Često imam napade depresije, lečim ih terapijom koju sam dobio.
E sad utopio bi ja tugu u alkoholu al ne umem da pijem pa se vrlo kvalitetno ušikam za kratko vreme. Izbegavam zbog migrene, pa kad se napijem sutra ujutru se osećam 4x jadnije, što baš i nije cilj koji hoću da postignem.
Nekada sam uzimao i antidepresive na svoju ruku jednom je rezultovalo poseti vma i praćenju mog stanja da ne otegnem papke. Znam reći ćete koj će mi to kurac u životu, al jače je od mene, vrlo brzo padam u depresiju i svakodnevno razmišljanje čak i ako mi ciganka na ulici jebe majku četničku. Taki sam.
Do moje neke 24-te godine je sve bilo u redu, a onda mi se čini da me je puklo toliko negativnih stvari da to ni najčvršći zid ne bi podneo.
Počeo sam da se kokam šta mi je palo pod ruku, uzimao sam 300 kuraca da se osećam bolje i osećao sam se, samo što sad imam crne rupe veličine marakane u glavi, i opet bih uradio isto.
Sad sam se malo osvestio, postao sam porodični čovek, nekako kanališem stres pravilnom upotrebom medicinskih opijata, što i nije loše kad se uzme u obzir šta mi se sve desilo prošle godine, dobro sam i normalan osto.
Suma sumarum, pravio sam sranja neviđenih razmera kad se sad osvrnem. Al ko ga jebe, sad sam dobro.
