Увек подигнем даску на WC шољи пре него што уринирам, а кад завршим, онда је вратим, и сад да ли ме то чини лошом особом? Имам отварач за флаше који отвара без трага, да може поново да се затвори, и на журкама, славама и разним другим роштиљима, фештама и осталим окупљањима отворим, попијем, сипам воде па вратим, и онда се људи изненаде. Напијем се па пишем љубавне песме са акростихом на ФБ-у особама које никад нисам упознао, нити ћу, и шаљем их са дуплог налога, и никад не гледам поруке које су ми стигле као одговор. Исте те песме напишем краснописом, ставим у пластичну флашицу од битер лемона, нула пет, убацим у контејнер, као оно, месиџ ин д ботл, и замишљам да ли их је ико игде нашао. Промотерима који на улици продају честитке за децу из Звечанске причам своју тужну животну причу на руском, ако руски не разумеју, а углавном не разумеју. Једном сам волонтирао на наливању црквеног темеља и убацио у бетон темеља перверзно љубавно писмо љубави мојој. Поред те цркве ћу увек радо пролазити, са посебном емоцијом.