ИЗВЛАЧЕЊЕ из лењости, и повећање продуктивности

Celte, pišu gluposti!

Ma kažem ti, to je bukvalno prazno 90% vremena. Najviše sam sretao 3-4 da uči i to bukvalno danima kad je ispit pa sjednu tu da ponove dok čekaju da ih prozovu. Ostalim danima prazno, eventualno ono neko pred vježbu se tu uvuče da se skloni sa zime odnosno vrućine.

E sad, problem je da se natjeram da ustanem i odem tamo haha :D

kad samo na trenutak pomislis da pokrenes zivot, da preduzmes bilo sta, seti se prvo koliko je sve to tesko i koliko se nesposoban, i pusti ovu pesmu i ripituj je ceo dan, pomoce ti da ti vise ne padaju na pamet ideje da se pokreces za dzabe, svejedno neces uspeti

Mozak je ljudski mnogo nepredvidiva stvar, nikad ne znaš kad će da se prejebe i ode u kurac. Evo baš danas moja mati i baba vode razgovor o jednom dalekom (hvala bogu) rođaku koji je u pedesetim godinama, ima neki oblik šizofrenije, živi sam u neljudskim uslovima, bez ikakvog kontakta sa realnim životom, na hlebu i vodi i tako to. Onako niži proćelav čovek, vidim ga tu po gradu u nekoj štrokavoj odeći, vucara se sa nekom pecaroškom kapom na glavi. Reakcije njih dve različite. Majka u fazonu "Jadan", baba u fazonu "debil, ludak, besposličar". I onda keva koja ga zna od malena priča kako je bio skroz normalan, odličan đak i fantastičan student medicine, do trenutka kada jednostavno nije skrenuo.

Upravo to i pokazuje da je bilo koji oblik neprihvatljivog ponašanja, pa i najblaži oblik depresije, veoma ozbiljna stvar, i daleko od toga da je to nešto što se leči tek tako. Saveti tipa "Izađi da trčiš/druži se sa ljudima/raduj se svakom danu" i tako ta sranja su, generalno rečeno, samo gluposti onih koji se nikad nisu našli u istoj ili sličnoj situaciji. To što su oni psihički jaki da nikad ne upadnu u takva stanja, ne znači da mi nismo normalni jer nam se padovi dešavaju.

Ljudi koje smatram, ili sam smatrao, za psihički najstabilnije osobe koje poznajem su me često iznenađivali svojim padovima. Najvrednije ljude koje znam, najbolje studente, sam zaticao kako spavaju ceo dan, kako padaju ispite za ispitima, kako odbijaju sport, izlaske ili bilo kakvu vrstu socijalizacije, kako pominju samoubistvo... Nekima to deluje smešno, ali takve stvari (pa i samo samoubistvo) su normalne pojave. Jer, ako se bar u jednom periodu života zapitaš čemu sve ovo što radimo, i ne nađeš odgovor, sigurno da će ti pasti na pamet da se ubiješ. Mislim, ne da probaš, nego bar teoretko razmišljanje o činu oduzimanja života.

Da ne dužim previše, našao sam se u ovoj temi, i to na tri načina. Prvo, ljudi koje znam su bili u toj situaciji. Drugo, ja sam bio u toj situaciji. Treće, ja sam sad u toj situaciji. Priča je prosta. Poslednja godina osnovnih studija i želja da se upiše master. Poneo 6 ispita u septembar i u toku leta uz pomoć jake volje i želje učio svaki dan, bez obzira što sam zbog problema sa kičmom praktično mesec dana bio nepokretan. U tri roka, položio sva šest ispita i upisao master na budžetu. Poslednji ispit (najteži na studijama) položio bukvalno poslednjeg dana poslednjeg ispitnog roka. Učio kao konj, motivacija mi nikad jača nije bila. Živeo život posle toga dobrih mesec dana, zajebavao se kao oni američki srednjoškolci kad dođu u Evropu da lutaju i lade jajca. E, tako i ja.

Onda krenuo master, tu kao malo učio, malo neki seminarski. Master kod mene i nije tako težak, profesore maltene sve već znaš, znaš šta traže, kako pitaju, kakve kolokvijume daju... I onda je jednostavno krenulo...

