Марковдан 1999,, трећи дан крсне ми славе, а у време бомбардовања, славили 2 дана како доликује, па ручали тај дан породично нас 3 роба у стану. кева скувала кафу, и донела у собу, ја блејо нешто по интернету као де ће ови зликовци да гађају, пошто нам је стан поред касарне у центру града, мада нико више није ни марио. Мотам љути херцеговачки дуван, у том сирена. Нисам ни облизо ризлу, поче да рока, смрче се, стакло пршти са целе зграде, врата се сва поотвараше од детонација, нека излетела из штокова, вриска по згради. Сабрасмо се ми укућани, добро сви, изађосмо испред зграде, туга за видети, ролетне раздрљене, исцепане завесе вијоре од промаје... ај све то. Враћамо се у стан, треба срча да се почисти. Кева била ставила ћилим на прозор од моје собе, и сад јебига, пао онај ћилим на сточић, оборио ми и кафу коју нисам ни сркнуо, а пун стакла. Истресам ја онај ћилим, кад оно бајо мој, гелер величине песнице, неправилног облика.
Реко, јбт човек главу дизгуби пијући кафу у својој кући.
И тад сам знао, неш ти овде још дуго, синко...
Jebote...
Profe, ne kapiram što te keva terala da ideš na časove klavira?
Really? Pa, ono, nikako joj se nije dopadala ideja da budem leva plutka u Zvezdi, tako da...a i keve, uopšteno, imaju običaj da odlučuju umesto svoje dece;)
@Nash Bridges
Napaseš mi se, čobane od ovaca.
