Ваш жешћи трип

Нисам нашао ову тему, ако има, линкујте пре закључавања.

Наиме, овде пишите ваше највеће трипове. Нешто што сте се утриповали и што вас је баш онако пореметило. Било шта али да сте се баш гадно истриповали.

Ево пример мог жешћег трипа:

Citat:Пре једно месец-два почне да ми се набацује нека ликуша из моје гимназије само друга смена. Ја њу у школи скоро да нисам ни примећивао али се она као жешће наложила на мене. И крене она са мном да се дописује преко фејса и пошаље ми после линк неке песме. Ја погледам, нека Пољакиња ваљда пева нешто, ништа посебно и ја ништа као, океј. И она ми каже да је то мушко, као нека транџа, пичке материне, шта ти ја знам. Океј. После погледам нешто у делу де пише "људи који те инспиришу" и видим нека транџа, био лик на те-веу скоро. Лик који потпуно изгледа као девојка, он је ваљда фото модел. Ја се ту уприпио, рекох није ваљда ово нека транџа?! Мислим шта знам, прво што је инспирише а друго што ми шаље песму, можда хоће да ми наговести нешто... После кад сам требао да се видим са њом само сам молио Бога да је женско. Женско је наравно, али јебем ти сунце колико сам се тада истриповао! Нисмо се смували а нисмо се ни чули после тог изласка.

Jednom sam sanjao neka vrata i da mi je to bio neki izlaz,a vrata su se polako zatvarala pa sam morao da pozurim. I ja da krenem, kad ono ne mogu. Ja se napinjem i tek onda uspem da krenem. Ustvari, ja sam ustao iz kreveta i sve sto sam radio u javi radio sam i u snu. I onako bunovan krenem da trcim a vrata samo sto se nisu zatvorila. Trcim ja trcim kad odjednom ispred mene izleti neka niska ograda. Ja ko iz picke preskocim i uskocim u vrata ko u bazen. Odjednom sam osetio jak bol u glavi, tad sam se probudio i skontao da sam uskocio u krevetac koji je moja mama kupila za poklon nekim prijateljima koji su dobili sina. Najveci trip ikad

Najjači trip je kada te u snu vija murija ili neka džukela a ti ne mož da potrčiš.

Strašna stvar, tilt, vorteks, neki kurac, i danas ne mogu da ga objasnim..Nego:

Četvrta srednje, vraćamo se autobusom sa maturske nas pun kurac. U busu neopisiva galama, svi sredjuju utiske u glas, ne možeš sopstvene misli da čuješ. Na početku počnem da vičem na 50 ljudi, pretim, vredjam, psujem..Ne jebe me niko ni dva posto. Viknem - glupani (valda mi je ponestalo uvreda) - svi zaćute par sekundi, posle toga opet dernjava. Viknem opet glupani, opet tajac. Viknem treći put, opet svi ćute. A niko ni da me pogleda jebote. Krenem ponovo - idioti, kreteni, stoko, niko ni da me pogleda. Opet glupani - opet tišina par sekundi. Posle osmog - devetog puta riba što je sedela pored mene uhvati me za ruku i kaže poluuplašeno - E ajde nemoj više molim te!

Ja i moj ortak smo doživeli jedan baš baš žešći trip kojeg se sećamo i dan-danas iako je prošlo oko tri godine od toga. Elem, bilo oko 1 ujutru i nas dvojica smo sedeli u dnevnoj sobi i gledali TV. Na kraju nečega što smo gledali (jebem li ga čega) ide on u kuhinju po sok a ja idem do predsoblja da zaključam ulazna vrata. Predsoblje inače može da se vidi iz kuhinje i iz dnevne sobe. Izađem ja na vrata koja vode u predsoblje, zaključam ulazna vrata, ugasim svetlo u predsoblju, vratim se unutra i zatvorim vrata od predsoblja. Ortak je već krenuo u moju sobu (daleko odatle) ali je još bio u kuhinji. Elem, stižem pred kuhinju i primetimo obojica da je zid odjednom posvetleo. Okrenemo se obojica i začudili se. Ne samo da je u predsoblju bilo upaljeno svetlo već su i vrata bila širom otvorena i zatvarala su se sama od sebe. Ja se iskreno nisam nimalo usro, valjda nije ni on. Vratim se ja, proverim da li je zaključano, zaključano je. Ugasim svetlo, zatvorim vrata i odemo obojica u moju sobu. Napominjem da nismo ni pili ni rivali (ovo drugo nikad u životu). Nakon toga smo obojica dosta razmišljali i diskutovali jer je to stvarno blago paranormalno. Jedino sam se usro kad sam video datum, 1.3.2010. Tj. 16. godišnjica očeve smrti... E to mi je verovatno jedini trip kojeg se sećam odlično.

