Inspirisan temama o, u najmanju ruku kontoverznim stvaraocima, odlučih da otvorim temu u čast, po meni, najvećeg pesnika kojeg je ova zemlja imala. Čovek kome nikako forma nije bila ispred sadržaja. Nije se držao ni paralelne ni ukrštene rime, već je čovek pisao kako je mislio, što se kaže - iznosio svoje misli na 'artiju. Neko će reći da su njegove pesme infantilne i ono suprotno od mačo, ali ko ih jebe.
Evo, počeću sa najlepšom pesmo napisanom na srpskom jeziku u nestvarnoj interpretaciji gospodina Šerbedžije.
Пар минута размишљам шта бих могао да напишем о једном од својих омиљених песника и ништа...уводни пост је, мање-више, све рекао. Бранко је био много чудан лик.
Branko Miljković jedan je od najvećih srbijanskih pjesnika minulog stoljeća. Život autora stiha - "da li će sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj" - okončan je u Zagrebu, u dvadeset i sedmoj godini mladosti.
Autor: Branko Miljković Veličina slova:aaa U noći s 12. na 13. februara 1961. godine njegovo tijelo nađeno je obješeno o drvo u parku u centru grada. Pročitajte Miljkovićevo posljednje pismo, jer ovakvo potresno štivo o pjesništvu i ljubavi drugdje nećete naćDvije su teorije o njegovoj smrti: jedna kaže da je ubijen, a druga da je počinio samoubistvo. Pročitajte Miljkovićevo posljednje pismo upućeno beogradskom književnom kritičaru P. Džadžiću, koje pobornici teze o samoubojstvu iznose kao dokaz da je pjesnik sam odlučio umrijeti, i to zbog nesretne ljubavi.
Dragi prijatelju, ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Prije svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, točnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu.
Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni.
Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pjevanja. Sad moje pjesme traže moju glavu. Više nema tko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i bjesomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobjeći od onoga što sam rekao!
Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me riječ može ubiti. Ja sam najveći dio svojih pjesama napisao prije nego sam Nju zavolio, ali tek sa Njom ja sam postao pjesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu pjeva, koji ima jedan povlašten položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrijednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pjesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgorio. Poraz ne može biti pobjeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umijem pisati. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće.
Sjećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesretan čovjek ne može biti pjesnik". Tek sada vidim koliko je to točno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je posljednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne vjerujem da ću je nadživjeti.
Želi ti sve najbolje
Branko
P.S. Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocjenjive vrijednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počet ću da mislim o smrti. Ponoć je. Doviđenja.
Rodio sam se od jutros, uprkos svim podacima o meni, a ipak stariji sam, od jutra i od sutra i nisam zaboravio ništa što je bilo pre moga rođenja i sećam se svega što je bilo posle moje smrti i nisam kriv ni za šta što se desilo juče...
Ako hoćete pesmu siđite pod zemlju ali pripitomite životinju da vas propusti u povratku.
Voleo sam je i sreo sam je na trotoraru onoga jutra kad sam se rodio I bilo mi je krivo što je ona postojala i juče.
Из Реквијема (у склопу ''Смрћу против смрти''), који ми је уз Трагичне сонете врх Бранковог опуса.
Моја је крв мој пут до тебе * Људи су мртви а не смртни Сунце ће проћи и кроз наше очи неизмењено * Гледали смо како умиру стојећи они које волимо сада видимо мрак који не виде слепи склопите очи да видите оне који су дали вечној ноћи дан својих очију они држе земљу на леђима и непокретне никада их стићи нећемо о никада, никада се неће изједначити време наше смрти и њихове вечито бићемо раздвојени и мртви
Њааааах, знао сам да ће думре тема после две стране... а очекивао сам неке валдемарске анализе Бранкове трансцедентне поезије ЕЛЕМ
На уклетој обали од дана дужој, где су славуји сви мртви, где је пре мене црвени челик био, горки сам укус твога одсуства осетио у устима. Још ми смрт у ушима зуји Ноћ с ове стране месеца често огрезне у непотребне истине и одушевљена клања. О, испод коже млаз крви моје чезне ноћ с оне стране месеца, ноћ вишања. Ал сва су затворена врата. Сви су одјеци мртви. Никад тако волели нису. Да ли ћу изненадити тајну смрти, ја жртва. Горка суза у срцу. На кужном ветру сам. Никад да се заврши тај камени сан Пробудити те морам Еуридико мртва.
Џабе ти, размисли колико је Бранко разумљив некоме ко није бар загрејан за поезију и филозофију. Ене ти, "ко не слуша пјесму, слушаће олују", и "да ли ће слобода умети да пева", на то се своди. И да, "убила га прејака реч", убиле га усташе па подметнуле самоубојство. Правда за Бранка! Јбг...
Oni koji imaju svet Neka misle šta će s njim Mi imamo samo reči I divno smo se snašli u toj nemaštini Utešno je biti zemlja Ponosno je biti kamen Premudro je biti vatra Pobožno je biti ništa Prljav od suviše opevane sume Pesnik peva uprkos poeziji Bez srca bez nasilja i bez žara Kao reč koja je prebolela muziku Sloboda je zastarela Moje pravo ime čeka da umrem Ptico iza sunca usred rečenice Kojom nasilnički ljubimo budućnost Sve izgore; to je praznik Poslušni pepeo Brašno ništavila Pretvara se Iza mojih leđa u šugavog psa Ispred mene u žar pticu Govori mi istinu iza leđa Grlice Ti si pravi naglasak umrle nežnosti Načini zoru od našeg umora Miris je vreme koje je posedovao cvet Al nereč kaže kasno je Necvet kaže noć je Neptica kaže plam je A je kaže nije Na to ptica opsuje Cvet kaže to je pakao Prava reč se još rodila nije
A u vezi njegove smrti... jebi ga, veliki i prerani gubitak za Srbiju, ali barem smo doživeli da je nešto (i to kakvo nešto) ostalo iza njega!
🔒Tema je u Arhivi i zaključana je, tu se više ne odgovara.
