Nikad nisam bio patriota i nacionalista. Ponekad bih u sebi mislio, šta se mi Srbi kurčimo kad smo za ostale narode isto što i cigani i Jevreji. Pitao sam se da li bi bilo bolje da sam rodjen kao državljanin neke druge zemlje Balkana.
Večeras sam malo sagledao stvari iz drugog ugla. Mi Srbi imamo ponos, imamo čast i ljudskost. Ginuli smo 100 puta za slobodu, nikad se nismo odricali svoje nacionalnosti zarad nečeg materijalnog. Oni koji jesu danas su Bošnjaci, kojima je u krvi da budu prodane duše, kako za vreme turaka, tako i za vreme prvog i drugog svetskog rata. Nisu oni znali za slobodu mreti, samo su znali biti gaženi od drugih naroda i služiti njima. Đe je vama istorija Bošnjaci, đe je vaša Hrvati? Prodali vjeru za večeru.
Ja sam Krajišnik, i to što vjekovima moji preci nisu zaboravili ko su i nisu se odrekli toga znači da i ja imam tu krv u sebi, da i ja ne dam na sebe i na svoje, da sam čovjek a ne ker.
Još dvije stvari:
1. Bosanci, Srbijanci, Krajišnici, nekad se medjusobno šalimo na tudji račun, ali znajte ja nikoga ne mrzim, vaši su preci slavni koliko i moji.
2. Pjesme Jovana Dučića:
СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ
Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.
Слободу си вечно, закржљала раcо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.
Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.
С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.
Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у њедрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.
Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.
У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.
ХОРДА
Ми нисмо познали вас по заставама,
Ни ваше хероје „од лавова љуће”
Све на коленима вукли сте се к нама
Носећ мач убице и луч паликуће.
Без буктиња иде та војска што ћути,
Пожар села светли за маршеве горде...
Ваше громке химне не чуше нам пути:
Немо убијају децу старе хорде.
Поломисте више колевки, о срама!
Него херојима отвористе рака,
Подависте више њих у постељама,
Него што сте у крв срушили јунака.
Узели сте очи фрескама са свода,
Главе киповима хероја из бајке;
Спржили сте семе у страху од плода,
И реч убијали убијајућ мајке!
Пресити се земља од крвавог вала,
Али вам победа не осветли лице;
Јер ловор не ниче с буњишта и кала,
Он је за хероје, а не за убице!
