Sveti Sava je prototip današnjih episkopa-latentnih homoseksualaca.
Prvo, nemojmo zaboraviti da je Rastko bio najmlađi sin, treći po redu. Prema tzv. efektu redosleda rođenja braće, što muškarac ima više starije braće, veća je verovatnoća da će biti homoseksualac. Ima veze sa hormonima u intrauterinom procesu razvića.
Šta je to nateralo visoko ambicioznog princa, najmlađeg sina vladara zemlje, da u 17. godini života, cvetu svoje mladosti kada tipično bujaju seksualni hormoni, naprasno pobegne od svojih dužnosti; i to da pobene na Svetu goru tražeći utočište u manastru gde odlučuje da se zamonaši i provede ostatak života u celibatu posvećen Bogu? Sasvim je izvesno da je ovo bio "siguran" način za izbegavanje traženja žene (jer mu je već bilo vreme za ženidbu), a s druge strane to mu je omogućilo slobodno ispoljavanje svoje istinske seksualnosti okružen svim tim muškarcima u zabačenom manastiru. Dakle, nije da ga vladanje i politika nisu zanimali, pa je želeo povučen život – naprotiv, kasnije će biti veoma uključen u politiku, diplomatiju, donošenje zakona, legendarnu borbu za autokefalnost svoje Crkve i najverovatnije učestvovanje u atentatu na sevastokratora Streza. Očigledno da je zamonašenje bilo samo neka vrsta "osiguravajuće polise" za njegove sklonosti koje bi tada bile osuđene od strane društva kao izopačene.
Uostalom, tu je i fenomen situacione homoseksualnosti koji se javlja kada se jedinka nađe u istopolnom društvu. Da ne pominjemo slučajeve o situacionoj homoseksualnosti u zatvorima, internatima i vojsci koji su već postali deo popularne kulture, tako da nije teško zamisliti da je srednjevekovni manastir bio epicentar muške ljubavi. Prema tome, nema sumnje da je naš Rastko, u pauzama kada nije vršio genocid nad bogumilima, voleo dobru staru muško-mušku akciju.
Mislite o tome kada sledeći put idete da poljubite ikonu pre nego što je zakitite parama.