Мрзим онај тренутак кад само што нисам заспао, већ ми се свест губи полако, и ту се истрипујем да падам па се цимнем као коњ. Једном сам се толико утриповао да сам пао са кревета колико сам се ритнуо. Пао сам јер сам мислио да сам пао, који трип...

E da, sad sam video tripove za spavanje, ja sam se jednom u snu okrenuo i nekako čudno podigao ruku i ruka mi je pala pravo na cufa i puko sam sebi šamar da sam odjednom skočio i zgrabio nož i stao da slušam ko je u gajbi (bio sam sam). Nakon par sekundi mi se louduje mozak i počeo sam da se smejem iako mi se crveneo obraz od jačine šamara.

Hahaha price su pisanje.

ja sam jednom lego i spavam, i vidim neke indijance, i odjednom iskače Jim Morison i kaže, alo bre pajseru, budi se moraš u školu...ja usto, spremio se, kreno u školu, došo do stanice, čekam bus i onda skontam da ja ne idem u školu :/

Trip koji traje još od 2004. Dakle, do juče sam bio u tripu da nam je Đinobili te 2004 na SP u basketu dao trojku sa poda. Baš sam pre neki dan prič'o sa drugom i ja mu rek'o za tu trojku on u bio u fazonu kao ne sećam se bio sam kliac a ja sve ubeđivao da se to desilo llololo

blejimo ispred ulaza i vidimo komsiju iz tog ulaza kako ulazi i penje se uz stepenice
malo kasnije on opet dolazi iz istog pravca i opet se popne gore,bez da je predhondno sisao
majndfak

Na čemu li ste blejali, hahaha. Možda komšija ima identičnog blizanca?

Tako ja jednom sedim sa ortakom na nekim stepenicama i pored nas prođu nke dve žene srednjih godina i kad su već ušle u ulaz ja pogledam kad ono dve mlade devojke od po 20g

Citat:Orkana

Najžešći trip koji mi se desio. Budim se naglo usred noći i rukom dodirnem nešto što mi se učinilo tuđim, nečija ruka jbt. Onako bunovna, samo mi kroz glavu prošlo da sama spavam u krevetu i da je ta ruka ko zna čija, i uhvatim tu tuđu ruku i tresnem je svom snagom o zid. Posle par sekundi mi prostruji krv ponovo, i skontam da je to bila moja ruka, samo je bila utrnula. Da me je neko gledao u tom trenutku, poslao bi me na posmatranje garant

ahahhahahhahhahahah kraljice!

Е имао сам сличан трип као ово што је лемаја цитирала, пробудио се у пола ноћи и неће цела лева рука да ми ради и не осећам ништа, охладила се скроз и не шљака уопште, пробао да се штипам и бодем, ништа. И тако једно 15 минута и таман када сам помислио да сам се шлогирао или тако нешто и да је боље да зовем хитну почну они трнци, када крене крв да струји те се ту мало смирим док није подошла.

to sa utrnulim delovima tela je uvek tripčina, najgore kad ti bulja utrne.

Citat:najgore kad ti bulja utrne

LOLEK (grešne misli jebiga lemajo)

Sećam se kad sam bio klinjo da sam sanjao kako imam treće oko i kad sam se probudio nekih 20sec sam bio u tripu da mi stvarno izašlo pa sam otrčao do kupatila da se uverim

Citat:Na čemu li ste blejali, hahaha. Možda komšija ima identičnog blizanca?

pa nismo uzeli nista da tako jako istripujemo...i to svi isto...nema blizanca,on je bio...

Имамо ми час, и улазимо у кабинет, кад унутра два лика са неком пичком. Врхунском пичком. Дошли нешто за инвалиде да промовишу, неам појма. Ови двојица стоје, а ова за катедром, нешто за лаптопом. И кењају они ту десетак - петнес минута, и као то је то, пале сад. Крећу ови двојица, само видиш за њима ова у колицима инвалидским. Ал бедак скроз, врхунска риба. После нам реко професор да им је то и фазон, као није случајно то тако, да оставе утисак, шта већ.

И један од јачих трипова, тј. пар сам имао прошлог лета. Када сам сањао да сам убио буразера и неку трудну жену и да чекам кеву да изађе из куће да уђем унутра да узмем меткове да се рокнем јер сам их претходно заборавио. Пробудим се и по десет минута не могу да се убедим да сам сањао све то. Десило ми се два или три пута да сањам у суштини то, са неким малим варијацијама.

hahah pa pitao si me negde to rekao sam da zaboravljam skoro sve posle god-dve a ti se secas rodjenja

Ne mora da bude da si spavao kad si bio paralizovan

au sad i ja to razmisljam, mada bio sam svestan skoro odmah da nije stvarno, mada i ne secam se sad

Ps ne možeš da se sećaš rođenja ok?

