Магла пада. Све пусто. Улице постају невидљиве. Ноћу, сам ходам по калдрмисаној београдској улици. Ветар ме шиба преко леђа а ципеле пропуштају. Сав сам се згрчио. Једино што видим је симбиоза магле и ноћи. Нестварна боја. Као да ходам у четвртој димензији. Заборавио сам мобилни, а сат ми не ради. И казаљке су стале. Хук ветра је једино што чујем и цвокот браонкасте ципеле и бљузгавих барица по којим идем. Лишће је већ изгажено и непрепознатљиво. Све је опустело. Нема више ни оних застрашујућих ноћних птица и гаврана да ме тргне њихов крик. Палим Зипо упаљач да се мало огрејем али не помаже. Нека сила га гаси. Прсти ми се коче а вратне жиле искочиле. Усамљене пахуље са младе липе ми падају на браду и хвата се лед. Немоћ, то је све што осећам сада. Желим да чујем песму и у себи певушим Јестрдеј. И то се губи одмах када само дигнем очи и погледам у тмину испред себе. Сваки корак је неизвестан. ''О чему сањаш'', тај глас ми је у глави. Не могу да се продерем, немам снаге, давно сам снагу оставио. '' Одмора можеш наћи код мене'', опет тај глас. '''Само ме слушај, дођи, препусти се''. Од ништавила и страха, не могу да кажем ништа а хоћу. Пета ми се вуче по поду, колено слаби. Падам. Носем ударам о парче турске калдрме. Крв шикнула. Руком опипавам нос и видимо само крв. Са руке пада у бару, мути се са том водом. Месец се не види, ништа, ни облаци, магла је све јача. Бришем нос шаком па о јакну све то. И панталоне су ми поцепане, колено ми је повређено. Леђа крцкају и падам на стомак. Немам снаге да устанем. Коса ми је у очима и немам никакву контролу, све је изгубљено. Чујем кораке, кораке младе жене рекао бих. Некако сам смогао снаге, погледам и видим њу, бледу плаву, у црном капуту девојку. Иде ка мени. Ево је ту, могу да осетим топлоту из њених уста. Узима ми руку, крв је доспела и до ње. Окреће ме на леђа, ја сам беспомоћан, не могу да кажем ништа, али је видим. '' О чему сањаш'', рече она. Фрустриран сам, не могу да верујем да је то она. Неее, не може тако сада бити. Прелепа је у ствари онај глас који сам чуо. Чујем смех, оштро непријатељско смејање. Смеје се мени, мојој беспомоћности, мојем поразу. Гледам у небо, видео сам само грање и маглу. Затим погледам у њу. Али ње нигде. Само ја, магла, крв и сенка мене на скадарлијској старој светиљци.
Кобе је одрао оном сликом, али није слика толико добра колико је сат добар....
Било вас је ту још са кул причама, без да се лажемо... Биће опет ово кад ми дуне :)
Ајде сад опет, отворена тема до 3 сата... Оћу да видим нешто смијешно, али да није прастаро и да сам то видио сто хиљада пута, слободно не крећите према теми са смијешним сликама :)
https://www.google.rs/ није креативно, ал' је опако дркање, ко скине испод 12 секунди добије одабрану, лоло.
е, ја 'оћу да учествујем. ал' мало касније. јеб'о бих се за одабрану. сваки пут кад ми прокоментаришу дефиницију, мени се благо дигне, а сваки пут кад ми одаберу дефиницију, пиша ми порасте за сантим. сад, фалабогу, да чукнем у дрво као неки чукундеда, имам 13 сантима. жељно ишчекујем да премашим просек у србији од 14, док сам вукајлијашки просек премашио чим ми одабраше две дефиниције.
SMarko i SMarica letovaše skoro Sliku sam im posl'o sad moram i slovo Ne znam da l' je bilo lepo, al' zajedno kad su Zajedničkim snagama odabrane daju. Divan čovek ovaj SMare, ljudina je prava On će meni odabranu danas dati vazda Nek se dogovori sa SMaricom dragom Budite mi pozdravljeni otiš'o je Mlato!
U polumrak studentske sobe mjesečev korak neprestano te iz prostranstva svemira tihim korakom nanosi u misli, baš kao morsku pjenu na obalu, ne obazirući se na dužinu puta koji nas dijeli. Kao da mu nije bitno gdje se nalaziš, uvijek si dovoljno blizu da mi te približi, bar nakratko, u mislima. A nekada je mjesec služio kao vodič do tvojih odaja, nekada je znao da obasjava put do zgrade u 34-oj ulici. Izgleda da je oluja i za njega bila previše jaka.
A oluja dođe iznenada. Kad se najmanje nadah. Jedno sasvim obično, reklo bi se rutinsko putovanje koje vodi u bolji život, u trenutku postade putovanje u nepoznato, putovanje koje olako promijeni sve što se do tada dešavalo. Namjerno te postavi tu da te čovjek gleda, a ne dira. Želi, a nema. Vidi, a ne dodiruje. Veoma brzo postaješ opsesija. Ono što jednog dana moraš imati. Rekoše mi: “To ti je samo u glavi zbrka”. Samo u glavi? Zašto se onda srce ubrzanim kucanjem buni protiv toga? Zašto mozak prestaje da radi kada se pojaviš? Kao da i on želi da se napije vode sa tog izvora i udahne tračak te ljepote u sebe.
I otkud ti kao oluja? Zar to tako dolazi? Zar se tako lako tok rijeke života mijenja? Ako jeste, onda neka moj izvor vječno teče sve dok ti njegov tok određuješ...
Malo pičkasto, ali mi nekako drago. Skoro sam ovo napisao, samo za svoju dušu. :)
