Занима ме ваше мишљење по питању књига коју су вас толико удавиле у току читања да сте једноставни дигли руке или једва их довршили. Такође постављајте и лектире које су вас смориле током средњошколских дана.
Мене је сморило од Мана "Чаробни Бријег". Тотално сам инкомпатибилан са писцем у глобалу, нисам дигао руке, али сам се опако сморио. Бацам пеглу на Хегела и Фрома. Такође не готивим(НЕ ДА НЕ ГОТИВИМ НЕГО ЈЕБЕМ ВАС УСТА) Селимовића, Андрића, Ћосића и још пар мудријаша, који кроз форму писања на папир остављају утисакам као да читаш колекцију разних мудрих као и шатро мудрих мисли. Радња бачена скорз у други план. Брате поруке у књижевности треба да буду посљедице, никако изроци радње. Почео да читам Боја неба од Џејмса Рансија и прекинуо на четредесетој страници, једна од сморнијих књига, уз непознавање Византијске културе од стране пишча. Није ми јасно како је човјек уопште издао књигу. У средњој ме је смарало већину руских диела и предност дајем Ањи Карењини убједљиво. Његош, са Горским Вијенцом ме удавио скоро да сам дигао руке, додуше у средњој нисам готивио Епску поезију као што је то случај сада.
Навешћу још наслова, кад ми не буде мрско.
