer, harmonika, električna gitara, violončelo, frula, dvojnica, klavir, ma sve što postoji od instrumenata. Istrčava jedno dva tuceta dece u narodnim nošnjama i seda ispred njega na neki kao jedan stepenik, pa i oni krenu da se drmusaju i tapšu al' potpuno van ritma ove ludnice. Kao da tapšu uz taši-taši-tanana. Iza njega neke igračice, njih dvaes', u zlatnim nekim bodi trikoima ili kako se to već zove ne znam, a na glavi svakoj kao paunov rep nešto, isto zlatno i stavljaju jedna drugoj ruke na ramena, pa čas levo, čas desno dižu noge.

Levo od njega dva para igraju brzi latino ples, obučeni onako, pa znate kako su obučeni ti latino plesači, da sada ne ulazim u to. Ono, šljokice, trakice i tako ta sranja. Između latino plesača i ovoga što peva uglavili su i lika kako žonglira pomorandže. Sa desne strane odjednom utrčava Lepa Lukić i neka mlada pevaljka, očigledno na heroinu, da pevaju sa njim ovaj, reklo bi se, veliki hit. Protrčavaju pored improvizovanog štanda sponzora emisije, iza kog stoji devojka obučena kao doktorka, sa sve stetoskopom oko vrata, a na njemu piše DULKOLAKS - nadražajni laksativ. Dok su protrčavale malo je falilo da obore model ljudskog dupeta, na kom je ona devojka verovatno objašnjavala kako deluje ovaj magični proizvod za hitro i obilno iseravanje, kada neće da ide. Čak je tu i novogodišnja jelka, sva okićena, iako je april.

Iznad njega je improvizovana ljuljaška, spuštena reklo bi se sa plafona, na kojoj momak i devojka razmenjuju nežnosti. Znači ništa hardkor, nego nešto kao maze ruke jedno drugom, šeretski se osmehuju, šapuću kao i tako to. Nije on nju marn'o za sisu, ona njega za karu pa se žvalave. Nego onako, fino, sa ukusom.

Ovaj uštirkani u svom tom ludilu peva neku pesmu, ne znam sada reči ali kao fazon nešto ljaksonski, a ipak moderno tipa: "Poslao sam ti SMS poruku, sa emotikonom srca, a ti si me iskulirala i sada moje srce grca, od bola, od bola, od bola. Izaš'o sam ispred kluba, mal' falilo da me pičnu kola, jer moje srce sada grca od bola, od bola, od bola....". Al ne pomera se. Ni on, ni odelo ni frizura. Ništa. Samo drmusa desnu nogu sto na sat i peva. Oči fiksirane k'o kod Hanibala Lektora, negde pravo. A zagrlila ga Lepa, zagrlila ga i ova na heroinu, pevaju sa njim ubiše se. A on ni makac. Zakucao.
Oko njega haos. Fali samo slon na monociklu kako baca surlom majmuna sa cigarom u vis al ovaj peva i ne mrda. Osim onog pomenutog drmusanja nogom.

Mi već grizemo nokte. Suviše je to dešavanja. Kad prikažu publiku, a oni kao na teniskom meču, samo što ne gledaju onako sinhronizovano levo-desno, nego kud koji. Mnogo je to stvari u isto vreme ispred njih. Pogubiše se ljudi. Oči im sijaju jebote. Mogu da zamislim uživo kako je to.

Vraćaju kadar na onog što peva, pesma skoro dostiže kulminaciju. Znate ono na kraju takvih pesama, kada mora da izvuče slovo "A" jedno tries' sekundi kako bi rekli svi: "U al ovaj peva, kao šaban pre nego što je zauvek skin'o periku."
A ovaj i dalje stoji sav ukočen, a u očima mu vidim da zna kako mora nešto da uradi. Mora brate. Jer tri minuta je oko njega potpuni šou program, samo on stoji u mestu kao budala i peva. Zna da mora nešto. Stiže taj deo klimaksa potpunog. Tačno mu vidiš u očima da razmišlja: "Šta koji kurac da uradim?", "Potpuno se ne uklapam u ovo ludilo.", "Jebem ti kevu i ovo njeno odelo i ovu frizuru i sve u kurac, oko mene psihodelija, ja k'o na sahrani".

