Сир Тенор је тренутно у Естонији, радим на неком пројекту и данас сам закључио да ћу највјероватније заледити свој факс, уписати режију и гурати овај пројекат докле могнем. Зашто ово говорим? Ево зашто: зајебано је, Босна је у много већем курцу него Србија, а мени се баш нешто не бори са тим ђулетом завезаним за моје ноге усред океана велике курчине каква је Босна. Ево на примјер, овдје сам саопштио једној од дјевојака да ми је једноставно ово са режијом жеља и план, и она ми је одмах дала три контакта неких својих Естонаца који се тиме баве и који имају своје пројекте, семинаре и остале фазоне везане за камеру и филм уопште. У Босни бих могао тражити људе, можда би их и нашао, али би био послан у пичку лијепу материну са тим својим плановима везаним за режију.
Овдје ти, колико сам примјетио, не треба нека опасна лова. Естонија није посебно скупа земља, једноставно, све што је у Босни у маркама то је овдје у еврима, што није нарочито велика цифра, а живи се боговски. Ово је градић, има четрдесет хиљада људи а има два музеја савремене и још два неке друге умјетности. То, јебига, много говори о томе у каквом се курцу налази моја држава.
Не видим потребу за борбом са посртањем које је тамо очигледно, јер ја ту не могу ништа направити. Ни ја, ни неко маснији.
едит: не желим да размишљам о Бушидовом Шангају уопште рецимо. Не могу замислити, нема, не могу. Много је другачије живјети негдје гдје себи можеш организовати дан на седамсто различитих начина и негдје гдје имаш пет начина у понуди и које непрестано вртиш.