1. + Na Davidov post. Manje više svi iz tih studentskih organizacija. Ljigatori teški, šlihtare profesorima i skoro odreda propali, u najboljem slučaju mediokriteti, studenti. Studiraju devetu godinu vodnog saobraćaja ili zaštite životne sredine, nose džemperčiće na roze pruge, piju kafice sa profesorima i asistentima, i pod izgovorom borbe za neka studentska prava (bio sam student, i nisam se osećao da mi je i jedno pravo bilo ugroženo, sem onog da naučim više na predavanjima od tih "stručnjaka"), džabe se štekaju da idu na "ijade", smeškaju na trule fore profesora, ne bi li dobili asistentsko mesto, piče fucu ovo-ono i glume uber jebače. Iako su većinom Bosanci i Hercegovci (da ne kažem moji), teške su smradine.
2. Deo studentarija koja kuka na teške ispite i teške profesore i diže neke proteste. Ili uči, pička ti materina, 5-6 sati dnevno i završićeš bilo koji faks, ili fino budi iskren čovek pa reci da si lenjština i nelebar. Takvi vijeka boga kukaju i da nemaju para, a ni jedan koncert ne maše. Nikad od njih ljudi neće biti. Slično i za ove što gledaju da polože ispit ako može iz skripte od četir' i po lista. Posle im država kriva što nema posla. Av, av!
3. Domaći podmladak (oko 25 do 35 godina) koji radi za međunarodne kompanije u stacionirane u Srbiji. Ima izuzetaka, ali većinom mnogo prepotentan svet, koji bi pojeo vruće govno i gazio i živo i mrtvo za koji evro. Sa osmehom. U stanju su da čoveku krnu nožekanju pod rebra, okrenu dvatriput, i onako ljubopitljivo trepćućim okicama da te naivno gledaju kao da se ništa nije desilo. Jedan moj prijatelj radio u jednoj takvoj kompaniji u Beogradu. Kaže da se ta fino obučena, namirisana i lepo glagoljiva korporativna dečica kolju kao najstražnje ulične kerine za povišice, plate, promocije...
4. Eldepeovci i članovi nevladinih organizacija. Nema potrebe obrazlagati.
5. Oni (većina) profesori i asistenti na fakultetima u Srbiji i Bosni koji drve kurac u košuljicama, kao merom autoriteta jelte, i forsirajući na neku formalnost i strogoću u odnosu sa studentima, a nisu u stanju da objavljuju originalni naučni rad u međunarnodom časopisu ili konferenciji u dve godine, nego prepisuju i plagiraju radove iz osamdesetih. Takvi umesto da lepo studentima objasne gradivo, sa podignutom nosinom recituju napamet našteban materijal. Na poslednjem mestu njihovih prioriteta je da nauče studente da razmišljaju i da koriste za nešto praktično to gradivo. Imao sam prilike da upoznam (i radim sa nekim) od profesora sa top svetskih univerziteta, oni najbolji su većinom vrlo skroman, vrlo radan i većinom pristupačan svet.
