Kad sam gladan ja kontejner otvorim

2006 novembar 4. u džepu 1500 dinara i to mi je za ceo mesec. Svaki dan sam jeo bonžitu i pola litra nemasnog mleka što je bilo okruglo 50 dinara dnevno, ništa sem boravka na predavanjima nisam radio, dobro se sećam da sam 3. Decembra sedeo kod vukovog spomenika u parku i da sam imao 100 dinara u metalu, još taj dan nisam jeo kad mi je prišla neka prepička i pitala da li imam pljugu, naravno da nisam imao. Pola sata kasnije sam sa njom sedeo u menzi u Loli i hasao bečku i pomfrit, docije to veče sam prvi put jebao kvalitet, pušio i kenjao posle 20 dana...

vaš Čarls Bukovski :P

MA ĐI JA!

Ja tako jednom kad nisam imao da jedem, namerno sam otišao tu na jedno mesto gde znam da se skupljaju najbolje ribe.
Zamalo da umrem gladan.

Lolo

јбт кад читам ово скењам се... и ја сам често гладан ал то зато што скидам килажу за такмичења. оно, јесте иста последица ал и даље....

za vreme sankcija se nekako domognemo džaka krompira, pa udri. dva meseca samo krompir, bez išta, a na razne načine. sada po čitav mesec u krug vrtim boraniju, pasulj i kiseli kupus, takođe bez išta.... to za ručak. doručak preskočim, za večeru leba i pavlake, ili leba i margarina (tostiram leb, pa metnem margarin, pa malo origana i belog luka, pa neko sveže povrće tipa paradajz ili krastavac, i eto brusketa!)

krompir, rizoto i tjestenine razne, ostalo improvizacija... to kupis kad imas para, kad nemas para zahvalan si sam sebi.

jednom smo na faksu krali rastan u sred zime iz komsijske baste, jer bukvalno nismo imali sta da jedemo, i nikad bolji rastan nisam jela. od tad me podsjeca na to.

Jednom sam pojeo samo dva obroka za ceo dan. Baš mi je teško palo. :(

Ја немам шта да поделим, јер сам доста млад, а одрастам у неком мало бољем времену, па ме то није могло ни задесити.
Мада, сећам се, био сам 7. или 8. основне, нису моји имали да ми дају за ужину (плаћало се месечно у школи), па сам носио понекад. И један дан ништа нисам понео, а није кући ништа било спремљено. У школи за ужину била нека панцерота, тако нешто. И другарица није хтела да једе, другар и ја тражили да нам да, она баци у смеће. Били смо гладни само тако, узели смо из смећа и појели.
Није то било неко велико смеће, већ је било бачено у ону пластичну канту у учионици где режемо оловке и бацамо папире.
То је неко моје "најгоре" искуство. За сад.

Beah jedno veče baš pijan, a keva da bi me kao kaznila kupila leba dovoljno da se oni nažderu a da meni ništa ne ostane. Ja došo kući kad videh nema leba, na kraju uzeo poli i neki pokvereni sir i najeo se ko čovek. Posle toga sam povratio više sira nego što sam ga pojeo.

Meni su pre tri godine upali u stan i ukrali sve pare, a u frižideru sam imala samo jedan hleb (sporije se suši u frižideru), tako da sam nedelju dana bila na tom hlebu i jednoj čokoladi od trista grama koju sam dobila na poklon. Inače nisam mnogo gladovala, bar se nadam da i neću.

A pile?

E, sad, to je već svakodnevna beda. :P I parizer!

Jbg, '91. smo jeli pravljenog leba (bez kvasca) sa sosom od paradajza (ono upržiš brašno na ulju ako ima, ako ne-na masti (ako ima), ili na margarinu (najogavnija varijanta) i dodaš paradajz sok).To smo jeli svako malo, sačuvaj Bože.Ili kuvanog krompira, ili zapečenog krompira...mi nismo bili od onih koji su uspeli da se "snađu" tokom tih sranje godina.
Na studijama sam bukvalno gladovala, ali bukvalno. Ionako nisam bila ješna, ali sam spala na 49 kila (visoka 165).Pila samo kafu, koja je koštala tamo kao sad npr.20 dinara.
U ateljeu profe nije bilo briga da li imaš para, morao si da kupiš JEDAN TABAK natron-papira (metar sa 70) za crtež. A taj tabak je koštao taman onoliko koliko doručak, etc.
Na stranu što sam ja bila smotana i nisam umela da kuvam, ali posle nekog vremena navikoh na taj osećaj gladi.
I onda sam dobila zapaljenje pluća, jer sam živela u suterenu, vlažnom kao olimpijski bazen, a baška podignut parket(do pola sobe) i pečurke koje su rasle iz zida (nejestive),hahah.
Bube u stanu (nejestive) takođe. Ali menza..tamo nisam išla nikad, mada mi je "Patris" bio na 5 minuta od stana. Dva puta bila, možda i to pre čitavog sranja. Kad mi je kasnije cimerka rekla da je u pasulju našla bubašvabu, sklonila je iz tanjira kašikom i nastavila da jede, e onda sam zasigurno znala da nikad ne kročim više tamo.
Mislim, bilo je tako "Mirko i Slavko" perioda ihahaa, al' jbg, moraju neke spuki priče da postoje za unučiće :)

