Pravila su jasna. Okačite jednog pesnika i jednu njegovu pesmu po izboru. Nadam se ne i najpoznatiju i na taj način ga predstavite široj javnosti. Bilo bi poželjno da koristite TATIC, radi lepše preglednosti. Dakle jedan pesnik - jedna pesma. Za sledećeg pišete novi post. p.s. može i kraći prozni zapis...
Brana Petrović STARAC ZVANI OSTRVO
Na pusto, Dunavo, Odbačen, ko gaće: ribar riđe brade zadoji me pivom! Taj svet što se rađa, jednog dana, znaće rane koje otkrih na tom starcu živom.
Riba avanturu završi na žaru. Ko čovek. Ko čovek. Slavan po svojoj gladi. Bela Ruska lađa uz tugu prastaru, tegli iz Mađarske benzinske buradi.
Miriše starac na konja, na cvet. Kutlačom pomaže vatri da čorbu skuva. Tu se skrasio da okonča let. O, starče, neka te šakal iz Kenije cuva! A bog nek ti kupuje cigare i brašno. I sapun. I tamjan. I mrtvački veš. Genijalni starče! – biće, proričem, strašno, kad isus s neba siđe da uzme tvoj leš.
Neka ti sunce besplatno pere i kuva. Slavuj nek ti peva umesto gramofona. Vetar sa severa kroz oči nam duva, kroz lobanju ko kroz vagon iz Londona.
Koristi nesreću ko čaj, ko energiju. Prohujali život kao ribarsku mrežu Tugu kao duvan, voće i rakiju. Smrt iskoristi kao ravnotežu.
Pa i nije anoniman... Ko prati serbsku poeziju, zna ga.
Милосав Тешић
ROSA CANINA
Сјани ми, сјани, дивља ружице Ово су часи распуклих сања Узалуд тржем прозукле жице у вражјем колу около пања Огласе струне трзај ужице Много je збиље, грозе, хроптања Засветли небо и прхну птице кроз јасну сузу у бела сјања У зрелој јези cypoгa иња цвати ми, цвати Rosa саnina
Из мене cjajи гљива лудара Ca чамов-даске пишу ми чавке О тмурно подне лађом ударам и бродим, бродим без једне јавке Hиje ли биће гашење жара, пелинов цветак у крилу мајке, пахуља жарка што се разара и хрли, хрли од жеље жарке Сели се тело у чашку крина Цвати ми, цвати Rosa canina
У срцу здробљен светлуца кристал Цијуче душа, капља с извора Захује живци уз дробни лишај и пече зумбул, зумбул отрова Свибањско цвеће наткриљује ждрал У смерној тузи poмори гора Зелени бреже, дугом заблистај и пламен свуци низ лице створа Са усне усна латице спира Цвати ми, цвати Rosa canina
Ja гледам у свет очима биља: и видим сенку, и видим крила, и слушам како кроз мрачна ткива жуборе уре и туку била Ja чујем жамор ушима смиља: ни тајне споне потмулих сила, ни плаха вода, ни ватра жива не знају тајну мојих тамнила Из срца Оца кроз срце Сина цвати ми, цвати Rosa canina
Од румен-јада и од зрелине ja јездим белцем, јездим, царујем уз жубор-море, преко планине, и свакој драчи дукат дарујем Други je живот иза црнине: са другом дружбом онде свањујем и синем, синем уврх стрмине, са друге булке грејем, жарујем To жалба ниje но песма ина Цвати ми, цвати Rosa canina
Ja гинем, Мати, лудом матицом и тргам грозје, тргам купине, и витлам, витлам божур палицом, и трпим, трпим трулеж трупине Вине ме ветар, вине лађицом: од вреле жалфе печал угине и лине, лине худом стазицом са химен-хума блесак буктиње Сабирци моји немају збира Цвати ми, цвати Rosa canina
Златну ми шкрињу чворак раскује: освићу цесте, светле богази, од моје руже флора страхује, кроз мене ружа с ножем пролази Спушта се паук с празне чахуре и жедан преде, у лов полази Псалтир ми чита јесен с махуне, а паук граби, паук долази У шупље гајде ветрина свирa Цвати ми, цвати Rosa canina
Расцепом свести цвили ракита Селену хвата љута грозница Од тешке звеке сјајна накита пуцају вене, дрхти лозица Ja трошим страсти просца што скита С међе ми гране рујна горчица Круни се облак, круне се жита, круни се у ме ружа божица У чедном часу чулнога чина цвати ми, цвати Rosa canina
У игри варки жаруље кресну и нема ноћи ни има дана Од лудње судње љубице блесну, пакао с рајем под сунцем сања О леден камен небеса тресну и с венца плану седма свитања Казујем тајну, тајну чудесну, плачем радосним, знаком питања Из срца Оца кроз срце Сина цвати ми, цвати Rosa canina
Na buri Svu večer na pustom bregu neko stoji. Pusti me, majko, da vidim da li je čovek ili bor. Pusti me da vidim ko to svu večer gleda u naš beli, skromni dvor. Pusti me, majko, neće me umoriti hod, breg je blizu našeg doma. O, ja osećam da mi je rod taj čovek ili bor što svu večer blizu groma stoji i gleda u naš dvor.
