Беше то некада давно, дакле скоро, што би се рекло: релативно далека, али блиска прошлост кад сам ја у то младо доба био стар човек. Ја имао тада више памети и мање снаге, мислио сам да сам сву памет света попио иако је полако одлазило време када ме је издавала снага. Шта ћете с годинама човек се подмлади па постаје све неискуснији, али физички јачи.
Требало је да одем да купим неко вино, да набавим неко печење, а и брашно да се месе погаче јер родио ми се деда, а ја постао поносни унук па је ваљало прославити његово рођење, али и крштење. Не могу вам описати тај осећај. И срећа и понос. Не постаје се унук сваки дан. Једино га можда могу поредити са великим поносом кад ми се родио отац, а ја постао поносни син.
Елем, ђелем, ђелем, лунгоме дроменца, маладилем шукаре роменца, аааааај ромалееее, аааааај чавале, устанем ја и кренем са периферије свог града и одем у сам центар засеока где ми се родио деда да се распитам где могу да купим брашно јер сам хтео да се за крштење умесе праве домаће погаче, па потом вино, и да видим да ли би неко могао да ми испече неко јагње и прасе. Два господина испред сеоске механе су ме љубазно упутили заобилазним путевима преко својих комшија и познаника до човека који ће ми дати праве информације. После три сата сам налетео на младог човека у цвету старости на средини свог живота који ми је рекао да идем до воденичара, па онда се вратим код њега да се договоримо за вино и печење.
Пођем ја до воденичара да купим брашно. Стаза је била кратка, али сваким кораком све дужа. Што сам био ближе воденици, стаза је све више бивала ужа и некако је превише ишла у ширину. Дођем до воденице и видим воденичара како седи на троношцу. Био је необично висок. Кад је седео био је за две главе виши од мене, а кад је устао приметио сам да смо исте висине. Дођем до њега питам га колико је кило брашна, он ми каже: "Два динара, друже. Два динара, друже." Ја му рекох: "Нисам ја друг, ја сам господин." А он мени: "Извини, господине друже. Изволи." Ја му рекох: "Мени треба 10 кила белог брашна, али имам само 15 динара." Воденичар ми предложи да спусти цену на динар и по, па 10 пута 1,5 дође 15, а оних 5 динара што ми је фалило ми исплати у ражаном брашну пошто је кило било 1 динар, тако да сам уз 10 кила обичног добио и 5 кила ражаног.
Вратим се назад до овога средовечног младића у цвету старости на чијем се лицу видело да је на непомичној средини свог живота. Почели смо да се договарамо за вино. Требало ми је 25 литара, а он је тражио 2 динара по литру. Ја му кажем да сам понео само 20 динара и да немам више, али да можемо до следеће првог у месецу да регулишемо тих 30 динара који су ми недостајали. Он ми рече: "Добро, нека ти сад тих 20 динара, а ја ћу да ти донесем до краја месеца још 30 које ти фале и онда ћеш имати 50 динара."
Онда смо се договорили и за печење. Рекао ми је да ће он да ми закоље и испече прасе и јагње и да тражи 9 динара по килограму за јагњетину и 6 динара за прасетину. Јагње је имало 20 кила, прасе исто, дакле све укупно је коштало 300 динара. Ја му кажем да имам само 240 динара, а он одлучи да спусти цену на 4,5 за прасетину и 7,5 динара за јагњетину, а за преосталих 20 динара који су ми фалили ми је дао по 20 килограма пилетине за роштиљ коју је продавао за 1,5 динара по килограму и 10 кила ћуретине коју је продавао за 3 динара по килограму.
И тако сам ја успео на време све да набавим и да к'о господин човек прославим то што сам постао унук.
