Ваш жешћи трип

Нисам нашао ову тему, ако има, линкујте пре закључавања.

Наиме, овде пишите ваше највеће трипове. Нешто што сте се утриповали и што вас је баш онако пореметило. Било шта али да сте се баш гадно истриповали.

Ево пример мог жешћег трипа:

Citat:Пре једно месец-два почне да ми се набацује нека ликуша из моје гимназије само друга смена. Ја њу у школи скоро да нисам ни примећивао али се она као жешће наложила на мене. И крене она са мном да се дописује преко фејса и пошаље ми после линк неке песме. Ја погледам, нека Пољакиња ваљда пева нешто, ништа посебно и ја ништа као, океј. И она ми каже да је то мушко, као нека транџа, пичке материне, шта ти ја знам. Океј. После погледам нешто у делу де пише "људи који те инспиришу" и видим нека транџа, био лик на те-веу скоро. Лик који потпуно изгледа као девојка, он је ваљда фото модел. Ја се ту уприпио, рекох није ваљда ово нека транџа?! Мислим шта знам, прво што је инспирише а друго што ми шаље песму, можда хоће да ми наговести нешто... После кад сам требао да се видим са њом само сам молио Бога да је женско. Женско је наравно, али јебем ти сунце колико сам се тада истриповао! Нисмо се смували а нисмо се ни чули после тог изласка.

Otišao sam sa sestrom u butik da ona nešto kupi. Gledao sam neke farmerke za mene, i kad sam se vratio uhvatim sestru za ruku i povučem je da vidi farmerke. A ono nije moja sestra nego neka devojka sa istom jaknom. xD

http://www.youtube.com/watch?v=3Vkmhc2u_YU

Citat:Najžešći trip koji mi se desio. Budim se naglo usred noći i rukom dodirnem nešto što mi se učinilo tuđim, nečija ruka jbt. Onako bunovna, samo mi kroz glavu prošlo da sama spavam u krevetu i da je ta ruka ko zna čija, i uhvatim tu tuđu ruku i tresnem je svom snagom o zid. Posle par sekundi mi prostruji krv ponovo, i skontam da je to bila moja ruka, samo je bila utrnula. Da me je neko gledao u tom trenutku, poslao bi me na posmatranje garant.

Ja sam imao isti ovakav trip, rastežem se tako u mraku i uhvatim nečiju šaku i kao, štakurac, čije je ovo živ sam se usrao, a ruka mi bila u fazonu visila iznad glave pa je ispalo kao da neko hoće da me zgrabi jebeno. I ja tu, povučem šta drugo i skapiram posle 5,6 sekundi da je moja ruka.

Citat:Мрзим онај тренутак кад само што нисам заспао, већ ми се свест губи полако, и ту се истрипујем да падам па се цимнем као коњ. Једном сам се толико утриповао да сам пао са кревета колико сам се ритнуо. Пао сам јер сам мислио да сам пао, који трип...

Au, ovo sam oplakao! Meni se svaki put desi da se ritnem tako i sam sebe probudim, ali nisam padao hahaha:)

pre nekih sat vremena
otisli ja i cale do burazera od tetke tamo na zelenjak gde radi,parkirali se,izasli iz kola,preko puta nas sede dva coveka na stepenici i sve...kasnije kacmo se vratili SVE je bilo obrnuto.....tj samo meni...sa druge strane su bila kola i sve,a ona dva lika sa suprotne strane...ko da se ceo prostor preokrenuo...mi smo bili tamo gde oni,a oni gde mi...reko ja to caletu,on kaze da nije tako...znaci ja sam gadno gadno istripovo...