Vidiš li oblak crn, ogroman, zlokoban brod nad njim plovi i smrt nosi? O, majko, idi, ti ga bar zovi neka se skloni u naš dom taj čovek ili bor što svu večer stoji i gleda u naš beli skromni dvor.
Na pustom bregu on je sam kao dete kad ruke skrsti nad bolom nekim prvi put. Pusti me da tanki moji prsti meta budu burama zlim. Pusti me, pusti, dobra majko, tako je potmuo i zao oblak što vitla nad njim.
Mi znamo sudbu i sve što nas čeka, No strah nam neće zalediti grudi! Volovi jaram trpe, a ne ljudi - Bog je slobodu dao za čovjeka.
Snaga je naša planinska rijeka, Nju neće nigda ustaviti niko! Narod je ovi umirati svikô - U svojoj smrti da nađe lijeka.
Mi put svoj znamo, put bogočovjeka, I silni, kao planinska rijeka, Svi ćemo poći preko oštra kama!
Sve tako dalje, tamo do Golgote, I kad nam muške uzmete živote, Grobovi naši boriće se s vama!
I ovo
M. Bećković
Đe reče Japan... Ja ne trpim kad drugi priča Zamaram se kad ćutim Poštenije je da ti to kažem Nego da pričaš A da te ne slušam Da te gledam u oči Kao da te slušam A da te ne čujem Nego punim usta I smišljam šta ću reći Čim ispregneš jezik I poturiš priču.
Barem meni ne treba zboriti Kako to ne valja I kako bi bilo pametnije Ponekad i drugoga čuti Koliko bi bilo bolje Da sam drukčiji Bilo bi bolje za drugoga Ali za mene ne bi Svak' misli šta je za njega bolje Jedino bih mogao slušati Kad bih mogao nekako Sam ispred sebe stati I sam sebi pričati ispočetka.
Ne svidjam se ja ni sebi Meni je to najmanje milo To i mene zbunjuje Niko to ne mrzi koliko ja Meni to najteže pada Tu sam ja najviše oštećen Ali zar da čekam dok oštete priču Da je ni Bog ne može popraviti.
I kad nešto pitam Odgovor me ne zanima Činim se čuo a ne čujem Znam šta bih čuo Ne tiče me se šta ko misli Nego šta ja mislim Ne znam šta ja mislim To jedino ne znam A šta misle i znaju drugi Znam koliko i oni.
Da ti nešto kažem Pre nego počnem govoriti Rado bih te slušao Nema zbora Samo kad bi morao Da imam kad I da sam bez jezika I da mi nije poznato Pre nego što počneš I šta bi rekao i kako bi završio Ali i kad ćutim ja govorim u sebi A ono što kažem glasno Samo je krnjatak od toga Zato mi je lakše da kulučim i krampam Nego da slušam Puna jezika i prepunjenih obraza.
Ćuti barem ti Zlatoust si kad ćutiš Fin si dok ne progovoriš Greota je da govoriš Kad ti ćutanje nije teret Drugo sam ja Ja govorim od nevolje Da me jezik ne udavi Ne dam da mi kidišu na jezik I da me razjeziče A neću ni ja dugo Pa pričaj kad odem.
Po godinu sam sebe nagovaro Da nekoga saslušam Baš da vidim šta će reći Ali čini mi se nije ni zinuo Palac me prestigne I počne migati po čarapi I ne mogu mu ništa Ja hoću a palac neće Gledam ga a borim se sa palcem Sav sam pod uzbunom Smeškam se ali ne onome što priča Nego nečem drugom Bojim se videće s kim se borim A znam Bog me gleda I mislim palac je pametniji Nećeš ga slušati ako si čoek.
