Ево и мене са овог налога, пошто не бих баш са оригинала за који знају неки људи да је мој. Има пар ситуација на које нисам поносан нимало. Кад смо дошли из Кистања у Србију, у избегличком кампу сам имао друштво које је доста тога гадног видело за време рата, у том смислу сам ја још добро прошао. Није да је то неко оправдање, кајем се наравно, али ето... Утичу неке ствари и на одрасле људе, а не на клинце. Овако:
- када сам имао 11 година, наговорили смо двојицу 6-огодишњака да ставе три тек рођена мачета у врећу и играју са њима фудбал (и данас ми у глави одзвања њихов очајнички мјаук)
- у отприлике истом периоду смо наговорили једног седмогодишњака да баци мачку са врха зграде, она се залепила за асфалт, а малом смо рекли да ће мајка због тога да му умре. касније су га родитељи водили код психолога.
- натерали смо једног момка да издрка у шприц и онда смо тај шприц убризгали некој куји. рекли смо му да ће она зато родити кучиће који ће личити на њега, отрчао је кући плачући. немам појма где је сад тај лик.
- једној ментално поремећеној девојчици су двојица из мог друштва онај шиљак на врху кишобрана гурали у вагину док нас није открила њена баба, а ја сам са осталима посматрао то и нисам ништа чинио да спречим, било нам је забавно...
- једном локалном алкосу (сада је мртав, Бог да му душу прости), који је стално лежао по улици са флашом ракије, смо се испишали у ту флашу. све је попио.
- двоје малих циганчића смо боли неким иглама од инјекција које смо нашли на смећу, да видимо хоће ли им се шта десити. ништа им није било.