Citat:...Blow job kafe - blow up kafe

код тебе је све могућО лол

Trip kad zabaguje sajt, pa mi promeni boju sa plave na zelenu...ja se istripujem jopet banovan majku mu...nema nedelju dana kako sam se vrnuo (neke psovke bile niš strašno, na dan), al mislim se majku mu što sam sad bananamen... :)

EDIT: To za trnjenje ruku, to je meni svakodnevno, dobro ne baš svaki dan, al ajd...
Stavljam ruke ispod jastuka, neam pojma što, al ume da se desi, da se probudim jer su mi obe utrnule ruke... :)

+1 na post gore, za menjaje boje.

i to vam je ZESCI trip??...bas onako zestok trip matore

Dogadja mi se,kad legnem da spavam,da pocnu da mi se smenjaju lica,ono kao pretapa se jedno u drugo,ljudi,zivotinje,cudovista.

Malopre došao kući bio da se vim sa ortacima. Malo cirkali i ono, nije puno ali svako po malo vopi i tako, ništa preterano uglavnom. I prolazi lik na bajsu i ide uzbrdo i ne okreće pedale. i ja ovako stao i gledam i zabo sam ko medved. Prolazi on 2-3 puta, ja gledam i ne verujem. a kad je prošao samo se čulo sssszz.. znam da ne pušim, da ne duvam, ali sam se skroz zbunio. Na kraju mi objasne da mu je ćale neki tamo profesionalni inženjer i da zna sve oko struje i da je sinu dao taj bajs na struju, to jest to je taj lik što vozi bajs a ne okreće pedale lolo.. da vidite posle scenu, prolazi i njegov ćale sa jugom a on isto ide na struju i nema auspuh. ja rekoh, "brate evo je trola, e stani matori "....
neverotno jebote..

Kako sereš.

Gleda me ova drolja prekoputa.

Kliknem na temu, i odjednom vidim dva lika s istom profilnom. Jebote, asam se uradio...

Pvt valdemare

Pvt valdemare

2000 kilometara, 30 sati laganog seksa autobusom, od toga nisam sklopio sat vreman spavanja ukupno. To je kad sam tripovao od Podgorice do Luksemburga.

Osećam se kao devojka kojoj je momak obećao da će joj pisati, i onda ne piše, tužan.

Kad sam umoran, kad ne spavam baš dugo, tipa 30-ak sati krenem da tripujem malog kera kako trčka u uglu sobe, ili da me prati ako sam napolju. Mali crni ker. Jebote.

Ležim u dnevnoj sobi i gledam film, neko predveče ali zatvoreni šaloni i zatamnjena soba neko kasno leto ili rana jesen. Neki horor domaći, završna scena je kako neki đed sa šajkačom usisava u usta sav vazduh i da mu kola (konjsku zapregu sam bez konja) upadaju u usta i kao neki vrtlog i drvo, to je u stvari u nekom vajatu a svet, sve to što usisava kao na stolu i završna scena je kako on samo pogleda gore (prema vrhu TV-a) i ukoči se. I keće odjavna špica i muzika glasna i ja trepnem vidim njemu zatvorene oči i nema odjavne špice, trepnem još jednom kad ono otvara oči i gleda u mene, ja se živ userem i promenim kanal jednim prstom i u trenutku nema muzike, isključi se TV.

I vidiš ti lepo iz ugašenog televizora kreće da izlazi neko i ja se obradujem (lolo) i primetim da neko iza zavese mrda (zavesa od prozora od terase koji je na zidu iza TV-a) i ja krenem da viknem da to iz televizora pazi jer jelte retko kad ti nešto izlazi iz TV-a. I trepnem. I odjednom tu ispred mene je devojka u pocepanoj zelenoj balskoj haljini sa lobanjom na glavi koja kreće da pleše. Ja umro od straha, i pokušavam da se pomerim, ne ide, ne mogu se mrdnem a ona sve bliža, i dalje pleše prema meni i ne skida pogled sa mene. I skontam ja da sanjam, pokušavao sam pre lucid dreaming i ta sranja ali mi nije uspevalo. I znam da sanjam i cimam se i vičem u sebi ovo je san, ja sanjam ali ne radi. Probudim se posle 4. vikanja i cimanja. I dalje mrak u sobi, ugašen TV i okrećem se na stranu kad ona na krevetu i gleda me.
Ja mislim da sam izbledeo tad. Muk. Usro se živ.

