Cara™
Stvarno morash biti idoiot i verovati da je neshto stvoreno za shest dana a sedmog dana se odmaralo.
Nemoj me zajebavati u pichku 21. je vek
Pred Bogom je jedan dan kao hiljadu godina, a hiljadu godina kao jedan dan (2.Pet.3:8) - Било би лепо када би људи пробали да схвате шта у Божијим димензијама може значити појам "дан".
Занимљиво је како глупави атеЈисти брину бригу која није њихова - када је и за колико створен свет. Али, будала се увек забавља са оним што му није посао.
Трулексу, ако питаш 90% верника и 99% атеЈиста, нико неће знати да ти каже шта је ОВАЈ свет у коме ми сада живимо. Видиш, наиме, овај свет у коме ми живимо је свет оно што је остало после пада Адама и Еве, такозвани - грехом оскрнављен свет, свет подложан труљењу и распадању. До тада је свет био бесмртан и непропадљив, једном речју - савршен. Сад, наравно, питање је шта се у то доба подразумевало под појмом свет и како је он изгледао пре своје промене (на горе). Али сигурно је само то да није био овакав какав је сада.
Поједини хришћани (а готово ни један једини атеиста), који познају Свето Писмо разумеју шта значи појам "преображај". Дакле, да упростим, пошто је тема прегломазна - након другог Христовог доласка очекује се ПРЕОБРАЖАЈ смртног света у бесмртни, односно оно чувено "враћање Богу".
Што се тиче Цариног коментара за одлазак у рај, ту је човек у праву - мали број људи, како верника тако и атеЈиста не схвата да је рај - сада. Многи мисле да рај тек долази. Трипују да ће живети после смрти. Неће. Живот је сада и рај је сада. Само смо ми због греха заглављени у међупростору између прошлости и будућности, односно упали смо у временску рупу. Бог је ван времена, зато је вечан, а ми смо испали из ванвремености у увремењеност и стога имамо искривљену перцепцију да ће рај или пакао тек доћи. Не, они су већ ту. Сада. Јер, када дође Судњи дан, прошлост и будућност ће нестати и остаће само садашњост, тачније вечност.
Такође, Цара је у праву што се смеје људима који се боје смрти. Мало је потпуни парадокс да верујеш у вечни живот а да имаш страх од нечега у шта не верујеш. Већина искусних хришћана се не боји смрти, јер знају да је она само плата за грех и нужан пут којим мора да се прође, али да се ту ништа не завршава, већ да тек почиње. Но, приликом промишљања о хришћанима и хришћанству, треба узимати увек у обзир да је реч само о људима. Сви људи се боје, сумњају, страхују, то су просто природне ствари, инстинктивне. Не треба очекивати од некога зато што верује у Бога да је безгрешан, без сумњи, без искушења. Велике врлине су плод великих искушења и то увек треба имати на уму.
У суштини, и ако верујеш и ако не верујеш, нема разлога да се плашиш смрти. У сваком случају си на добитку. С тим, што екстремизам једног или другог веровања/неверовања може бити погубан по друштво, морал и планету.