Mogu

-_-

Vec mjesec dana tripujem da mi je slic otkopcan. Vise puta u toku dana diskretno pogledam ili napipam dolje, i konstatujem da je sve u redu. Poceo sam da zastajem na trenutak nakon zakopcavanja slica kako bi ova radnja ostala u radnoj memoriji. To nije mnogo od pomoci jer nakon desetak minuta bavljenja aktivnostima, ja pocnem ponovo da se pitam da li mi je otkopcan šlic. Tada dam sebi na znanje da sam zastao na trenutak dok sam ga zakopcavao, i da je sve u redu i da nema potrebe da provjeravam, ali bez uspjeha. Moram da provjerim, ili se ziv pojedem od ansksioznosti...

Vjerovatno previse masturbiram, i moja podsvijest me opominje...

Ima onaj trip, kada jednom nešto slučajno izvališ, počne stalno da ti se pojavljuje pred očima. Recimo, kad naletiš na prvih nekoliko cifara broja pi, pa onda kad pogledaš na sat ono bude 3:14. I onda narednih 20 dana uvijek kad pogledaš na sat slučajno bude 3:14. Valjda se to zove Bader-Majnhof efekat, i onda kad sam saznao za ime tog efekta, počnem stalno da ga primjećujem u medijima, na internatima, kad ljudi pričaju o tome, etc.

Da, da, to je jedan od problema sa uocavanjem sinhroniciteta. Da li je 3:14 sve to vrijeme bio okolo ali ti nisi obracao paznju, pa poceo da ga namjerno trazis kad se pojavio po prvi put, pa tako sam nastelovao sinhronicitet, ili se zaista poceo pojavljivati svuda okolo bas kada si ga ti primijetio...

E upravo. Ne znam, ja sam sklon vjerovati da je to samo ušlo pod okrilje percepcije, a da je uvijek bilo prisutno. Mada, ono, može biti i da griješim.

U prilog ovog drugog argumenta da se takve stvari počnu pojavljivati tek nakon što ih primjetiš ima jedna interesantna naučna teorija. Valjda ona priča o tome da je Univerzum i sve u nj samo simulacija je u početku imala problem, jer su protivnici te teorije tvrdili da bi za simulaciju tako astronomskih proporcija bila potrebna podjednako astronomska količina "RAM memorije". Onda se neko dosjetio rešenja koje podsjeća upravo na Bader-Majnhof efekat: stvari ne postoje dok su neaktivne, tako da onda nisu uopšte "učitane" u tu neku univerzumsku "radnu memoriju". Učitavanje bi se vršilo tek po potrebi, te se na taj način čini ogromna ušteda resursa. To mi je dosta kul, jer je naizgled u prirodi ljudske percepcije da stvari o kojima ne razmišlja trenutno uopšte ne percipira da postoje.

Dopadam tu teoriju, iako vjerovatno nikad nece doci ni blizu dokazivanja, kao ni njoj slicne.

Zanimljive su mi te akauzalne povezanosti, u svakom slucaju. Imao sam zanimljivih par slucajeva.

Gle jedan:

Pricao sam jednog jutra sa osobom koja je radila u skoli za djecu sa invaliditetom. Tu saznam da je jedna od njenih ucenica atleticarka patuljastog rasta - bacacica diska. Najvise smo pricali o njoj. Kad sam stigao kuci, otvorio sam novine (vijesti), i na naslovnoj strani sam naisao na sliku i naslov o tome kako je osvojila sedmo mjesto na svjetskom prvenstvu i ispunila normu za paraolimpijske igre.

Ima i ono sa koncentričnošću - kad nešto počneš na isti način završiš. To skoro svaki dan uviđam, na manjoj i većoj skali. Recimo, pođem na posao, komšijin mali rokne sa poslednje stepenice i počne da kmeči, a onda kad se vratim kući, isti klinac, ista stepenica, ista stvar.

Ili kad sam bio negdje vani, i isto tako putujem iz jednog grada u drugi: kad sam polazio, čujem u gradskom ljudi pričaju srpski, a onda isto to u povratku. Mislim, mala je bila slučajnost, jer nema tamo baš previše našeg svijeta.

Jednom prilikom sam imao san koji se gotovo podudario sa realnošću.
Nije u potpunosti ali je svakako bilo čudnovato.

