Те ноћи 1989. кад је срушен Берлински зид, огромна маса од преко 5.000 људи најпре је продрла у зграду Источнонемачке обавештајне службе Штази у Дрездену,а затим је запленила сву докумнетацију и потом срушила здање.
Велика опасност је претила и мисији совејтског КГБ-а чија се зграда налазила одмах до Штазијеве.
Разуларена, пијана маса Немаца са пивским флашама у рукама продрла је и у двориште управе КГБ-а, чији је старешинина уплашен одмах побегао.
Одговрност за безбедност и команду совјетеске обавешатјне управе преузео је насјтарији по чину, потпуковник КГБ-а, који је од суседног гарнизона совјетске армије затражио да пошаље обезбеђење, али генерал је то одбио јер није имао наређење из Моксве.
Гомила од више хиљада рушилачки и борбено расположених Немаца се приближавала степеништу, а команда у Москви је и даље ћутала, нико није одговарао на телефонске позиве.
Пред масу је изашао потпуковник КГБ-а и с намером да је уразуми, обратио јој се следећим речима:
“То што је срушен Берлински зид је добра воља наше земље. Ову зграду ми чувамо зато што је она својина Совјетског Савеза. Јесте ли ме добро разумели: ово је имовина друге државе! Ми официри је чувамо и испунићемо свој дуг.“
А њих,официра КГБ, у згради је било само осам. Стајали су на прозорима с оружјем на готовс као у караулама.
Потпуквоник је стајао и даље испред гомиле препречивши јој пут. Имао је пиштољ у коме је било 12 метка.
„Ви знате да сам ја официр, и имам пиштољ са 12 метака. Један метак сам оставио за себе, али сам одлучан да испуним свој дуг. Другачије не могу, јер ја сам офоцир“.
Након тих речи упућених гомили, поптпуковник је лаганим кораком почео да се пење из степениште ка улазу у зграду. Пео се полако очекујући да га неко гађа каменом или флашом у леђа. Почео је лагано да се окреће ка гомили, а кад је застао и савим се окренуо, маса је већ почела да се разилази.
Нико од Немаца те ноћи није ушао у зграду КГБ-а у Дрездену, није се домогао ниједног документа из архиве.
У Дрездену са и сада препричава овај догађај који је постао легенда.
Немци се поносе што су тада послушали младог потпуковника КГБ-а, чије име им у том моменту није ништа говорило.
Данас његово име много значи не само Русији и Немачкој, него и целом свету:
Владимир Владимирович Путин, председник Руске Федерације.
