Dedine ratne price

Evo videh ovaj sad poster sto je odabrn pa se prosetih i prica moga dede pa reko da otvorim temu

Moj je bio u konc logoru Mathauzen u okviru Gusena. To mi čak nije ni pravi deda al' sam ga voleo ko da jeste. Preživeo je sa celom ekipicom, sve sam ih upoznao. Uglavnom ludi matorani koji se dobro drže, išao sam sa njima i pitomcima jedne godine u Austriju, ono je strahota... bez dede, te godine mu nije bilo dobro a sledeće je umro... Uglavnom deda nije pričao mnogo o tome a sećam se da kad god smo burazer i ja vikali kao klinci budio se naglo ko da smo puškom opalili. Traume jbg.
I onda kad čujem nekog da hvali nacizam I srpstvo u istoj rečenici oću da mu seme spalim šuntavo. Taj je ili glup ili nije Srbin. Klali su nas ko ptičice. Imam knjigu dedinog druga, zbirku pesama o strahotama rata, ono je ''Šindlerova lista'' u pisanom formatu.
E sad voleo bih da znam malo više o tome, ali deda nikad nije pričao a umro je tako da verovatno neću puno ni saznati, jer baba umesto da priča o takvim stvarima laprda kako je šetkala po livadi kao devojčica.
Koliko sam čuo deda se prijavio da bude majstor jer je znao sa alatom pa je valjda bio pošteđen u odnosu na neke druge koji nisu bili te sreće.
EDIT: pravi deda bio jebač i bekrija, kud se nisam na njega vrno

Када кажеш то о хуманости, мој отац је причао како су ветерани прошлих ратова причали њему и осталим пред одлазак за Босну:
-Пуцајте, али немојте увек циљати.
Крије се иза овога доста искуства и хуманости...

Baba mi je srpkinja iz Hrvatske, uglavnom bilo je puno problema sa ustašama, al' nekako u odnosu na dedu i njegova iskustva uvek pozaboravljam babine priče... Ništa lepo doduše, spaljena kuća, ostali su bez ičega, ubijen otac - seoski berberin... i keruša pred njenim nogama. Pa učiteljica koja ju je smarala što nije pokatoličena itd itd...
baš se sećam kroz maglu jedne upečatljive priče koju pamti iako je bila devojčica, kad su njenog oca smarale ustaše da se pokatoliči a on ih laganini odjebao...

Е овако, пранђед, мајчиног ћаће ћаћа био официр у краљевој гарди, првенствено због заслуга у I рату. Кад је краљ побего у Лондон, он је са још тројицом рођене браће побего ушуму и одатле дејствовао. Старији брат му је чак био и четнички војвода. Оперисали по целој западној Србији, првенствено по подрињу јер су одатле, а јебавали се и по Босни. Његов рођени шурак, прабабин брат, је био носилац албанске споменице, прележао Крф, пробијао солунски фронт и стиго да направи 5 ћерки које нису занимале његове приче, тако да ништа више не знам. А ни за овог прадеду, имао сам 6 година кад је умро, само га се сећам да је вечито носио панталоне од народне ношње, тј. као униформу из I светског и шајкачу и да ми је кувао кромпир и причао да су по шумама славили кад су имали да га једу.

Деда по ћалету имо 13 година кад је почо II свецки, дошли Талијани на Косово, и ништа мање Метохију, ал у суштини они су ту да гледају, а Шиптари одрађују прљав посао. Рођеног брата су му убили Шиптари због крвне освете, јер су идиоти упали у шталу да краду стоку и ту се међусобно поубијали, ал није ишло тако да се прича, него је морала да падне српска глава. Бураз један му био у партизанима, ошо месец дана пред крај рата, а деда је од 3 године војног рока скоро 2 провео у затвору јер је јебао мајку Титу и хвалио краља. Нема ратних прича нешто, али зна да су ишли по збеговима, мада је право срање настало тек када се рат завршио, јер су комуњаре кренуле да чисте издајнике и побиле 10 пута више Срба него шиптара који су директно сарађивали са окупаторима.

Ћале био у Вуковару, нема података, неће да прича.

Два ујака и неки рођаци пушкарали по Косову мало, пре тога и по Босни, рањавани, али ништа претерано јебено. Кевиног стрица у Малом Зворнику на мотору 200 метара од куће спичи граната коју су балије испалиле из Јерининог града са друге стране Дрине, прошо са огреботинама, граната укнула у кућу ту поред и дигла је у курац.

