Samo što ja nisam reko da smo mi krivi što nas je neko ubijao. Niti što je neko nas napado. Ali ratovi i genocidi su uobičajene stvai i aktivnosti kojima se ljudi bave. To što je to uobičajeno ne znači da je nešto dobro. I dešavalo se većini naroda, naročito malih naroda. Nije se desilo onima koji su sjeli na ostrvo, pa ih niko nije mogo jebavati konkretno. Mešunarodno pravo je kategorija koja ne psotoji u stvarnosti. I dalje se međunarodni odnosi zasnivaju na sili, i međunarodno pravo ne važi za onoga koji nerapolaže silom ili nije u po šupka onoga koji rapolaže silom.
Nema mističnih ciljeva, jer su u pitanju realni ekonomski i geopolitički ciljevi. A oni nisu konstantni, mijenjaju se u zavisnosti od okolnosti. I imaš 200 država koje imaju različite ciljeve i interese, plus mali mmilion kompanija, organizacija, vjerskih i ideoloških grupa. Antagonizmi, neibježni. I svako se bori da osigura sebi bolju poziciju. Ali ne da bi otvorio portal u grugi univerzum, a čemu su glavna prepreka Aboridžini, nego da bi obebjedio bolju geostratešku poziciju i bolju ekonomsku poziciju. Materijalna korist je suština. To goni stvari. A loša raspoređenost resursa opet goni u ekspanzionističku politiku i sve to po redu, rat , kolonizacija, instalacija vazalskih valda, vamo tamo.Uobičajene i neimalo skrivene radnje u u međunarodnim odnosima. E, sad, mi smo se našli na nezgodnom mjestu. I zato često najebemo. Zbog lokacije. Lokacija je važna, a ne mi.
Nema mistike, realni interesi.
