Човек је сам по себи противуречно биће, и стога не можемо да га посматрамо као стерилну епрувету која нешто апсолутно "јесте" или "није". Опет тему претвараш у оно што ја радим, иако је тема србовање - шта србовање представља за ВАС? За мене је једно, за тебе друго, за oivajа, Бруса, Марка или Жику може бити нешто сасвим треће. За ПтарШија или Мују сигурно нема ни мало лепо значење. И то је у реду, свако има право на свој став.
У име контрадикторности, можеш србовати и слушати Фахрету Јахић или Шабана Шаулића, Шемсу, Суљу или Сеју, јер контрадикторности покрећу свет и чине га лепшим.
Ја не бих ни улазио у то на који начин ти тумачиш потпуно негативно све што ти се код саговорника не допада, не бих улазио у расправу зашто ми се не свиђа твој стокхолмски синдром или пренабеђеност да свему може да се контрира - ниси тема ти, а нисам ни ја, па бих те, ето, лепо молио да се оканеш мене, уколико не можеш да прихватиш мој став као саговорника - мој став је директан и јасан: није србовање убити 8.000 војника тзв. Армије БиХ у Сребреници, а у исто време ми пуца курац за готово све њих, јер су били војници и јер су саучесници у злочину над Србима. Да ли је то контрадикторна изјава? Јесте. Да ли неко може да ме натера да оболим од неке опаке болести па да их сажаљевам јер су најебали? Не. Као када би неки кретен узео да ме убеђује да треба да сажаљевам оне Шиптаре што су их Македонци разредили у Куманову. Свака част, момци, тако се то ради! Стога, онако, пријатељски те молим, мани се мене, јер ће после опет испасти да је зли Грањка узео тему за себе. Пуца ми хаубица.
Реч и јесте идејни конструкт смишљен са циљем ефикаснијег преношења информација. Сама по себи може имати безброј значења (неретко и сасвим контрадикторних) тачно онолико колико људи дату реч употребљава. И она тиме не престаје да значи нешто, већ напротив - само добија хиљаду и једно ново значење. Пример - љубав, рат, живот, романтика.