А овај један ујак је био јунац (јунска класа хехе) '98. године. Пошаљу га у Призрен да буде обезбеђење Небојши Павковићу, тадашњем команданту приштинског корпуса. Шипци ови цивили били ок, јебига ко да се замера са војском, али ћерали се и са овим учковцима, каже да су то звери какве човек не може ни да замисли. Толико клања и гована није могао ни да сања. Има трауме и даље, па ми се нешто и не мили да га питам, довољно је што се с времена на време ноћу буди након вриштања имена својих другова из војске.

NEK SADA RATNE PRIČE PRESTANU, JER NIČEG VIŠE NEMA U TEBI U MENI

KAKO SAM MOGAO DA ZABORAVIM:

Priča o ratnom konju Aculi iz sela Uzveće kod Šapca:

http://srbinside.blog.rs/blog/srbinside/zanimljivosti/2012/12/02/acula-srpski-ratni-konj

Reč je o mojima sa majčine strane, sve je objašnjeno u članku, bolje ni ja ne bih mogao.
Sedlo ovog konja je poklonio muzeju u Šapcu majčin ujak Dragoljub.
Milan Majstorović mi je deda a Dušan (iz intervjua) ujak, majčin brat.

Evo da se i ja uključim... Čukundeda sa ćaletove strane učestvovao u Balkanskim ratovima. U I svetskom ratu, relativno kratko, na Ceru ih spiči granata, ostao bez podlaktice sa teškom povredom jednog oka, dobio solidnu invalidsku penziju, bio bekrija, doživeo kasnije starost, a skončo tako što pijan pao s nekog zida. Drugi čukundeda neokrznut prošao sve bitke, Albaniju, Solunski front (dobio spomenicu) doživeo duboku starost. Pradeda tokom II svetskog bio zarobljen u bugarskom logoru, mučen, radio po kamenolomima i rudnicima, vratio se oboleo od TBC-a i ubrzo umro. Deda bio klinac od 10-tak godina tokom II svetskog, nije učestvovao u borbi, ali se dobro seća i pričao je svakojake priče.

Večiti problem nas dole na jugu, vazda Bugari, čim neko sranje eto njih s leđa. Za južnjaka, goreg neprijatelja od Bugara nema. Postoje različite priče o njihovimi zverstvima tokom celog II rata, međutim kao najkrvaviji datum se uzima 23. mart 1943. Tokom tog dana i u narednih nekoliko (na prepad i podmuklo, kako im i dolikuje), po selima sa leve strane J. Morave, na obroncima planine Kukavice (sela sa desne strane, tj. istočno, su bila pošteđena jer su oni to smatrali svojom teritorijom), u pojasu između Vladičinog Hana i Leskovca sprovedena je odmazda zbog pogibije 5 nemačkih vojnika, prilikom rušenja nekog mosta na moravi od strane partizana. Bugari su bili egzekutori, dobili su tu slobodu od Nemaca da streljaju propisanih 500, međutim oni se zaneli pa pobili nekoliko puta više i sve popalili.

U rodnom selu đeda, nastradalo srećom ''samo'' (u poređenju sa ostalim selima) njih 30-tak zahvaljujući njihovoj odlučnosti i opštoj bežaniji sa gubilišta. Žene i nejač su u toj prvoj akciji pošteđeni, pa se razbežali po Kukavici... dok su svi punoletni muškarci porobljeni i planirani za odmazdu. Njih Bugari saterali u seosko groblje, koje je bilo opasano visokom bodljikavom žicom, samo slobodne četiri kapije i na svakoj mitraljezi. Streljanje se sprovodilo tako što su Bugari izguravali na tim kapijama po nekoliko njih a mitraljez ih sekao. Čim krenulo to streljanje, naši videli nemaju šta da izgube, dogovore se da krenu svi u beg, pa ko preživi... I krenu oni tako, koji direktno na kapije, koji preko žice, bilo podosta ranjeno, ali uglavnom velika većina se spasi (tu sad postoji mnogo legenda i verovatno preuveličavanja, no da ne širim priču). Kasnije se Bugari više puta vraćali, neke zarobili i odveli u logore (mnogi se nikada nisu vratili), neke posle streljali na licu mesta, srećom većina se mesecima krila po šumama Kukavice (do ofanzive partizana) i preživela.

