Ne, x puta sam cuo da su narodnjaci kic, seljacka muzika, nekul muzika, da je slusaju samo ljudi sa podrobicom umesto mozga... Zasto je to tako? Po kojim kriterijumima je to odredjeno?
Nisu narodnjaci kič i seljačka muzika. Kič su oni narodnjaci koji su kič, a oni koji su dobri, oni su dobri. Istina je da mnogo među narodnjacima mnogo više kiča ima nego onog dobrog, ali to važi recimo i za savremeni film. Ipak, postoji nešto što narodnu muziku čini posebno pogodnom za kič. Pre svega, cilja na veoma širok spektar ljudi, i njihov estetski ukus mora da pokrije. Dobro je poznato da ne mogu svi da budu muzikalni, kao što svi ne mogu da budu ni brzi, pametni itd. Narodna muzika, po svom karakteru dopadljiva širokim narodnim masama, mora da bude dopadljiva i onima koji nemaju sluha. Odatle slabiji kvalitet muzike, a boga mi i tekstova, jer naravno da ne mogu svi da imaju poetski ukus na nivou Malarmea i Rilkea. Osim toga, narodna muzika, opet da bi bila bliska narodu, obrađuje jedan broj opštih mesta, najčešćih tema i situacija iz narodnog života. To su ženidba i udadba, kafanski život, tužna sudbina, nesrećna ljubav i još par njih. Emotivni dijapazon junaka narodne pesme nije veliki: to je uglavnom čovek nasamo sa svojim osećanjima, sukobljen sa njima. To određuje sentimentalni karakter narodne pesme: ona ne apeluje na intelekt ili duh, nego pre svega na emocije. Ograničen izbor tema dovodi do toga da su tekstovi šablonizovani, neinventivni i predvidljivi. Okoštalost se ogleda u ponavljanju istih fraza, kako tekstualnih, tako i muzičkih. Opet, normalno je to, ne može narod da sluša Mocarta i Rahmanjinova. Ali ono što je zaista kič u novokomponovanoj narodnoj muzici jeste sentimentalizacija stvarnosti, afirmacija šablona i obrazaca iz starog patrijarhalnog sveta, groteskno prelomljenih kroz modernu vizuru, žal za prošlim, poluartikulisani vapaj Dinarca za sigurnošću utočišta kolektivizma. Još jedna osobina, a ova čini mi se najštetnija, jeste potpuna društvena neangažovanost narodne pesme. Sentimentalne teme u tolikoj meri zasenjuju sve ostale da narodna pesma sasvim odgovara društvenom konzervativizmu, koji želi da sačuva društvene procese od mešanja širokih narodnih masa. To se devedesetih videlo na Palmi, kasnije na Pinku, i evo ovaj RTS sa Žikinom šarenicom pravi isto. Šabloniranost narodne pesme korespondira sa šabloniziranošću i krutošću društvenih obrazaca koje konzervativizam hoće da održi: forma stoji, ono nekoliko formi, da ima izgled suštastvene pojave, a iznutra je šuplje i lišeno sadržaja.
