Ja sam uvek u nekom tripu.Kao mali sam upaljivao sva svetla po kući, kad me moji ostave kući samog, da me ne bi veštica zavitlavala.
Tripovao sam da vidim vešticu i da šeta po kući kad je mrak, neće da napadne nego samo plaši, a moji su se uvek pitali kako tako mala kuća i sa malo uredjaja, a toliki nam računi za struju dolaze.
A jedan od najnoviji tripova su upravu okupljanja vukajlijaša u NS, onaj prvi i nije toliko interesantan koliko ovaj drugi.
Jbt, pa bilo koga pitam gde je Oblomov niko nema pojma, pa udjem u neku prodavnicu mob. telefona i popizdim i odem na net, da vidim gde ono beše Oblomov otprilike i naidjem na neku školu Sekulić, tako nekako, ali opet bezuspešno da ga pronadjem.
Krenem ja polako da smaram po lokalima i naidjem konačno na biće koje zna gde je Oblomov, lepo ona meni sve nacrtala i objasnila, ljubazna devojka iz knjižare.
Ali sad ide ono najgore, kad sam prišao u tu ulicu gde je Oblomov i dalje nisam video nikakvu oznaku tog kafića, pa tad je već polako počinjao mali trip.Ne vidim ljude u okolini, ali preko neka žena šeta psa, pa reko ona zna 100%.
- Izvinite gospodjo, jel‘ možda znate gde je ovde u blizini kafić Oblomov?
- Jaooo, pa dečko to bi trebalo da bude preko puta ima jedan kafić, tu odma gde piše knjižara!
I tu je počeo moj trip otkad sam ušao tamo, prvo pomisli:PA JBT TAKO MALO MESTO,PA GDE ĆEMO SE ZGRNUTI SVI
Što je najgore ja prvo krenem gore na sprat gde je ta knjižara i onako na brzaka pitam: jelovokafićoblomovovo! ... dečko koji radi u knjižari nešto čačko na kompu i nije me ni slušao, a reče da me otkači verovatno: Da,da, ali dole je kafić
I onda se ja tu malo smirio, jer jel'te našao sam konačno taj čuveni Oblomov, i sad samo čekam i uživam (bilo tu oko 18h koliko se sećam)
Ono što me vratilo u trip jeste kad je prošlo vreme za dogovoreni sastanak i nema žive duše, ali još nisam hteo ništa da pitam konobara.
To nije ono najgore, u nekom momentu ulazi neki dečko,čovek bem li ga u kafić i sedne za šankom i celo vreme gleda u mene,a muca i nosi štake.
PRESEKO SAM SE, i posle par minuta gledanja otišao sam u wc i mahnuo konobaru da dodje:Izvini, jel’ mogu nešto da te pitam?
Konobar: Izvoli slobodno!
Ja: Da li se nekad ovde održavalo neko okupljanje Vukajlijaša, i da li su danas nešto organizovali ljudi u ime Vukajlije?
Konobar :Hmmm, ne koliko ja znam! ... i odoše on svom poslu, a ja sav uznemiren bio jedno 5 minuta u wc-u i mislim se u sebi: ZHAJK BUDALO,ZHAJK BUDALO!!!
Kad sam izašao onaj dečko me i dalje celo vreme posmatra, pa sa popizdeo i morao sam prići da ga pitam: Jel’ se mi poznajemo?
A on ko iz stopa mi odgovori:Pa nnne, ali lako ćććemo se upppoznati!
Tu se ja povučem bliže stolu gde sedi konobarica i konobar i počnem da ih smaram , a kaže mi konobarica da se ne bojim da je on tako tu svako veče i da je dečko kao bolestan.Pitao sam se u sebi, a kako baš pored toliko ljudi na mene da gleda, beš mi sve!
Što je najgore pridje on bliže stolu, i još me pita ako hoću da izadjem napolje da sednemo pod sto, ako mi je lepše.
Jaooo bog te šta me snadje, pomislih u tom trenutku, pa sam se ubrzo gore popeo kod onog dečka što prodaje knjige, pa njega malo smarao, a on ima posla i vrlo rado bi me oterao u tripi*kematerine,ali je dobar ko lebac, pa ne može.
- Pa dečko nemoj se tripovati, pa nema ovde u okolini opasni ljudi, pa evo pogledaj na prozoru nikog nema, ne boj se! (u prevodu:Imam posla, da se nosiš u materinu)
I KONAČNIO JA POSLE DOBRI SAT VREMENA TRIPOVANJA KONAČNO ODLUČIM DA IZADJEM,PA ŠTA BOG DA, a i zaboravio sam da kažem i da sma pitao konobara kako se zove kafić i kad mi je rekao ime, za malo se nisam šlogirao, kad nije izgovorio Oblomov, već nešto drugo, ali rekao mi je da se nalazi tu dole 100,200 metara, uvučeno unutra.
I tako...
