На страну неки уобичајени страхови, али ја имам два порпилично велика страха, од којих је један поприлично чест, а други заиста уврнут.
Први је страх од змија. Не могу да опишем какав језив осећај има кад видим змију на ТВ-у, на слици, а уживо тек можете да замислите колико их се плашим. Кад угледам змију, почињем да се гушим, не могу да седим, почињем да скачем од страха, да вичем, просто мислим да ћу да добијем срчани удар, да сам окружен змијама. И неретко се дешавало да овде на Вукајлији видим неки постер са змијом и да тако дрекнем од стаха да уземинирим укућане, поготово ако сам на Вукајлији ноћу. Мислим, стварно није за шалу, у питању је неподношљиво непријатан осећај и не знам како да га се отарасим. Док сам ово писао, признајем, облио не је хладан зној. Имаћу децу једног дана, а нећу моћи да им објасним због чега се плашим змије на слици или ТВ-у.
Други страх ми је тек ненормалан. Наиме, кад видим слику Земље из свемира, поготово онај прелаз где је плава Земља, а тамно небо, мени се одсеку ноге и не могу да гледам. Не разумем тај страх. Мада има једна ситница. Кад сам имао 2 и по године, имао сам операцију бруха и слепог црева и сећам се да су давали воду на кашичицу, док су ми давали анестезију, јер нисам смео ништа да пијем и да једем пре операције. Следеће чега се сећам јесте да ледбим у свемиру. Испод мене тамно плава Земља. Преставио сам се, звао сам мајку, али никог није било око мене. После тога се не сећам шта се десило даље. Следеће чега се сећам је тек како се играм кад сам дошао кући, не сећам се шта се дешавало после операције. Опет нисам сигуран да је тај сан био за време операције или неки дан после тога, али знам да је то био мој други сан у животу. Први сан је био како ме је појела (прогутала) ајкула, али се никад нисам плашио ајкула.