I kad slušam Trudim se da ne slušam I kad se s nekim saglasim Ljutim se na sebe I što sam slušao I što sam se saglasio
Duša mi je da kažem naopako Stidim se da govorim pravilno I neću da me popravljaju Znam da se tako ne kaže To nije ono što hoću da kažem.
Pričaju a ništa ne govore Čim jednu izgovore moraju za njom A ne znaju koja im je sledeća Ni kud im koja ide Otme im se jezik pa čeketaju Jedno počnu a drugo ne završe Sve tetiljancije i pobrkotine Zaglave se ko voda u grliću Krkljaju kao prevrnuta boca.
Niko nikoga ne sluša To su priče Ne čuju sebe a ne drugoga Nego ljudi lažu Za neke laži je šteta što su laži Ali ja da lažem neću Tobožslušaju pletipriču A da ih pitaš šta je ko rekao Ni jedan ne bi znao Svak bi pričao svoju priču Ovo svak zna samo ja priznajem Niko me ne nagoni nego ja hoću.
Niko sa mnom ne može Neće to niko da trpi Svi su me ostavili Ne volim nikoga A najmanje sebe Usko mi je pod nebom A kamoli u prsima Nemam nikoga sem sebe A sebe sam najželjeniji Ne ume niko da me čuje A jedva sebe slušam Sam sam sebi dosadio Jedan se bio našao Kao evo ti I izdržao što ne bi niko I kupio me s tim Ali i one je tu skoro zavapijao Ne mogu više I iskočio preko vrata Preko kojih ćeš iskočiti i ti.
Niko mi ne dolazi Niti ja kome idem Po jednoga uvatim Kao ovo tebe I pričam mu dok ne uteče A onda pričam sam sa sobom Pobijem tojagu predase Pa se na nju izdirem Rečima se zamajavam Na jezik se dočekujem Da se živ čujem Do ćutne minute A sve pričam ne bih li se setio Onoga što sam zaboravio.
Ako ćemo pošteno Ni s kim i ne pričam Sem sa samim sobom Kad imam u sebe poverenja Ne mogu bez nikoga Ništa ni reći ni znati Malo ko može bez ikoga Ni drvo bez drveta Ni čoek bez čoeka Ali poneko može Kao bor osamnik E to drvo je junak E čoek je čoek Ako može sam.
Nešto bih te pitao Da mi pravo kažeš Ali ti ćeš reći Hoću ako znadnem I ako je za kazivanje Kao da bih te ja pitao I što nije za kazivanje Pa što da te pitam Kad znam šta bi rekao.
A ti znaš da ja znam Šta ti znaš i šta ne znaš I šta je za kazivanje a šta nije I da hoćeš da pričaš pričao bi Ne bi čekao da ja pitam Zato ću ja sva sam ispričati A ti slušaj i nemoj me prekidati Samo ladi usta i klimaj glavom Je li sve onako kako sam rekao Jesam li šta izostavio i oštetio Pa ako jesam pričaću iznovice.
Sve hoću da ti kažem A uvek zaboravim Uzgred budi rečeno Ne kažem ja tebi ništa Nego gledam u tebe Ne u tebe nego u tvom pravcu Pa se čini da tebi pričam A ja ne pričam nikome Nego pričam svoju priču A gde god gledam Vidim ono o čemu mislim.
Majstore zatekoh na krovu stare kuće menjaju slomljen crep majstori na krovu majstori unutra majstori, majstori ko vas je zvao zašto dirate moj crni krov na kojem stoji roda bela na kojem raste trava kudrava moj krov u podnožju dugog veka zašto ste mi kuću zauzeli zašto ste napali čekićima ekserima četkama bojama majstori majstori izlazite pustite me da sam kuću uređujem ne čuju oni ukucavaju moje kosti farbaju mojom krvlju iznose iz mog srca nameštaj stari nepodnošljivi majstori njih trideset sede na meni jednom doći će kažu čuven gost loviće maglu po šumarcima sa tvojom će se kućom sudariti mora da bude kao iz bajke evo tebi ogledalo češljaj smeh u njemu lice ti je poduprto železnom tugom majstori majstori šta ste učinili to nije moja kuća to moj gost nije to više nisam ni ja
Ноћу, у грчу несанице, дозријевају самоубице, а онда тамо у освите сиве падају зрели међу живе. Да ли то и ја дозријевам ноћас док вјетар жално пјева по улицама и под мојим челом, да ли то и ја дозријевам или сам, можда, већ презрео, па сада венем сам и таман миришући невесело.
