Vaš trenutni kvalitet života i percepcija sreće

Da, ne vole ljudi te velike oscilacije u osećanjima, i nemaju uvek priliku da ih dožive, (osim ako nisu teže oboleli pa im je to svakodnevnica). Možda ljudi prizivaju rat jer su imali to iskustvo, osetili se živahno u strahu da će umreti. Neko smatra da je uzvišen, moćan osećaj, davanje svog života za tuđi (u nekim navodno odbrambenim ratovima jer brane ognjište, ili žena koja se porađa). I oni ponavljaju svoja iskustva, kao i oni kojima je izvesnost smrti sama po sebi motivacija, ili samo dobar osećaj, valjda sreće. Ljudi su nestrpljivi, ne mogu da čekaju da im dođe osećaj sreće već ga izazivaju. Nemoj misliti o sreći ako ne možeš da je podneseš : naravoučenije. :) A ja ću nastaviti da blago hejtujem temu jer uživam u tome, srećna. edit: Šalim se, ne, ne, nisam srećna..

^proklet bio, zadnji post na strani!

@Варнер Ти немаш леп однос према смрти, а тиме јој чиниш неправду. Религије нису смртољубне, не у оном смислу у ком је смртољубан човек који радосно прихвата чињеницу своје коначности. Ко умре заувек, би то било нешто као коначно венчање, најзад неки апсолут до којег стижеш, тако израњављен животом и жељама. Религија не воли смрт на тај начин, она смрт гледа са практичне стране.

misliš gleda kao manje 'pati za života, kako prelaz u smrt ne bi ni osetio' ili kao 'pati više za života kako bi ti smrt pala kao olakšanje'?

meni je muka i od života i od smrti, gde pobeći u tom slučaju?:D

meni je muka i od života i od smrti, gde pobeći u tom slučaju?:D

У кому! :)

meni je muka i od života i od smrti, gde pobeći u tom slučaju?:D

Ako nisi živ konačan nećeš biti ni kao beskonačan. Drugim rečima: šta fali što ti je muka. :)

misliš gleda kao manje 'pati za života, kako prelaz u smrt ne bi ni osetio' ili kao 'pati više za života kako bi ti smrt pala kao olakšanje'?

Ne, nego kao praktičan problem momenta prelaska iz stanja u kome možeš nešto da uradiš za svoju egzistenciju u večnosti (predgrobni život) u stanje u kome apsolutno ništa ne možeš da uradiš, jer si istrošio žetone (zagrobni život). A smrti valjda kod njih i nema?

meni je muka i od života i od smrti, gde pobeći u tom slučaju?:D

To da l' ti je muka od smrti, to ćeš tek da vidiš. U međuvremenu, trpi i pokušaj da uživaš. Opustiš se da bi manje bolelo. :)

Jeste, kada si mnogo srećan, smrt može da opusti :)

I obratno, onda :)

Towelie navodi sledeći redosled pa ću da ga pratim.

Novac : optimalno.
Ljubav : ušuškano.
Socijani status : nevažan u mom sistemu vrednosti.
Profesionalni uspeh : moje profe sa faksa me povremeno preporuče za dodatni i lepo plaćen poslić i to mi je dovoljno jer verujem da je to prava pohvala.
Trenutna sreća : nije potpuna ukoliko razmišljam o onima koji će mi nedostajati čitavog života. Sasvim dovoljna ako pogledam svoju porodicu i prijatelje, organizaciju života, korišćenje slobodnog vremena i godišnjeg odmora.
Sta biste promenili? Par smradova na polu. Produžila bih godišnji odmor.
Koliko vam je potrebno da budete srecni? Dovoljno je da se mom mužu smanji radno vreme i da se urede ispitni rokovi na jednom faksu. .

Ја сам тренутно срећнији него што сам икад био.

Ja sam srecniji nego sto sto sam bio kad sam otvorio temu jer aktivno ucestvujete.

Nemam pojma. Ajde prvo, kvalitet života? Osrednje loš. Gledano kvantitativno, tj. finansijski. Zašto? Zato što sam lenčuga raspala i imam osećaj da radim na jednoj crtici uvek, pa mi svaki zadatak izgleda kolosalno zajeban i pretežak. Nemam problema sa intenzitetom koliko sa kontinuitetom. Brzo se zasitim, prebrzo. Tipa, za dva sata bih preboleo vezu od 5 godina. Da li mogu više, ja mislim da mogu, ali celog života sam nekako usamljen u celoj priči i svuda sam sebi bio roditelj pre sopstvenih bioloških. Long stori šort, treba ti neko kome ćeš da prepustiš kormilo s vremena na vreme, ne možeš sve sam koliko god bio jak.

