Ima pun kurac knjiga (isto važi i za slike) što ih je pisao neki absintom urokani zgubidan, sasvim netalentovan, gde se čini da čitava radnja nema smisla niti poenta. A zašto? Odgovor je jednostavan - JER SMISLA NEMA, A JOŠ MANJE KVALITETA. Ali, igrom nekih bačenih kockica, nađe se neki furundžija kritičar, sa šalčićem oko vrata, fensi brčićima i ogromnom blebetavom samouverenošću, isto tako uroljan od apsinta i kojekavih opijata švercovanih iz francuskih kolonija, koji šatro vidi neki smisao. I tu krene da blebeće, vadeći neke ofucane frazetine, buđava poređenja, nazor čupajući smisao iz nekih nakaradnih alegorija i neodrživih pretpostavki... Vremenom se oko slatkorečive budaletine, kao mušice na govno, počne okupljati poneki čitalac, još poneki kritičar, i malo po malo, pokrene se lavina i voila - eto umetničkog dela kome se svi dive, a koje je pisac u prvobitno pisao da odvaljen od absinta, u poslednjem stadijumu očaja, da skupi kintu za još malo absinta, pokoju trećerazrednu kurvu i četvrt crnog hleba. I posle stotinjak i više godina, gledaš u ta ista kubističko-nadrealna govna i ti. Pitaš se, zajedno sa par desetina miliona ljudi, šta nije uredu sa tobom pa em i ne kapiraš, em ti to delo izgleda kao mega proserčina, što esencijalno i jeste. E, tu se nađe opet neka reinkarnacija u vidu grupe hipstera i furundžija koji bacajući mega-svrš na "umetninu" da dodaju još nadrealniji element svoj toj priči, još više zbunjujući i tebe i tih nekoliko desetina miliona ljudi diveći se tom govnetu. I jebiga, smoriš se, prećutno priznaš da si verovatno glup, a nisi, podereš ćevape, odeš sa rajom na pivu, odustaneš jer te ionako boli kurac za takve stvari, pošto se ionako boriš da sklopiš kraj sa krajem, vratiš ratu kredita za stan koji još dvadeset godina neće biti tvoj, suzdržavaš se da ne prebiješ na mrtvo ime debelog privatnika kod koga crnčiš za 300 evra.... A govno koje je sklepao neki uroljani klošar dok je hipstera i furundžija, dakle dok je sveta i veka, ostaje i dalje umetnina....