Moj čukun-čukun ovo-ono deda sa majčine strane bio vojvoda u Prvom srpskom ustanku, ali možda je to samo neka porodična legenda, a možda je i istina. Posle njegov potomak, moj pradeda, bio na Ceru, i tu ga, kad je upao u švapski rov da kolje, spiči naša granata, kontuzuje i otkine ruku. Ležao on zajedno sa leševima, poluživ, i kad su Švabe krenule da sahranjuju svoje, pokupe i njega, da ga bace u jamu, a on svestan, ali kontuzovan, ne može da se mrdne. Sreća pa je neki Švaba video kako mu drhti očni kapak. Tu ga uzmu Švabe kao zarobljenika (nisu ni oni bili baš zveri da sahranjuju živog čoveka), malo ga zaleče, pa ga posle razmene za nekog Francuza, ko zna kako, i voila, eto ga pradeda u Parizu. On već znao malo francuski, i sa oreolom ratnog heroja nađe neku naivnu Francuskinju, oženi se njome, a baba kod kuće ga čeka!!! Dobio državljanstvo, izbegao Solunski front, razveo se od Francuskinje, vratio se babi sa gomilom para. Tu je osnovao mesnu industriju u Ćićevcu, s jednom onako preostalom rukom bio kasapin, groteskna pojava, ali je bio gazda. I onda došao drugi rat i komunisti, i hteli da ga streljaju iz čista mira, jer je bio bogat, ali brat mu bio u partizanima, pa ga jedva izvukao. Svejedno, uzmu mu sve što je imao i ostave par hektara zemlje da odživi svoje u siromaštvu.
Drugi deda, sa ćaletove strane, bio četnik u istočnoj Bosni, oko Srebrenice, tamo četres prve. U stvari, to se tad nije zvalo četnik, već je bio ustanik, klale ih ustaše, pa se Srbi digli na ustanak e da bi zaštitili sebe i nejač i tako to. Nosio kokardu i bradu. Tu je bilo puc-puc godinu dana, onda neka ustaška ofanziva slomi ustanak, koga ubije, koga zarobi, al uglavnom ove zarobljene povede na zvornički most da ih pokolje i baci u Drinu. E tu upada Milan Nedić, kad je saznao za taj razvoj događaja, počne da smara Nemce i da kuka, kao, ne dajte da se to desi, izdejstvujte da se pusti taj narod i pošaljite ih u Srbiju, garantujem da će biti dobri i mirni. I nekim čudom Švabe pokupe te ljude od Pavelića i prebace ih sve u Srbiju. Tu deda završi kao izbeglica u Loznici, nađe drugu ženu (baba nije ni napuštala ognjište, a bilo brdovito, ustaše se nisu cimale do sela, pa ostade baba živa) i s njom dobije sina. Još uvek nisam upoznao tu granu familije, stric jeste, ali mene baš zabole. E, nego, posle rata deda se vrati u svoje selo, i nekim manipulacijama dobije status prvoborca partizanskog, iako je bio čeda. Tu neke benificije, i još dobije neko super mesto u rudniku u Sasama, benificirani radni staž, otišao u penziju sa 45 godina. I živeo srećno i dugovečno u svom selu iznad Srebrenice sve do '92, jbg. Od nekih stvari jednostavno ne možeš da pobegneš.
A stric sledeće godine, 93' krene da izvlači komšiju Muslimana iz minskog polja, ovaj zgazio na paštetu i samo mu nogu malo otkinulo, ali dovoljno malo da preživi. Tu bili holandski posmatrači, pa Srbi nisu smeli da ga dokrajče snajperom, Muslimani nisu smeli da uđu u minsko polje, Holanđane bolelo uvo da šalju helikopter, i tako je taj lelekao par dana, i stric popizdi i krene da ga vadi, al se sjebe i zgazi i on na paštetu, badabum, sjebe i njemu nogu. Onda su izdejstvovali Holanđani nekakav helikopter i obojicu izvukli, stricu na VMA okrpili nogu, malo ga žiga kad oće vreme, ali ga je Musliman posle rata pobratimio. Dirljiva priča.

ranjenog hajduka napojila jana

Deda po majci, po njemu sam dobio ime, bio zarobljen kad je počeo 2. svetski rat, i bio u zarobljeništvu do 45. sve. Gore služio kod nekih Nemaca, čistio štale i slično. U medjuvremenu naučio nemački perfektno, pa je napredovao do toga da čak nekad i prevodi neke stvari, iako ovde nije imao ni razreda škole. Što se priča iz Nemačke tiče, zanimljivo je da je roknuo gazdu jer ga je maltretirao, i pred streljačkim vodom ga spasi neki Nemac, doktor, šta li je. Kao dokazao da ovaj nije nikako mogao da ga ubije, ne znam tačno zašto. Druga stvar je da je spičio neku Nemicu, ona rodila sina i nazvala ga Vuka, a deda mi kao što rekoh bio Vukašin. Kad se vratio 45. kući, oženio se, posle se propio, i 85. umro.