Sreća, pf. Ja dosta analiziram stvari, uvek sam na nekom oprezu i zapet k'o puška 90% vremena. Weed keeps me balanced (ima ta fora i u "roadtrip"-u). A neko takav retko kad ima vremena da "oseti" emocije. Ajde, nije da ne znam popit' i zagalamit', čak štaviše. Slabo me radi alkohol, tj. više sam ćomanština, ali sreća pa nemam za isto. Te se onda drogiram drugim načinima koji podstiču lučenje endorfina, tipa vežbam, šetam prehot ribicu, jebene stvari koje ti daju za pravo da kažeš sam sebi: "A bravo ti ga, bravo!".

Neki rezime, percepcija sreće je dosta zajeban pojam, kao kad hoćeš da pogodiš treću švedsku ligu rukometa, kad utorkom nema šta drugo da se igra. Možeš npr. da lupetaš (ne misliš i ne bojiš se da rizikuješ) i da te usere, gde su šanse 0.01%, a možeš i da se crnčiš i otkineš od analiziranja i pukneš opet, jer, eto, nisi poslušao svoju intuiciju. Što govori, obe krajnosti su fatalne, i porazne po pojedinca.

Neki Tips n triks bi bili sledeći.

Izderi se. Izderi se dobro!! Jebi mu kevu!!! Kad izleti to iz tebe, skuvaj nešto, a ako si sakat sa šporetom, kupi nešto slatko i voćno, to podiže raspoloženje. E onda, kad si zadovoljio tu potrebu, nacrtaj nešto. Bilo šta. I stavi to negde, u knjigu, gdegod. E onda kreni da radiš nešto što si odložio na duže vreme, tipa tekst u bukmarksu koji se usmrdeo od šedulinga ili spremanje gajbe, imaš nešto garant. Završi to, istuširaj se i popij kafu. Pa da vidiš rad.

Koja sam Vučica21, nevera.

А пропо филозофирања.
Кад је човјек болестан, приоритет му је здравље. Кад је човјеку хладно, потребна му је топлота. Ко није искусио глад није свјестан вриједности саме засићености. Оквирно, срећа је субјективна ствар, која нема неку општу дефиницију. Можда је најтачније казати да је срећа недостатак туге. Та два осјећања се преплићу кроз читав људски живот, па самим тим што је контраст између ова два стања већи, сама количина среће, односно туге, се повећава. Још нешто. Кад је човјек мртав, он није више свјестан свог живота, а кад је жив итекако је свјестан своје смртности. Кад су људи због гријеха изгубили бесмртност, вјероватно су учинили себи огромну услугу, јер је овај ионако сјебан свијет сувише мали за све Метузалеме и Кркобабиће који у њему живе. Живот је циклична ствар, а смрт је природна појава. Уживајте у животу, срећан 1. мај.

znaci fora da imas spavacu sobu u kojoj imas krevet od punog drveta i dobar dusek, pisaci sto, i da nemas TV. ne bi trebalo ni komp.

Odlična tema. A moja trenutna percepcija sreće daleko je od kvaliteta života koji(m) trenutno živim. Pritom nisam materijalista te mislim da se moja sreća "zaglavila" u tome da moram da naučim više da volim i prihvatam druge ljude jer ne mogu biti toliko "usamljen" u mislima, ako me razumete. Pritom bukvalno ne mogu se setim kada me je neko poslednji put onako baš iskreno nasmejao...

Ovo ti je 7 dana

Daniel je Frenki.
Prof, neki ljudi se zaglave u mislima da je kul biti usamljen jer biti usamljen znači biti dalek drugima, neshvatljiv drugima, nedokučiv...kao Bog, takoreći. Kao Zapata.
To nije tako, uglavnom. Blizu tebe ima dosta ljudi koji bi te mogli iskreno nasmijati i biti ti bliski, samo ako ti to dozvoliš.

Znači ono kada napišeš hahahahahahha na nečiju definiciju ne smiješ se stvarno? o.O

Loša rima, Dilane. Bar to da ste smislili lijepo pa da ima smisla.

Vokativ se odvaja zarezom, Vesna.

Batine, Dilane.

Hahhahaha znači da mi se nasmejao brk koji nemam...pričam o osmehu izmamljenom u stvarnom životu, jebeš Vukajliju.