Cimnem se još jednom ko malopre i budim se polako u pižami u spavaćoj sobi koju delim sa bratom, pogledam na sat ono pola 5 ujutru. Izneverovao. To mi je od pre neki dan.

Posle toga sam sanjao još par puta ali normalnije. Nikad ovo govno neću zaboravitiaaaaaaaaa

au,matori i ja sam se usro citajuci...

Има можда 4-5 година, дал сам био пијан ил наварен, немам појма. Само овако било.

Блејимо ми у школском, оно, фазон летње време, играли баскет, и да не вуцарам ја лопту за собом, оставим је у џбун неки. Обичавао сам ткао да радим више пута, ал цимали ме ортаци, у фазону, дај бре који ти курац, узеће ти неко лопту, а лопта Слапдингова, матора ко библија, а очувана. Углавном завршимо ми некако у парку, истрипујемо да је време кућама и ја скапирам да ми лопта у школском.
Одем ја прескочим зид, све по реду. Дођем до жбуна, јест, хаос ми у глави, ал знам који џбун је у питању, дођем до њега и видим да је лопта ближе оној страни жбуна. Океј, одем около. Она опет далеко, не може се дохватити. Ја покушам да се пробијем кроз жбун, ал гребе ме и онда тако обилазим и кад год да у жбун погледам, лопта као да је са друге стране. А жбун да препишаш, није неки сад типа Баобаб. Обичан жбун, оно говно што цвета жуто у пролеће. Јебем ли га како се зове. А није мимоза. Небитно.
Свеједно, ја се иструдим максимално некако нађем прави улаз у жбун, дохватим лопту, кренем назад кад тамо нема више никога, а и да свиће почело.

Ортак што сам са њим заједно ишао кући ме чекао, каже да ме није било сат времена и да је отишао кући, није могао више да чека.

hahah pa pitao si me negde to rekao sam da zaboravljam skoro sve posle god-dve a ti se secas rodjenja

Ne mora da bude da si spavao kad si bio paralizovan

au sad i ja to razmisljam, mada bio sam svestan skoro odmah da nije stvarno, mada i ne secam se sad

Ps ne možeš da se sećaš rođenja ok?

Mogu

-_-

Vec mjesec dana tripujem da mi je slic otkopcan. Vise puta u toku dana diskretno pogledam ili napipam dolje, i konstatujem da je sve u redu. Poceo sam da zastajem na trenutak nakon zakopcavanja slica kako bi ova radnja ostala u radnoj memoriji. To nije mnogo od pomoci jer nakon desetak minuta bavljenja aktivnostima, ja pocnem ponovo da se pitam da li mi je otkopcan šlic. Tada dam sebi na znanje da sam zastao na trenutak dok sam ga zakopcavao, i da je sve u redu i da nema potrebe da provjeravam, ali bez uspjeha. Moram da provjerim, ili se ziv pojedem od ansksioznosti...

Vjerovatno previse masturbiram, i moja podsvijest me opominje...

Ima onaj trip, kada jednom nešto slučajno izvališ, počne stalno da ti se pojavljuje pred očima. Recimo, kad naletiš na prvih nekoliko cifara broja pi, pa onda kad pogledaš na sat ono bude 3:14. I onda narednih 20 dana uvijek kad pogledaš na sat slučajno bude 3:14. Valjda se to zove Bader-Majnhof efekat, i onda kad sam saznao za ime tog efekta, počnem stalno da ga primjećujem u medijima, na internatima, kad ljudi pričaju o tome, etc.