Kad sam bio mali đed mi je pričo priču o nekom čovjeku koji je ubio medvjeda golim rukama, jednom mi je ispričo i onda sam mu stalno tražio da mi opet priča.Ne o onom Gačaninu što su svi pričali o njemu, nego neki tamo potpuno nepoznati čovjek.Ne sjećam se kako ide jbg, al kad već ima tema da se pofalim.

CIKA BULJA HAHAHHAHAHAHAHAHHAHAHA

Moj deda nastradao u Jasenovcu. Pao sa osmatračnice, jbg...

ČIKA BULJA HAHAHAHAHAHAHAH

Mom unučetu ću pričati kako sam u patroli navatao 3 Šipca-pripadnika Oslobodilačke Vojske Bujanovca Medveđe i Preševa koji su s KiM švercovali negde oko 800 kg zaleđenih pilećih bataka na konjima...I kako smo dobili naređenje da Šipke predamo a batake uništimo. I kako sam kao komandir baze odobrio da ih uništimo - na roštilju. I bilo uništavanje dva dana u bazi. Bataci za ručak doručak i večeru, plus hranili i džukce s njima...
Inače čukundeda po tati mi roknuo neke Turke u Crnoj Gori pa su moji pobegli tad na KiM i promenili prezime. Deda bio mlad u ratu (2. Svetski) i pomagao okupatorima ( Italijani) ko klinac u pekari da prehrani svoje. Posle završio škole i bio direktor jedne u Peći na KiM. Zabranio da Albanski jezik bude obavezan za Srbe. Poslali mu nekog novinara "Rilindije" koji ga isprovocirao pa mu deda polomio vilicu. Posle toga oduzeta mu je partijsska knjižica (komunjara bio) i proteran je s KiM zauvek...

moj pradeda bio partizan u babickom odredu u leskovcu, i negde '44 godine na leto, selo cernicu opkole cetnici. ti cetnici su bili pod komandom mihajla zotovica, oficira koji je bio ozloglasen zbog mucenja i cega sve ne. i jedno jutro, u stali spavali moja baba, njena sestra i njihova majka. bilo zajebano vreme nisu smeli da spavaju u kuci, redovno su upadali nemci u po noci. i kaze baba, samo sto je svanulo dolazi komsinica da ih budi kaze dolaze nemci, bez'te traze dodu (mog pradedu). nekako se prababa izvuce iz stale, upregne kobilu i ode u susedno selo sa nekim srpovima kao posla je u nadnicu, a komsinica uze decu da ih nekako skloni. medjutim bas nekako tad, u stalu ulazi nemacki oficir u crnoj uniformi i jedan njihov komsija, vojska oko kuce vec dolazi, nema se kud. kaze komsija, ne plasite se nista, necemo mi vas, mi tatka trazimo. oni naravno rekli da nemaju pojma gde je (fala bogu pradeda im nije ni govorio gde ide), i iz osvete pocnu da razvaljuju kucu, pucali u burice sa rakijom, vinom, bila velika kuca domacinska imali svasta. u toj guzvi moja baba i njena sestra se iskradu i pobegnu kroz neke kukuruze, picke materine u susedno selo kod svoje tetke koja ih sakrije. kad su se posle par dana vratile, saznali su da su ubili komsinicu tu koja je dosla da ih budi (i ona je bila partizanka), jer nije htela da ih oda, i da bi verovatno ubili sve koji su se zatekli tu da nisu pobezali. tog dana su ubili jos nekoliko ljudi zbog saradnje sa partizanima. sto je najjace, pradeda se vratio ziv kuci, i saznao je ko ga je odao, prvi komsija ironicno, i ladno mu oprosti, kao bio rat svako za sebe, sta kurac...

Citat:Inače čukundeda po tati mi roknuo neke Turke u Crnoj Gori pa su moji pobegli tad na KiM i promenili prezime.

Ne kažem da lažeš, al bgvate, koliko puta sam čuo ovu priču, ne bi Turčina trebalo biti na kugli zemaljskoj.

Sto jes, jes i ja sam cuo bar hiljadu puta.