Hmmm

Ja sam uvek u nekom tripu.Kao mali sam upaljivao sva svetla po kući, kad me moji ostave kući samog, da me ne bi veštica zavitlavala.
Tripovao sam da vidim vešticu i da šeta po kući kad je mrak, neće da napadne nego samo plaši, a moji su se uvek pitali kako tako mala kuća i sa malo uredjaja, a toliki nam računi za struju dolaze.
A jedan od najnoviji tripova su upravu okupljanja vukajlijaša u NS, onaj prvi i nije toliko interesantan koliko ovaj drugi.
Jbt, pa bilo koga pitam gde je Oblomov niko nema pojma, pa udjem u neku prodavnicu mob. telefona i popizdim i odem na net, da vidim gde ono beše Oblomov otprilike i naidjem na neku školu Sekulić, tako nekako, ali opet bezuspešno da ga pronadjem.
Krenem ja polako da smaram po lokalima i naidjem konačno na biće koje zna gde je Oblomov, lepo ona meni sve nacrtala i objasnila, ljubazna devojka iz knjižare.
Ali sad ide ono najgore, kad sam prišao u tu ulicu gde je Oblomov i dalje nisam video nikakvu oznaku tog kafića, pa tad je već polako počinjao mali trip.Ne vidim ljude u okolini, ali preko neka žena šeta psa, pa reko ona zna 100%.
- Izvinite gospodjo, jel‘ možda znate gde je ovde u blizini kafić Oblomov?
- Jaooo, pa dečko to bi trebalo da bude preko puta ima jedan kafić, tu odma gde piše knjižara!
I tu je počeo moj trip otkad sam ušao tamo, prvo pomisli:PA JBT TAKO MALO MESTO,PA GDE ĆEMO SE ZGRNUTI SVI
Što je najgore ja prvo krenem gore na sprat gde je ta knjižara i onako na brzaka pitam: jelovokafićoblomovovo! ... dečko koji radi u knjižari nešto čačko na kompu i nije me ni slušao, a reče da me otkači verovatno: Da,da, ali dole je kafić
I onda se ja tu malo smirio, jer jel'te našao sam konačno taj čuveni Oblomov, i sad samo čekam i uživam (bilo tu oko 18h koliko se sećam)
Ono što me vratilo u trip jeste kad je prošlo vreme za dogovoreni sastanak i nema žive duše, ali još nisam hteo ništa da pitam konobara.
To nije ono najgore, u nekom momentu ulazi neki dečko,čovek bem li ga u kafić i sedne za šankom i celo vreme gleda u mene,a muca i nosi štake.
PRESEKO SAM SE, i posle par minuta gledanja otišao sam u wc i mahnuo konobaru da dodje:Izvini, jel’ mogu nešto da te pitam?
Konobar: Izvoli slobodno!
Ja: Da li se nekad ovde održavalo neko okupljanje Vukajlijaša, i da li su danas nešto organizovali ljudi u ime Vukajlije?
Konobar :Hmmm, ne koliko ja znam! ... i odoše on svom poslu, a ja sav uznemiren bio jedno 5 minuta u wc-u i mislim se u sebi: ZHAJK BUDALO,ZHAJK BUDALO!!!
Kad sam izašao onaj dečko me i dalje celo vreme posmatra, pa sa popizdeo i morao sam prići da ga pitam: Jel’ se mi poznajemo?
A on ko iz stopa mi odgovori:Pa nnne, ali lako ćććemo se upppoznati!
Tu se ja povučem bliže stolu gde sedi konobarica i konobar i počnem da ih smaram , a kaže mi konobarica da se ne bojim da je on tako tu svako veče i da je dečko kao bolestan.Pitao sam se u sebi, a kako baš pored toliko ljudi na mene da gleda, beš mi sve!
Što je najgore pridje on bliže stolu, i još me pita ako hoću da izadjem napolje da sednemo pod sto, ako mi je lepše.
Jaooo bog te šta me snadje, pomislih u tom trenutku, pa sam se ubrzo gore popeo kod onog dečka što prodaje knjige, pa njega malo smarao, a on ima posla i vrlo rado bi me oterao u tripi*kematerine,ali je dobar ko lebac, pa ne može.
- Pa dečko nemoj se tripovati, pa nema ovde u okolini opasni ljudi, pa evo pogledaj na prozoru nikog nema, ne boj se! (u prevodu:Imam posla, da se nosiš u materinu)
I KONAČNIO JA POSLE DOBRI SAT VREMENA TRIPOVANJA KONAČNO ODLUČIM DA IZADJEM,PA ŠTA BOG DA, a i zaboravio sam da kažem i da sma pitao konobara kako se zove kafić i kad mi je rekao ime, za malo se nisam šlogirao, kad nije izgovorio Oblomov, već nešto drugo, ali rekao mi je da se nalazi tu dole 100,200 metara, uvučeno unutra.
I tako...