- Da ustanem rano mogu samo ako mi se prisere od rane zore, ili ako baš moram na faks. U suprotnom spavanje do podneva i duže, u zavisnosti od toga da li uopšte spavam, jer su tu i ogromni problemi sa nesanicom usled razmišljanja o ovome i onome.
- Gledanje serija i filmova na kompu, igranje igrica i gubljenje vremena za internetom. Prođe ceo dan, a ja na kompu, i onda kad treba da spavam, bukvalno mrzim sebe i nerviram se jer sam ceo dan uništio.
- Nenormalna nervoza kad se igraju fudbal i basket ili bilo kakva takmičenja.. Promašim šut u basketu i dođe mi da otkinem konstrukciju koša. Derem se kao idiot na sebe i ljudi me gledaju kao debila.
- Nerviranje jer me ljudi generalno gledaju kao debila.
- Ubeđivanje samog sebe da i jesam debil.
- Shvatanje da me ljudi doživljavaju daleko drugačije nego što ja sebe doživljavam. Shvatanje da me gledaju kao baksuza, asocijativnu ličnost, drkoša.
- Shvatanje da praktično ni zašta nemam neki poseban talenat. Shvatanje da sam i na faksu suvi prosek, iako navodno volim to što studiram.

I onda, iako sam sebe do pre godinu dana smatrao za karakternu, samostalnu i ličnost punu samopouzdanje, dođem do toga da sebe samog gledam kao kretena. Ljudi kažu uzmi aktiviraj se. Na plivanje idem bar 3 puta nedeljno, trčim skoro svaki dan (u slučaju da ne igram basket, nekad i jedno i drugo). Viđam se i sa društvom, idem tu i tamo, nije da sam povučen. I uprkos tome, prava korisnost mi je svedena na minimum. Učenje tek toliko da sebe slažem da nije da nisam takao knjigu. Seminarski me mrzelo da spremim, pa evo baš poslao profesorki mejl da kao javim da sam bolestan, da se odloži odbrana za narednu nedelju (ako ne odloži i dobijem nula poena, opet me boli kurac), mada ni tad neću da ga spremim. Sutra neću na faks, mislim naviću sat, ali znam da neće da me natera ni bomba da ustanem. Jednostavno je tako. Svaki dan isti, sve na isti kalup.

Do skoro sam bio "onaj stari". Takav sam da posle jednog basketa/pijanke/bilo čega što čini da se osećam dobro mogu da budem bezrazložno dobro raspoložen nedelju dana. Sad me ništa od toga ne čini srećnim, nego sve nekako preko kurca. Negde u periodu upadanja u to stanje se muvao sa nekom kolegenicom. Devojka skroz ok, sve išlo super i onda mene tako krenulo jednostavno da boli dupe za to. Pomislim na imanje devojke, na izlaske, romantiku, jebanje, razgovore, pomislim na to da budem nekome podrška i uopšte momak, i jednostavno nekako mi u startu deluje odbojno. Provalim da me čak i za jebanje boli kurac. Distanciram se i posle ona završi sa nekim drugim likom sa faksa, i ja tek tad shvatim koliko sam se zajebao, ali da vratim vreme opet bih isto uradio. Jer me boli kurac.

Ono, da ne bude da sam samo kenjao i jadao se, da dam i neki savet, jer sam se uspešno čupao iz ovakvih situacija.
1. Jednostavno nemojte ni da izgovorite na trenutak ono pedersko pičkarsko "Neće nikad da bude ok kme kme kme" jer biće veoma brzo.
2. Nemojte da se skroz povlačite i asocijalizujete. Radite stvari i preko kurca, biće kad-tad ok.
3. Dovoljna su ova dva. Vreme ostalo reši.

To je u principu to.

Ko bre da se ruga Tomi Gugutki?

одгледајте, ко није

Капирам Гугутку, слично и код мене.

Ok je skroz ovo što je gugutka napisao.

Ok je skroz ovo što je Pezos postavio.

слажем се сгоре наведеним

Mislim da je Manijak u pravu

I ja.

Ово што је Гугутка писао је честа појавао. Пролазио сам кроз то, пролазим и сад, извлачим се, па се опет вратим, примирим се неко време, па опет кренем даље. Потребна нам је пауза, али не да траје предуго.
И ово је 1000000000% тачно:

Ono, da ne bude da sam samo kenjao i jadao se, da dam i neki savet, jer sam se uspešno čupao iz ovakvih situacija.
1. Jednostavno nemojte ni da izgovorite na trenutak ono pedersko pičkarsko "Neće nikad da bude ok kme kme kme" jer biće veoma brzo.
2. Nemojte da se skroz povlačite i asocijalizujete. Radite stvari i preko kurca, biće kad-tad ok.
3. Dovoljna su ova dva. Vreme ostalo reši.

Уколико одустанеш од од овога, изгубљен си заувек. Пуцао сам неколико пута током факса, спасла ме је гитара, али и спорт. Чак и кад ми је учење гитаре није ишло од руке, чинио сам животињске напоре да наставим, то је био чист мазохизам, међутим, то је покренуло низ добрих ствари код мене.

После опреације, невероватна воља за животом ме је терала да оздравим (ваљда сам ја био мање уплашен од људи око мене). И опет ме је музицирање психички подизало и регенерисало.

Нико не може психички боље да лечи него човек сам себе.