Citat:Inače čukundeda po tati mi roknuo neke Turke u Crnoj Gori pa su moji pobegli tad na KiM i promenili prezime.

I kod mojih je bila slična situacija, samo što su otišli u Liku i Dalmaciju i nisu menjali prezime.

Citat:Ne kažem da lažeš, al bgvate, koliko puta sam čuo ovu priču, ne bi Turčina trebalo biti na kugli zemaljskoj.

Pazi, Turska i sada ima 80 miliona stanovnika, plus oni što žive drugim zemljama. Još je su se u to vreme računali u turke i poturice i oni iz drugih zemalja koje su pripadale Osmanskom carstvu. Tako i da su ih i 100 000 ubili, ima dovoljno i za te priče i da ostane još gomila njih na kugli zemaljskoj.

e nemoj da mi kades pricu..izmisli svoju..

OK

deda mi pricao kako je udario samarom hitlera.bilo je to u bg.hitler stajao ispred neke zgrade i pusio cigaretu a moj deda mu prisao i rekao mu daj ovamo sve pljuge i upaljac.hitler kaze najn ili tako nesto a moj deda ga udari samarom i vikne na njega daj pljuge i hitler krene da bezi a moj deda nije mogao da ga juri jer je imao upalu misica

moj deda pushkom njemce ganjo

moj deda ima parkinsona i sere nekontrolisano

Navodno, moj cukundeda, mamino prezime, se iz Prvog svetskog rata vratio bez obe noge. Valjda ih izgubio dok je prelazio Albaniju, pa ga popeli na top ili na konja i teraj dalje...

Sto je najgore, kazu ljudi da je posle rata nastavio da radi kao gradjevinac na skeli. Podignu ga kolege na skelu, on zida i pomera se rukama po skeli. Kad mora da pisa ili da ide kuci, oni ga skinu sa skele i stave u kocije. Sreca njegova pa je bio domacin, imao nekoliko konja i kocije pa je imao cime da se krece.

E sad, ovako su meni pricali. I meni zvuci nerealno, al' ajde...

Puchemi noga, dedino unuche

Cukununuce

http://www.telegraf.rs/sport/2631273-da-li-ste-znali-da-je-jednom-od-najpoznatijih-nemackih-fudbalera-deda-bio-cetnik-iz-srbije

Citat:Marko Bode je rođen u gradiću Osterodeu. Otac mu je bio Nemac, majka polu-Nemica polu-Srpkinja. Tačnije, otac joj je bio Srbin. Četnički vojnik.

Za vreme Drugog svetskog rata Bodeov deda je bio zarobljen i transportovan u Nemačku u logor. Tamo je upoznao jednu devojku i zaljubio se. Toliko da je čak pobegao iz voza koji ih je vraćao kući pred kraj rata kako bi ostao s njom.

Oženio se, a u tom braku je rođena jedna devojčica – majka Marka Bodea! I stvarno! Kada ga bolje pogledate, Bode uopšte ne liči na tipičnog Nemca.

eo averedž priče da je đedo nešto zbidžio u švapskom zarobljeništvu.

moj đed poginuo u ovom ratu '92. Ubio ga ustaša snajperom u borbi. A prađed, on je bio u austrougarskoj vojsci u prvom svjetskom ratu i ubijao ruse na istočnom frontu, posle ga ruje zarobile i bio sedam godina u ropstvu

Jedna od priča (nije od dede al jbg) koje sam čuo od jednog starijeg vodnika koji je bio na kosovu 99te je da je video kad su zarobljenog albanca vezali za tenkovsku cev da ne može da mrdne i onda ožežnu a vrelina cevi ga sprlji, al ne opale odmah već da drže tako neko vreme da visi

Citat:A prađed, on je bio u austrougarskoj vojsci u prvom svjetskom ratu i ubijao ruse na istočnom frontu, posle ga ruje zarobile i bio sedam godina u ropstvu

ДВОУМИМ СЕ ОКО ХИТЛЕРА И ТИТА. МОЖЕ ПОМОЋ ПОЛА ПОЛА? И ДА ПОЗДРАВИМ ГАЗДА ПРОКУ.

moj đed je jači od vaših đedova

Moj deda umro od ciroze jetre boleo ga kurac da ratuje

Smeh

moj deda je mlad 1977. god, keva je moja bila problematicna rodla sa 11 god

Deda deda bas si krme

ja vragolan i moj deda ratujemo gde god treba

xaxaxa sokodzove