Није за мене велико друштво. Гуше ме сви, нервирају ме, зато што по неком неписаном правилу сви мисле да су до бола занимљиви, иако је то веома далеко од истине.
Из истог разлога мрзим сва масовна окупљања, било да су у питању, славе, свадбе, сахране, крштења, рођендани, испраћаји, а поготово ова окупљања вукајлијаша (лоло) на која никад нећу отићи, било у Бања Луци или у Београду.
Нису за мене ни људи које познајем, поготово они које не познајем. Због тога не волим чак ни ужу родбину, јер се сви праве да су као фини и дивни и красни, а иза леђа ми псују све по списку.
Неко је већ поменуо кола, а чини ми се Џими да рече форуме. Свађам се са будалама, које никада нигде вероватно нећу ни срести, осим у јебеном виртуелном свету. Част изузецима. :)
Босна, а сад живим у њој. Није ни Србија, где сам пре живела, ал' је више волим.
Изласци. Мрзим их, мрзим клубове, мрзим одвратну музику која се пушта, мрзим кич који људи поносно носе на себи и диче се тиме.
Девојке или било шта што има везе са њима. Мушкарци су пуно бољи, што се тиче доста ствари, а пријатељство је ту број један.
Има вероватно још тога. :)