verujem u postojanje boga, i u bukvalnom i prenesenom znacenju. Kazem ''verujem'' jer nemam dokaze sto se tice bukvalnog oblika boga, sto sumjam da ce ikad i biti dokazano. Vise je vera zasnovana na traganju, a svaki korak dalje je razuveravanje u ono u sta se sumnjalo. (Ovde bih samo napravio digresiju i napisao nesto o pojmu ''uverenja'' i ''ubedjenja'' koji se mahom shvataju kao sinonimi. Uverenje konotira veru, a ubedjenje bedu, rece muftija. Sad bih to povezao sa romanom Dostojevskog ''Bedni ljudi''. Ako uverenje podrazumeva spoznaju zarad svog dobrog, ili uveriti drugog podrazumeva prenosenje saznanja zarad njegova dobra, a ako ubedjenje podrazumeva ubedjivanje nekog zarad manipulacije tj zarad sebe a ne zarad njega, a ubedjivanje samog sebe obuhvata zivot u zabludi, odnosno u bedi i lazi. E, sad da bih to dokazao hvatam se za gorepomenuti roman, u kojem siromasni deda i zena razmenjuju pisma koja su puna poruka ljubavi, slanja poklona radi ljubavi i non stop ''volim te neizmerno, bla bla''. I kako naslov takvog romana moze biti BEDNI LJUDI? Naslov ne potice od toga zato sto su siromasni, vec ta ljubav nije iskrena. Oni se vole iz medjusobne koristi, ona njega svojim delovanjem odrzava u zivotu, jer da nema nje, on ne bi imao razloga za zivot. Ubedili su se da se vole, i to je njihova beda. Niti ce ikad dostici neku srecu, bas iz tog ubedjenja i zivota u lazi. Kako neko moze da bude bedan i nesrecan ako zivi u ljubavi xd) Ovu digresiju sam napravio jer hocu da kazem da samo uverenjem covek moze da se usavrsava, sto je i sustina relligioznog i verujuceg coveka, oni koji su se ubedili tim gore po njih. Verovatno sve rade radi formalnosti, imidza, itd itd i kod njih nema napretka.
sto se tice prenesenog znacenja ono je vise zasnovano na filozofiji i psihologiji, a pod tim podrazumevam pronalazenje onog sto je zapisano u svetim spisima i od svetih otaca u svakodnevnom zivotu. Recimo, tvrde ljudi da greh nije prenosan. Ukoliko je otac okoreli alkoholicar, uzmimo uz to sve sto jedan alkoholociar radi svojoj porodici - dete samo kao svedok toga razvija dobru podlogu da i samo postane alkohlicar, nestabilna licnost, autodestruktivan itd itd. I to je sve pokupio iz prizora svoga oca, kako onda greh nije prenosan, alegorijski gledano? Pa to nije hriscanski, ni po sebe ni po druge.
ovo preneseno znacenje obuhvata postojanje boga i djavola u nama samima, jer svako od nas nosi klicu dobra i zla, roditelji su nam preneli i dobro i lose, i genetski i vaspitanjem. Sustina verujuceg coveka treba da bude u tome da suzbija i iskorenjuje mracnu stranu sebe, odnosno da donosi svetlost. To je upravo ono sto su sveti oci radili, borili se sa samim sobom, sa tom ''mracnom stranom'' odnosno djavolom u njima. To usavrsavanje, pored posta i molitve, obuhvata duboko prodiranje u svoju psihu, odnosno dusu. I ta dobijena svetlost ogledala se i kod nas i kod budista crtanjem oreola.
To je jedini i pravi proces, svaka kompezacija je glupost. (edit: nije glupost, vec je dobra stvar, jer ne mozemo svi da budemo monasi, ovo je samo jedan od nacina usavrsavanja, jer se na taj nacin sve to izbacivaju iz sebe) Ali pomaze. Recimo Dostojevski je imao genetski gledano, sklonosti i da bude ubica (cini mi se rodbina sa oceve strane) i da bude svetitelj, iguman, stogod (sa majcine strane) , a on je to kompezovao, time sto je kroz svoje junake sprovodio samog sebe, najcrnje misli, tezenje, pozude, i najbolje stvari. Covek grehom sebi navlaci losu ''energiju'' , mracne misli, i sve dublje i dublje zapada u to - uzmimo primer lopova - on kad prvi put treba da ukrade , on krade veoma tesko, drugi put ide malo lakse, a treci put klizi, kasnije prelazi u naviku i radi to bez pardona. A da li on placa danak? Naravno da placa, to se sve odrazi prvo na njegovu psihu, sva ta napetost, nervoza, a kasnije se odrazi i na spoljasnji izgled. On se krivi. Koci. I to je njegova kazna.Veliki koraci su potrebni da se odupre tome kad duboko udje u greh.
Jos jedan EDIT:
Okej, greh ko greh, svi gresimo, ali ne treba gledati, podvlacim, povrsno na to delovanje. i pre svega treba osvestiti sebi da ''nisam ono sto mislim, vec ono sto radim'' . Generalno govoreci, kad se neko odvali od alkohola svinjski, on mora da se zapita odakle meni potreba za tim? Odgovor je - nezadovoljstvo -----> tuga -----> bes. Isto vazi i za narkomaniju. Postoji greh prema sebi, i greh prema drugima. Vise me interesuje prvi.
Pad u greh ne treba shvatati tako olako, ono je kao u psihologiji, ima svoje stepene. Raskoljnikov prvo dobija misao da ubije. Pa bezi od nje. Polako pocinje da vodi razgovor sa tom mislju, i onda dolazi nagovor, a kasnije i sam cin. To je pad u greh.
Sa psiholoske strane imamo agresiju misli, agresiju reci, agresiju dela. Isti stepeni.
Dosta o ovome, sa druge strane - postojanje djavola. Za postojanje djavola u obliku imam poprilicno dobre iskustvene dokaze. O djavolu u nama samima sam vec govorio, koji se javlja kroz grah a odrazava se na psihu i celokupnu licnost, jer realno - postajemo mnogo gori nego sto smo bili, stremimo ka lose. Nasuprot verovanju koje yahteva usavrsavanje, kretanje ka dobrom.
Ali djavo spolja je mnogo komplikovaniji, i on zahteva ritual. Da bi se nekome poslao, potreban je ritual. I podloga kod tog coveka kojem se salje, podloga koja jse stvorila od greha. Odbrana od samog djavola u tom smislu, podrazumeva rituale, raznorazne, i narodne i crkvene.
Ali jedno nisam jos otkrio, da li se samo ritualom (hriscanskim, muslimanskim) on moze oterati, ili bog moze sam da deluje, bez tog rituala?