I neka se zna da nema grivastog lava čiji bi tabani izdržali žar popločanog trga u M, u podne, u augustu, pred vratima male Š, koju sam volio. A ja sam izdržao i otad sam crn. Ništa nije pomoglo; kasniji vjetar, južno lišće, sve što se mrvi. Upoznao sam divokozu i naučio kako se luta po brdima, sam, dok te iz daljine vrebaju strijelci. Zuri željno, žedno oko dok prelijećeš provaliju.
Ovaj zapis je iz knjige Ovdje ljudska kost miriše i mislim da nema online, pa sam prekucao.
grlam te stolno sanoćnjivo te rečim akolim te ovdujem ili beskrajim nikadni vid uvekovni mar tocilam svoje titanje ili tvojenje evo tvojujem ili jednim ili skapalo jadnim krovujem nad ti neisprekidano veđam dokujem pad ili veče i dokujem prolaženje kosam te koso i kaonim koso kose sećanja i sevanja i končam kičmenim zverim lomnim zrim jerim psim kasnujem sramom te srmim svim i takujem takujem i večnim svojim svojim te sebim te suncaranja te grozduju noćno zarnio sam te ramno i zorno zagrezam gorko zazor svudujem olujam lestedajim humorim usnam usnivam navekni zadir beogradan ili nigdan bez gora a ondan osian žaljen ciglan plamen sam iglan korim korenim kolenim poljno čekanja kamenim vodoskiti sad okomim okolim jet i jezgro zagranjen muč ramenim tako bolno ceo smešan svet plamnim ipakanja i nem nemi vid kopnim i kapnim kap kapka zlatoustih tamnika i pakle pakla paklenim i maglim u krv taj grom sleđen u grcalni zrcalni bora i bola vir ja san ja sen je seni jasan jasen jeseni.
Večiti buntovnik Drainac Rade ODGOVOR NA MAJČINO PISMO
Majko, ja nisam zaboravio kraj tvoje marame, natopljen suzama Ni stari klen uz vodenični jaz, Mada danas kao beskućnik lutam pustim ulicama; Majko, ja nisam zaboravio voštane tvoje obraze i blago krilo, Ni reči proste što mirišu na gorsku travu, I sve mi je jasno kao da je juče bilo.
Još tebe jedino nisam oskrnavio u svom životu propadanja.
Zato prostim jezikom tumačim sada Koliko te volim iako si rodila u meni Nenadmašnog pesnika i kralja stradanja.
Nisam zaboravio, majko, dom i jasla u kojima sam se rodio, Ni kolevku punu slame u kojoj si me uspavljivala, Iako sam svoje srce u krčmi propio Dok si ti tamo, pod lozom i starim tremom, o mojoj sreći snivala. Nisam zaboravio, majko, ni kad su me pljuvali ni kad su me veličali, Iako su u gradu opoganili reči moje, Ja ljubim tvoje žuljevite dlanove koje imaju svi poniženi i mali,
Pa ako sam sve prokockao Majko, sačuvao sam komadić neokaljanog srca za dlanove tvoje.
Ovo je relativno novo, nadam se da može da se uklopi u ideju
Marko Tomaš
Ti i ja, Leonarde, mi smo sitni fašisti, nešto poput džeparoša. To je, valjda, poezija, mali privatni konc logor. Hajde onda, u to ime, pozdravimo Hitlera. Budimo ljubazni prema Staljinu, ponudimo ga čajem i votkom. Provest ćemo dan u ugodnom razgovoru, u sjeni starih zidina, razmijeniti iskustva; i ljubav je zločinački projekt. Znam sigurno nekoliko ljudi kojima je čežnja uništila život. Htjeli smo biti tužni poput tebe misleći da tako nećemo postati masovne ubice. A vidi nas sada samo nam očnjaci još uvijek rastu. A stari Židov je otkrio Zen, spokojno sjedi na Mount Baldyju i pravi se da ne zna ništa o tome.
🔒Tema je u Arhivi i zaključana je, tu se više ne odgovara.