I dolazi momenat. Tačno mu vidim na faci da je odlučio. Ne zna kako će to da izgleda, ali shvatio je da mora da improvizuje. Hvata jednu od onih zlatnih igračica i u momentu kada počinje taj "A" deo od trideset sekundi spušta joj obe ruke na ramena, tačnije malo bliže vratu i kreće da drmusa kao da je davi. I drma je, drma, drma, drma. To traje kao fazon, dvadeset pet sekundi sigurno. Nama traje duže. Ona šokirana gleda u njega, on u transu izvlači maksimum iz svog glasa, hvata je levom rukom za sisu, ona njemu isto levom puca šamarčinu, on besan završava "A" deo, baca je sa obe ruke ka štandu "Dulkolaksa" baš u trenutku kada se završava pesma. Riba izletela iz kadra skroz. Znači nema je. Proletela pored štanda, pored jelke, nema je.

Svi na bini preneraženi. Ona deca u nošnji prestala da tapšu, igračice neveruju, prestali ovi gore na ljuljašci da se maze, latino igrači privili latino igračice ka sebi da slučajno tako krhke ne padnu u nesvest. Doktorka guta dulkolaks k'o bombone, u šoku potpunom. Žongleru pada poslednja pomorandža na glavu. Da je bio onaj slon sa majmunom, pao bi sa monocikla i ispustio majmuna. Sve stalo. Lepa ne kapira doduše pijana je i ova druga takođe, drogirana je, pa ih bole uvo baš. Al stalo sve jebote.

Samo Sale Popović shvata da je ovo onaj trenutak kada mora da izvuče situaciju. Pojavljuje se u nebesko plavom odelu, a sa takođe nebeskim, ne plavim, samo nebeskim, osmehom i izgovara rečenicu: "Dame i gospodooooo.....Jedan, jedini, veliki, neponovljivi Bane Sokolović (ime izmišljeno iz razloga što ne znam kako se taj zove, a ovo ime zvuči sasvim kao da je neki pevač Grand produkcije)".

Publika počinje gromoglasan aplauz. Pretpostavljaju da je sve to deo šou preograma koji im je priređen. Svi akteri na bini tapšu. Uštirkani se poklonio tri puta. Sve je oživelo. Doktorka je jedino brzo šmugnula jer izgleda "Dulkolaks" stvarno radi. One devojke nema. Ko zna gde se smandrljala.

Na dvojica smo ćutali jedno deset sekundi pre nego što je drugar samo izgovorio "Krv ti jebem." i prebacio na neki nasumični kanal. Ispostavilo se da je u pitanju VH1, a tamo onaj debeli sa Havaja, baš debeli lik, što svira onu malecnu gitaricu i peva "Somewhere over the rainbow" ženskim glasom. Dobro možda nije mala gitara, možda je normalna, a on je samo ogroman pa deluje tako mala. Al, dobro, to je neka druga priča.

Hahah. Dzoni ja od kada sam gledao jednom tv stondiran, vise ne smem.

užegana Rigotina
Icon default21:03
Možete li da mi odaberete jednu defku pls. Poyy pre 2 godine kosmopolita pa napiši neku da je za odabir:-P pre 2 godine

Bajczarz, jaslice rime još jednog leta, popodne. Takoe!

Bjurenu, to je dezinformacija :)

vukajlija BLZ pisanje xd

Sve ce ponovo biti u redu siguran sam. Od kad su hrvati Nedi Arneric vratili vikendicu u Rovinju vratio se i moj optimizam i vera u ljude.
Jer Rovinj je jugoslovenski San Trope sto rece Miki Rubiroza, tamo imas perspektivne mlade glumice sa sestrama koje kasnije postanu nedojebani matori kreteni, i tako Neda ide ujutru na pijacu gde se vratija Sime i donija friske ribe, i prica onako fino "Pa je, da se brodet napravit i od ugora!" , i to je bas onako, super.

Umirem umirem majko
Aaa ne budi me
Koj ce mi kurac ovo prolece

Kad ooon ne ljubi me
Ljubim Kandi buraza :*

Svi smo ovde fukare krademo iz pekare

Камо лепе среће...