Покидах живце јебем ти сунце, узнемирих се скроз, а треба да учим кој курац.
Дај да пробам да објасним зашто су наши играчи пичкице.
Јесу, бољи су шпански цигани, ту дилеме нема. Стока су која се и данас издркавала, препотентна говеда, али бољи су. Нема ово везе са тим. Дакле, зашто су наши играчи пичкице:
Недовић - атлета који главом удара у обруч кад хоће да закуца, који претрчи цео терен за пет секунди. С друге стране, у одбрани то користи можда 10%. Преузима на нивоу јуниора. Напад, кад види да га неће, он не зна шта ће са лоптом. Пренесе и шета се као усран голуб или пренесе и да неком у посту, па побегне што даље. Ако дечко не научи да игра кошарку (пошто игра као баскеташ), нема ни курац од њега.
Мицић - значи поједем ја курац свој ако од овог буде играч. Кошаркашка интелигенција далеко испод нивоа његовог годишта (да, знам да има 19). Бежање од лопте, слаба креативност. Муда? Муда нема дечко једноставно. Знам да је неискусан, али он једноставно нема "оно" да би био играч. Неће никад бити играч од њега. У одбрани клинци његово годиште би изгинули на оваквом турниру, он данас 5 пута попио Родригезово степ бек подјебавање.
Бјелица - овај је посебна прича за себе. Дечко изгледа као да ће да умре. Мутав у курац, а сваки потез му унапред знаш. Највише воли да баца теодосићке са девет метара у десетој секунди напада. Својом смореном појавом чини ми се да наводи играче на самоубиство. Да играм баскет са њим пресеко би вене.
Анђушић - значи кој курац па од њега чак и Тео игра бољу одбрану. Дечко не би могао да сачува ни играча у инвалидским колицима без фаула. Шут који иде једном у 10 утакмица. Све остало, срање (дриблинг, продор, одбрана, скок, труд, воља).
Гагић - значи ја сам скроз против Бобија Марјановића у репрезентацији, али он је за овог некошаркаша Јао Минг лично. Игра испод коша - очај. Никаква офанзивна игра, ма нула једна обична. Зицер промашио данас. Коста Перовић, други део.
Капитен - боље није могло, наишао на првог бољег центра који га је појео данас. Не замерам ништа, осим што не видим у чему је он капитен, и по чему је вођа.
Катић - боље не може.
Млађани Крстић - недовољно играо да би било шта рекао.
Богдан - неискусан, али биће играч од њега вероватно. Труди се, гине, само да поправи концентрацију (слободна поготову) и биће нешто од њега. Јебига, кад се момак ложи и труди, не можеш да му замериш. Грешио много, али ок је. Уз њега, једино још Стефију, Калинићу и Штимцу не могу ништа да замерим. Људи су дошли да изгину ако треба, то су и одрадили. Штимац, без обзира што је предмет спрдње, је борац и једини који ту показује икакве емоције (ако је био више навијач).
Остали су сви колективно испали сисе, као тим су испали сисице и, руку на срце, имали среће и до овде да дођу. Играли смо као да долазимо из земље која нема никакву кошаркашку историју. Као да играмо тек тако, као да нас боли кита за све. Ту и тамо неко мање радовање, ту и тамо нека искра. Тренер који може деда да им буде им држи буквице и прича где греше да би пар минута касније понављали исте грешке.
Хајлајт свега: Тајмаут се завршава, Дуда им у 60 секунди објасни како да освоје првенство, а они ставе по млитаву ручицу на гомилу и промрмљају "кј ј најјчи Србја...".