Pošto se priča o Titu, moram da podelim jedno svoje traumatično iskustvo: Dakle, po ugledu na velike gradove i u mom malom mestu se tu negde oko 25. maja organizovao slet na kom su naši nastavnici fizičkog ispoljavali sve svoje sadističke i militarističke nagone. Elem, sama manifestacija se održavala u sportskoj sali našeg sportskog centra koji se nalazi na jednom brdu, dok se moja škola nalazi na drugom brdu. Za potrebe scenografije, iz škole je preneta jedna ogromna uramljena fotografija najvećeg sina naših naroda i narodnosti. E sad, kad se cela manifestacija završila, mi se spremamo da idemo kući, ali, ne lezi vraže, mene navata direktor škole koji mi da zaduženje da odnesem tu fotografiju u školu. Sam. Kako i zašto, ne znam, ali desilo se da je sva ostala oprema transportovana nekim kombijem a na sliku su zaboravili. I tu ti ja uprtim sliku koja, em je ogromna i teško ju je uhvatiti da bude stabilna, em je teška jer ima na njoj par kvadrata stakla plus ram a ni onaj koji je na slici nije bio lagan (nisu ga uzalud zvali najvećim sinom). Sve je nekako išlo dok sam išao regularnim ulicama, ali u jednom momentu odlučim da skratim put i da pođem prečicom, što je podrazumevalo da poslednji uspon do škole prođem strmom zemljanom ulicom. A tih dana baš padala neka gadna kiša. Blato, teško, i lepljivo i klizavo u isto vreme. Jedva sebe držim na nogama, a još pri tom vučem sliku. Ovde moram da napomenem da sam u to vreme bio vrlo disciplinovan mladi pionir koji je prema slici osećao strahopoštovanje po više osnova; prvo što je Tito na slici, drugo što je to školska imovina, treće što mi je zadatak poverio direktor škole (teško mi je da u današnje vreme sebi samom, a kamo li drugima predočim šta je značio autoritet direktora u to vreme). I tako ti ja, uz tu kratku ulicu, korak po korak, posrćem, padam, kaljam se, a sve vreme sliku održavam u vazduhu. Pa se onda dočepam ograde dvorišta uz ivicu ulice, a ograda sa betonskim zidićem koji kaskadno prati nagib, što mi je omogućilo da sliku prebacujem sa nivoa na nivo, a da se sam koprcam držeći se za ogradu - spustim sliku na zidić i naslonim je na ogradu, popnem se metar iznad nje, istegnem se, uzmem sliku, prebacim je iznad sebe na sledeći nivo koliko mogu da se pružim, pa se ponovo sam penjem. Taj poslednji uspon je trajao možda čitavih pola sata iako uličica ima 50-60 metara. Kad sam konačno, mokar, blatnjav, iscrpljen stigao u školu i očekivao zasluženu pohvalu za herojski podvig, sačekala me tetkica koja me belo gledala i rekla mi nešto u fazonu: spusti to tu u ćoše.
Cela dogodovština je i u vizuelnom i u simboličkom pogledu bila dostojna Kustiručinog filma. Voleo bih kada bih mogao da kažem da me je taj događaj okrenuo protiv Titovog kulta ličnosti, ali je istina da sam tek par godina kasnije počeo da menjam stavove.