Da, da, to je jedan od problema sa uocavanjem sinhroniciteta. Da li je 3:14 sve to vrijeme bio okolo ali ti nisi obracao paznju, pa poceo da ga namjerno trazis kad se pojavio po prvi put, pa tako sam nastelovao sinhronicitet, ili se zaista poceo pojavljivati svuda okolo bas kada si ga ti primijetio...

E upravo. Ne znam, ja sam sklon vjerovati da je to samo ušlo pod okrilje percepcije, a da je uvijek bilo prisutno. Mada, ono, može biti i da griješim.

U prilog ovog drugog argumenta da se takve stvari počnu pojavljivati tek nakon što ih primjetiš ima jedna interesantna naučna teorija. Valjda ona priča o tome da je Univerzum i sve u nj samo simulacija je u početku imala problem, jer su protivnici te teorije tvrdili da bi za simulaciju tako astronomskih proporcija bila potrebna podjednako astronomska količina "RAM memorije". Onda se neko dosjetio rešenja koje podsjeća upravo na Bader-Majnhof efekat: stvari ne postoje dok su neaktivne, tako da onda nisu uopšte "učitane" u tu neku univerzumsku "radnu memoriju". Učitavanje bi se vršilo tek po potrebi, te se na taj način čini ogromna ušteda resursa. To mi je dosta kul, jer je naizgled u prirodi ljudske percepcije da stvari o kojima ne razmišlja trenutno uopšte ne percipira da postoje.

Dopadam tu teoriju, iako vjerovatno nikad nece doci ni blizu dokazivanja, kao ni njoj slicne.

Zanimljive su mi te akauzalne povezanosti, u svakom slucaju. Imao sam zanimljivih par slucajeva.

Gle jedan:

Pricao sam jednog jutra sa osobom koja je radila u skoli za djecu sa invaliditetom. Tu saznam da je jedna od njenih ucenica atleticarka patuljastog rasta - bacacica diska. Najvise smo pricali o njoj. Kad sam stigao kuci, otvorio sam novine (vijesti), i na naslovnoj strani sam naisao na sliku i naslov o tome kako je osvojila sedmo mjesto na svjetskom prvenstvu i ispunila normu za paraolimpijske igre.

Ima i ono sa koncentričnošću - kad nešto počneš na isti način završiš. To skoro svaki dan uviđam, na manjoj i većoj skali. Recimo, pođem na posao, komšijin mali rokne sa poslednje stepenice i počne da kmeči, a onda kad se vratim kući, isti klinac, ista stepenica, ista stvar.

Ili kad sam bio negdje vani, i isto tako putujem iz jednog grada u drugi: kad sam polazio, čujem u gradskom ljudi pričaju srpski, a onda isto to u povratku. Mislim, mala je bila slučajnost, jer nema tamo baš previše našeg svijeta.

Jednom prilikom sam imao san koji se gotovo podudario sa realnošću.
Nije u potpunosti ali je svakako bilo čudnovato.