Stvarno vredno čitanja. Ostavite sve, ionako ništa ne radite i navalite.
http://waitbutwhy.com/2013/10/why-procrastinators-procrastinate.html
http://waitbutwhy.com/2013/11/how-to-beat-procrastination.html

Lijame, gledaj ovo, bukvalno sam ovo procitao pre par dana i intenizivno razmisljao o PROKASTRINACJI od datog momenta, ovo je veoma opasan problem i plasim se da ne iskopnim zbog njega...

edit: u fazonu mogu da skocim, ali nmg da odredim mesto odraza..to mi je poteskoca

edit: nisam lenj nego jbg!

Sve te razumem, prijatelju. Moram da zahvalim Keltu od srca što je stavio ovaj blog na GMO temi. :D
Smajli stavljen tek tako, nije uopšte smešno. nelol
Prvi članak apsolutno opisuje ceo problem. Od reči do reči.

EDIT

edit: nisam lenj nego jbg!

Pa to se valjda zove lenj. Ali nije stanje u kojem neko želi večno da bude.

imam i OCD, to dvoje kad se udruze show :D

Au, tebi je baš gadno. To je baš najgora kombinacija. :D
Čekaj sad da završim ovaj drugi članak do kraja (onaj o rešenju nisam ceo pročitala pre kačenja, o ironije). Nešto sam davno čitala za perfekcionizam i zašto je loš, ako hoćeš, mogu ti poslati u PVT ako nađem.

Ali ovo stvarno vredi čitanja, ljudi.

Citala sam da samo disciplina resava stvari. I organizacija. Motivacija je prevara veka :)

a dobro nije bas ko u filmovima :D

@arlekino

tako je arelkino motivacija i optimizam su g-o-w-n-o!

Citala sam da samo disciplina resava stvari. I organizacija. Motivacija je prevara veka :)

Jeste, ali postepeno, i nikako se ne sme gledati iz perspektive nekoga ko ne zabušava. Ovaj lik je jako iskren. I sam je takav, još nije ni na pola puta, (što se i da zaključiti jer su mu svi članci jasni i sažvakani do bola, dakle sati gubljenja vremena sa neproduktivnom temom na internetu za koje vreme si mesto toga isto tako mogao da sažvaćeš i kako treba savladaš nešto za posao), ali kaže da je ipak bolji nego prošle godine. U drugom delu SJAJNO opisuje sve poteškoće koje te zadešavaju. :)

The average day in a wannabe author’s week and a real author’s week looks almost the same. The real author writes a couple pages, laying a brick, and the wannabe author writes nothing. 98% of their day is otherwise identical. But a year later, the real author has a completed first draft of a book and the wannabe author has…nothing.

sajt je fenomenalan. si procitala ona dva za a.i.?

inace, ne cimajte se za lenjost, ponekad je tesko motivisati sebe. ali ako mislite da ste lenji, imate jednu veliku prednost a to je da kad pritisne nesto ili se pojavi neki cilj ili motiv niste ni svesni koliko energije mozete da izvucete jebem li ga otkud, ali odjednom ne prepoznajete sebe dok ne ispunite cilj, a onda opet nazad u samozaljenje zbog prokrastinacije.

ovu osobinu sam video iskljucivo kod lenjih ljudi. i ja na lenje ljude ne gledam kao na nekog kog mrzi da radi nego kao na nekog kom nije ponudjen dovoljno dobar motiv, ili je ponudjeno nesto ispod njegovih 100% mogucnosti, a on nije budala da radi 100% za nesto sto moze da zavrsi sa 10%.

ne trazite precice do povecanja produktivnosti, trazite cilj i motiv, i produktivnost ce da prati. skoro sam, sa 29, 30 god ukapirao ovo.

sajt je fenomenalan. si procitala ona dva za a.i.?

Jesam. U dahu. Posle i još neke. Definitivno dobro štivo. Objašnjenje ''psihologije'' AI i ono kako mi vidimo progres i zašto će nas takav način razmišljanja uhvatiti totalno nespremne je bilo SJAJNO objašnjeno.

inace, ne cimajte se za lenjost, ponekad je tesko motivisati sebe. ali ako mislite da ste lenji, imate jednu veliku prednost a to je da kad pritisne nesto ili se pojavi neki cilj ili motiv niste ni svesni koliko energije mozete da izvucete jebem li ga otkud, ali odjednom ne prepoznajete sebe dok ne ispunite cilj, a onda opet nazad u samozaljenje zbog prokrastinacije.

Desilo mi se tri puta, za nešto što smatram ogromnim dostignućem. I dalje ne mogu da verujem kako sam bila to uspela, jednom je još bilo za jako kratko vreme.
Ali i taj osećaj ispunjenosti kratko traje, jebem li ga.