U Riju je, prevedeno, sve moguće. I stoga treba biti mudar. Pri tome računati na kemiju koja je stvorena, na zajedništvo koje je frcalo svih ovih dana. Na neki intimni, samo njihov svijet u kojemu nisu prestali vjerovati. Čak i kad su coprali sami između sebe. Tu je Bogdanović predvodnik.
- Što ćemo mi, vidi nas...
Dok ne izađu ne teren. Tu su carevi. Dario Šarić u svom all-round izdanju, u kojemu je svugdje gdje je i lopta, pa i na tribinama, ako treba. Kruno Simon koji je španer. Ili - Španer. S velikim Š. I Bojan Bogdanović koji je vođa. Koji će uhvatiti Hezonju za glavu i izderati se na njega jer nije obranio Belinellijev prodor na koncu poluvremena, ali i skupiti igrače na centru i dati savjet. I uzeti lopte odluke na sebe. On se neće skriti.
I to gledaju ostali i uče. Kako biti frajer. U sportu je to lako. Tu se frajer postaje samo na terenu. Izvan terena ionako za njih ne treba brinuti.
Само треба додати да је Батум играо са поврједом рамена прошле године. Нека слична прича је кружила и за Паркера. Отуд лоша игра. Не знам, мени Хрвати какав год састав да склопе, никад нису фаворити. Поједу их очекивања сваки пут. Италија јака, могли би далеко. И Франци имају фину екипицу, упркос изостанцима БПГ. Грке ћемо видјети на Aкрополис купу.
Биће јако шугаво догодине када не буде репрезентативног љета него ћемо прави баскет морати чекати до половине октобра.