Hmmm

Ja sam uvek u nekom tripu.Kao mali sam upaljivao sva svetla po kući, kad me moji ostave kući samog, da me ne bi veštica zavitlavala.
Tripovao sam da vidim vešticu i da šeta po kući kad je mrak, neće da napadne nego samo plaši, a moji su se uvek pitali kako tako mala kuća i sa malo uredjaja, a toliki nam računi za struju dolaze.
A jedan od najnoviji tripova su upravu okupljanja vukajlijaša u NS, onaj prvi i nije toliko interesantan koliko ovaj drugi.
Jbt, pa bilo koga pitam gde je Oblomov niko nema pojma, pa udjem u neku prodavnicu mob. telefona i popizdim i odem na net, da vidim gde ono beše Oblomov otprilike i naidjem na neku školu Sekulić, tako nekako, ali opet bezuspešno da ga pronadjem.
Krenem ja polako da smaram po lokalima i naidjem konačno na biće koje zna gde je Oblomov, lepo ona meni sve nacrtala i objasnila, ljubazna devojka iz knjižare.
Ali sad ide ono najgore, kad sam prišao u tu ulicu gde je Oblomov i dalje nisam video nikakvu oznaku tog kafića, pa tad je već polako počinjao mali trip.Ne vidim ljude u okolini, ali preko neka žena šeta psa, pa reko ona zna 100%.
- Izvinite gospodjo, jel‘ možda znate gde je ovde u blizini kafić Oblomov?
- Jaooo, pa dečko to bi trebalo da bude preko puta ima jedan kafić, tu odma gde piše knjižara!
I tu je počeo moj trip otkad sam ušao tamo, prvo pomisli:PA JBT TAKO MALO MESTO,PA GDE ĆEMO SE ZGRNUTI SVI
Što je najgore ja prvo krenem gore na sprat gde je ta knjižara i onako na brzaka pitam: jelovokafićoblomovovo! ... dečko koji radi u knjižari nešto čačko na kompu i nije me ni slušao, a reče da me otkači verovatno: Da,da, ali dole je kafić
I onda se ja tu malo smirio, jer jel'te našao sam konačno taj čuveni Oblomov, i sad samo čekam i uživam (bilo tu oko 18h koliko se sećam)
Ono što me vratilo u trip jeste kad je prošlo vreme za dogovoreni sastanak i nema žive duše, ali još nisam hteo ništa da pitam konobara.
To nije ono najgore, u nekom momentu ulazi neki dečko,čovek bem li ga u kafić i sedne za šankom i celo vreme gleda u mene,a muca i nosi štake.
PRESEKO SAM SE, i posle par minuta gledanja otišao sam u wc i mahnuo konobaru da dodje:Izvini, jel’ mogu nešto da te pitam?
Konobar: Izvoli slobodno!
Ja: Da li se nekad ovde održavalo neko okupljanje Vukajlijaša, i da li su danas nešto organizovali ljudi u ime Vukajlije?
Konobar :Hmmm, ne koliko ja znam! ... i odoše on svom poslu, a ja sav uznemiren bio jedno 5 minuta u wc-u i mislim se u sebi: ZHAJK BUDALO,ZHAJK BUDALO!!!
Kad sam izašao onaj dečko me i dalje celo vreme posmatra, pa sa popizdeo i morao sam prići da ga pitam: Jel’ se mi poznajemo?
A on ko iz stopa mi odgovori:Pa nnne, ali lako ćććemo se upppoznati!
Tu se ja povučem bliže stolu gde sedi konobarica i konobar i počnem da ih smaram , a kaže mi konobarica da se ne bojim da je on tako tu svako veče i da je dečko kao bolestan.Pitao sam se u sebi, a kako baš pored toliko ljudi na mene da gleda, beš mi sve!
Što je najgore pridje on bliže stolu, i još me pita ako hoću da izadjem napolje da sednemo pod sto, ako mi je lepše.
Jaooo bog te šta me snadje, pomislih u tom trenutku, pa sam se ubrzo gore popeo kod onog dečka što prodaje knjige, pa njega malo smarao, a on ima posla i vrlo rado bi me oterao u tripi*kematerine,ali je dobar ko lebac, pa ne može.
- Pa dečko nemoj se tripovati, pa nema ovde u okolini opasni ljudi, pa evo pogledaj na prozoru nikog nema, ne boj se! (u prevodu:Imam posla, da se nosiš u materinu)
I KONAČNIO JA POSLE DOBRI SAT VREMENA TRIPOVANJA KONAČNO ODLUČIM DA IZADJEM,PA ŠTA BOG DA, a i zaboravio sam da kažem i da sma pitao konobara kako se zove kafić i kad mi je rekao ime, za malo se nisam šlogirao, kad nije izgovorio Oblomov, već nešto drugo, ali rekao mi je da se nalazi tu dole 100,200 metara, uvučeno unutra.
I tako...