Da, Svjesna, u pravu si, samo što ja ne mislim da sam kul i nedokučiv već previše osuđujem ljude koji mi zapravo ništa skrivili nisu. Jbg, lečim se od toga, wish me luck:)

A ta "usamljenost" nije zbog radi nerazumevanja mog zapatizma već, najverovatnije, usled nedostatka strpljenja za tuđe priče i sposobnost deljenja sopstvenih misli sa jako malim brojem ljudi...

Ovo je u stvari izuzetna tema. Često razmišljam na ovu temu i kako više nisam klinac, to više pokušavam da nađem pravi odgovor.

Po pitanju zdravlja nikada nisam bio bolje. Sad sam čak ostavio pušenje, tako da imam utisak kao da ću živeti večno. A inače, bilo je perioda kada mi zdravlje nije bilo onakvo kako bi trebalo da bude zdravlje čoveka u 20-tim godinama.

Bilo je perioda kad novcu nisam pridavao veliki značaj i kad sam imao (navodno) mnogo prijatelja. Pa je bilo momenata kad sam raspolagao velikim novcem i imao malo prijatelja. U suštini, za mene je najbolja kombinacija novac plus ne-više-od-tri dobra prijatelja. Sad nešto i ne raspolažem nekim novcem, ali imam sveukupno dva cela i možda isto toliko polu-prijateljia, i moram da priznam da to uopšte nije loše. Neko sam ko čita, voli da zapaža, volim svakako da upoznajem kvalitetne nove ljude, ali sve je to u senci jedne mnogo moćne sile - novca. Ne mogu da ga iskuliram. Jedan lokalac koji je prošao svašta je izneo jednu od najboljih zapažanja koje sam čuo tokom poslednjih nekoliko godina: Ustanem ja, stanem ispred ogledala. Ne sviđam se sam sebi: nikakav, kriv, tužan. Znam da u nekom šteku imam 50-100 evra, stavim ih u zadnji džep, odem opet ispred ogledala - lepši sam sebi, mamu mu jebem. Tako nekako i ja funkcionišem. Iskreno, još uvek nisam bio tužan s parama kod sebe. Nisam ljiga u privatnog životu, držim do integriteta i zato možda i mogu da se nadam da kod velikog broja ljudi mogu da prođem kao pristojno društvo. U par navrata sam se razočarao u prijatelje i poznanike, dok me novac nikada nije razočarao i zaista mi je teško kad ga nemam. Nek ispričam isti fazon bez kinte i sutradan s kintom (da recipijenti ne znaju moje trenutno stanje), ubeđen sam da bi se videla razlika u nastupu sa novcem u džepu u poređenju sa onim bez.

Što se tiče sreće, mislim da je ona jedno ili konačno (što je jako teško) ili toliko uzvišeno stanje, da može da traje samo kratko i u momentima kad ne postoji šansa da se ta ista sreća anulira; kao npr. kad starac na samrti shvati da je živeo sjajan život i kad oseti tu neverovatnost zvanu srećom, samo na jedan trenutak - onda dok mu čitav život prolazi pred očima. S druge strane, mislim da je mnogo realniji koncept - koncept zadovoljstva. Nešto čime sebe počastiš i osetiš njegovu orgazmičku snagu. Nekome je to pajdo, nekome has, nekome lajk na instagramu/fejsu, svima pička/kita/ljubav, i meni naravno - kinta. Jednostavno, sad sam već neko vreme u fazi da mi za svako zadovoljstvo treba isključivo ona ili bi mi bilo neuporedivo lakše dostizanje tog zadovoljstva sa njom. Bilo bi licemerno reći da nije tako.

Inače, ne pričam da je ovo ispravno, ali sam se otvorio i verovatno se prikazao kao veoma prosto i glupo biće, ali sam morao. Treba kiriju da platim, gledam onu žutu novčanicu od 200€ i ne mogu da opišem koliko me ona uzbuđuje. Ona i njene rođake bi me zasiguno zadovoljile, možda čak i usrećile. Dobra je stvar što se više ne brišu postovi, tako da, ako se promenim, možda me istinski bude blam sebičnosti i izopačenosti kojom odiše ovaj post, što mi možda bude jako korisno u slučaju ozbiljnih gubitaka u godinama koje slede.

Sto se izvinjavas, ima smisla ovo sto si rekao

predug je post za svačije standarde, može biti iritantno čitati, još i deluje malo arogantno, da ne kažem pretenciozno :D

коректан став сасвим.