čitam gospodju bovari; blizu kraja sam i otprilike kapiram šta će da se desi izmedju eme i lerea, ali ne kapiram zašto mi je nastavnica u srednjoj govorila u odbrani karenjine ''cekaj dok vidis emu bovari'' . Ova rečenica je bila izvesan spojler i tako je bilo prenapeto cekati i iscekivati trenutak kad ce da se kresne dja bovari, i sve je tako bez humora, posto je ceo prvi deo baziran na toj sceni i uporno se to iscekuje, kad dodje do tog takozvanog vrnunca, flober tek onda ubacuje prejak humor kroz apotekara snoba. no, i naslov knjige je dosta dobro izabran, bas gosodja bovari, ona moze biti i Ema i ne znam ni ja, cerka nekog baje, bla bla, ali ona je bas gdja bovari; bas zato sto ona samo kao takva postoji i kao nikakva drugacija, jer upravo to sto je ona zena sarla bovarija nju odredjuje kao takvu, njena priroda buknula je tek onog trenutka kada se udala za njega, i slobodno se moze reci da je identitet eme bovari uspeo samo pomocu sarla bovarija, i zato ona mora nositi to prezime.
ona takva kakva je , ipak se za nju u neku ruku moze reci da je hriscanka jelte xd ali po pogresnom metodu. Jer ona uporno izbegava sagresenje i to je njen plus, medjutim svakim izbegavanjem sagresenja koje je toliko privlaci, odstupanje je od njene prirode i u gledajuci kroz taj moralni aspekt, njoj se mora odati pocast za trud xd stvarno je trpela do krajnje granice.
Ona kao takva je odlican primer, premda se religija ne spominje nigde osim u vidu popa i prevashodstva nauke kroz monologe apotekara Omea, te pravim digresiju: Tu bih povukao liniju izmedju ljudi koji su vernici iskljucivo dogmatski, i onih cija vera raste i razvija se iz sumnje i intuicije tj onih koji se kroz greh usavrsavaju. I meni prosto nije jasno, koji od ova dva je bolji? rekao bih ovaj drugi, ali neko ce doci i reci ''pa najlepse je vino kad se pije iz ciste case'' . Ja mislim da je ipak bolje ucestvovati u zivotu, kroz dobro i lose, ucestovati u saznanju i iskustvu i to iskustvo pretvarati u duhovnost; pravilno bi bilo da porastom znanja raste i odgovornost odnosno da raste i moral. Sto uopste nije pravilo. I ne kazu za dzaba da ''crkva ima one koje bog nema, i da crkva nema one koje bog ima'' .
problem emine prirode javlja se jos u samom pocetku, kada ide prica o njenom boravku u manastiru i naravno dok je on ne zasiti i dok joj sasvim ne dosadi ona je poslusna, i to je vremenski rok koji ona moze da se folira tj vremenski rok u kojem ona moze da ide protiv svoje preridoe. Medjutim ,posle nekog vremenka boravna ona puca i nju salju kuci zbog ''neposlusnostii''. Isti slucaj se desava i u braku, prvih dana ona je istrajna i posvecena, posle , kada prag tolerancije pada i kada njena prava pridoda pocinje da izbija iz nje on vara svog muza. Rekao bih da je Ema Bovari klasican Don Kihot, buduci da se bori protiv svoje prirode, sto je gotovo nemoguec, i upravo iz tog razloga, (plaseci se svoje prirode) ona ima potrebu da se smesi, da izigrava cednu gospodju, vrednu, marljivu, stedljivu i tome se svi dive. A niko ne primecuje, da najcesce i upravo te osobe, time kriju svoju dusu.
jos jednu stvar je pisac maestralno odradio:
kada navodi neke od eminih osobina on odlazi korak dalje u sagledavanju;
obicno ljudi dolaze sa problemom ''nije mi jasno zasto nista ne dovrsim, sve pocnem, i nista ne dovrsim'' a Flober govori , parafraziram, ona je znala da pocne posao, ne dovrsi ga, a potom predje na drugi. I to je prosto pomeranje unapred, tj navodjenje na pravo pitanje ''odakle dolazi potreba za prelazak na drugo''