u ratu smo često jeli vodom razblaženo sirće od jabuke sa malo šećera i u to se umrvi hljeb. uglavnom se za te 3 godine rata i 2 godine poslije njega na selu živjelo od onoga šta uspiješ uzgojiti u bašti. improvizacija i snalažljivost su bili traženi :). ako dobiješ 10 DM od nekoga bio si na konju. nije vrijeme kojeg se rado sjećam, da nisam imao za užinu u školi ne moram pominjati :)

https://fbcdn-sphotos-b-a.akamaihd.net/hphotos-ak-prn1/541801_483278458374947_2121650368_n.jpg

Sad ću da userem zezanje ozbiljnim postom, al' 'ajde...

Realno, svako ko ima +16 u ovoj našoj zemlji seća se nečeg sličnog ili je sada u nečemu sličnom. Pitanje je samo da li ga nije blam da to i napiše.
Nekako više cenim ljude koji su makar jednom u životu bili gladni, a nisu imali odakle i kako da se nahrane. Uvek bi pre imao bilo kakav posao, dil ili bilo kakvu kombinaciju sa nekime ko je nekada bio na samoj ivici, nego sa nekime kome je sve išlo kako treba i koji nikada nije pao.

Ne znam kakve ovo veze ima sa nečime u ovoj temi, al' eto, palo mi to na pamet da kažem. :-)

Ja sam jednu celu zimu preživeo na kiselom kupusu i hlebu i masti. Kad imam vremena i živaca, ja kupus malo propržim i to mi bude kao topli obrok :)
Mogao sam otići kod mojih na ručak, ali su to bile prve godine mog samostalnog života i nisam hteo da priznam da sam u krizi.
A o ratnim obrocima radije ne bih :)))

Ја јео 'леба стар недељу дана и неки пропали кајмак...

Al sve nekako i prođe dok ne dođe noć. Tu nastaje zlo...
Pojeo bi i džak namašćen, a nema. Zato ja uvek tu uzrečicu upotrebljavam kad neko kenja da ne voli ovo ili ono.
-Nisi ti lego par put gladan, pa da vidiš kako bi olizao tanjir.

svi mi opet razmaženi ako bi se poredili sa ljudima koji su preživjeli opsadu lenjingrada.

Čitao sam par kniga o tome. Majko mila kako sam se uspaničio i zverao u frižider. :)))

sečem buđave delove leba i vičem 'eto, ko nov', pa podgrevam, ali što detaljno dovršavam cigare iz kante za džubar kad ponestane...

Sad ću da userem zezanje ozbiljnim postom, al' 'ajde...

Realno, svako ko ima +16 u ovoj našoj zemlji seća se nečeg sličnog ili je sada u nečemu sličnom. Pitanje je samo da li ga nije blam da to i napiše.
Nekako više cenim ljude koji su makar jednom u životu bili gladni, a nisu imali odakle i kako da se nahrane. Uvek bi pre imao bilo kakav posao, dil ili bilo kakvu kombinaciju sa nekime ko je nekada bio na samoj ivici, nego sa nekime kome je sve išlo kako treba i koji nikada nije pao.

Ne znam kakve ovo veze ima sa nečime u ovoj temi, al' eto, palo mi to na pamet da kažem. :-)

Realno, ja imam osamnaest i bio sam gladan samo kada mi je bilo teško da odem do frižidera da uzmem da jedem, a nije da imamo nešto specijalno para u porodici.

Realno, ja imam osamnaest i bio sam gladan samo kada mi je bilo teško da odem do frižidera da uzmem da jedem, a nije da imamo nešto specijalno para u porodici.

+1

И ја имам 18 година, али било је ситуација кад по 5-6 дана опстајем на бареним кромпирима, или кад тражимо последњи динар по кући да купимо леба па да га удружимо са буђавим пекмезом од шљива. Али, опет, јебемлига некако човек научи да цени оно што има. Ал' патетишем, јебем кеве..

Sećam se da kad sam bio klinac, ono devedesetih, ćale doneo kornjaču iz sela. Bio ručak dva dana odličan. A i imao sam zamku za golubove koji su ukusniji od piletine verujte mi.