Ево шта су историјске личности рекле о нашем језику:
Пољски песник Адам Мицкиевич је писао о српском језику :
«Српски дијалекат је међу свим словенским наречјима најпунији хармоније и најмузикалнији ; он ублажава и смекшава тврдоћу консонаната и то је готово италијански језик Словена.»
(Cours au College de France. 1840 / Adam Mickiewicz. Vorlesungen über slawische Literatur und Zustände. Gehalten im College de France in der Jahren 1840-1842. Deutsche Ausgabe. Teil 1. P 213. 1843).
Немачки лингвиста Ернст вон Еберг каже :
«Српски је сасвим поуздано најмелодичнији од свих словенских језика, богат на вокалима и на благим и снажним тоновима. Они који ову благост српског језика доводе од близине Далмације и Италије заборављају да и источни Срби исто то преимућство уживају (...) »
(Ernst von Oeberg. Geschichtliche Űbersicht der Slavischen Sprache in ihrer verschiedenen Mundarten und der slavischen Literatur. Str 81. Leipzig.1837.)
Јакоб Грим у Гетингешком ученом листу (1823 год), каже :
« ... Немцима који хоће да студирају неки словенски језик препоруча се српски испред свих других, и то услед његове чистоте, лепоте, и због његових привлачних споменика који се могу надодати после напора господина Вука {мисли на српске народне песме}».
Јакоб Грим пише из Касела Гетеу исте године (1823) :
«Између свих Словена Срби се наслађују најчистијим, најмелоднијим дијалектом».
(Lazo M.Kostić. O srpskom jeziku. Str 119-120. Dobrica Knjiga. Novi Sad. 1999).
« Српски језик говоре сви ови народи (Србијанци, Босанци, Црногорци, Славонци и Далматинци), са незнатним одступањима дијалеката ... Дивна природа и јужно небо изгледа да су извршили повољан утицај на тај језик, који не само што не заостаје за другим словенским језицима на богатству, оштрини и снази, већ их све скупа пребацује на благозвучју ; у том погледу српски језик се често назива италијанским међу осталим словенским дијалектима.»
(Johann Severin Vater. Literatur der Grammatiken, Lexika und Wörtersammlungen aller Sprachen der Erde. II. Ausgabe von B.Jeulg. Berlin. 1847).
Филолози Хелвалд и Бек кажу :
« Док српски језик не заостаје иза ниједног другог словенског рођака по богатству и јасноћи, он их све премаша у благогласју, поради равномерке расподеле консонаната и неизменичном игром пунијих вокала (...) Предео српског језика распростире се преко Србије, турске Србије, Босне, Херцеговине, Црне Горе и Далмације, преко Славоније и источног дела Хрватске (...).»
(Fr v. Hellwald und L.C Bock : Die heutige Türkei. Bilder und Schilderungen aus allen Theilen des Osmanischen Reiches in Europe. I B. Leipzig. 1878.).
Пруски официр Ото фон Пирх, који је пропутовао кроз Србију, каже :
«Српски језик заузима, услед свог благогласја и развоја, међу словенским језицима оно место које италијански заузима међу романским језицима. Као и овај, и српски је погодан за поезију и за певање.»
(Otto von Pirch. Premier-Lieutenant im Königlich Preussischen Ersten Gardenregiment. Reise in Serbien im Spätherbst. 1829.Theil 1. Str 88. Berlin.1830).
Пуковник Виала де Сомиер каже :
«Српски језик је богат, лаконичан, енергичан и хармоничан. Он је исти у устима оба пола, и употребљава се једнако срећно кад се опевају милости љубави и подвизи односно крвави трофеји бога Марса ; он сједињује број са мером ; он је соноран, племенит, говорнички, жесток ; то је, једном речју, језик хероја једнако као и оратора.»
(L.C Vialla de Sommieres. Voyage historique et politique au Montenegro. Paris.1820).
Далматинац Франческо Марија Апендини пише о језику Дубровнику :
«Не може се ставити у сумњу лепота и савршеност овог језика. Признат у целом свету као происходни језик {тј, језик-мајка}, он има стварно карактеристике које се толико хвале у грчком и латинском језику.» (Str 216).
«Словенски језик код Босанаца и Црногораца није дегенерисан од своје старинске чистоте и примитивног укуса.» (Str 254).
(F.M. Appendini. Notizie istorico-critiche sulle antichita, storia e litteratura dei Ragusei. I.1802).
У својој књизи Друго изгнанство, Томазео пише :
«Најчистији јеуик, најмилозвучнији и најхармоничнији био би српски језик. Говори се у Србији, у Босни, у Херцеговини, у Далмацији ; мање правилно у Хрватској и другде у Аустријској царевини {тај језик говоре} Словени Угарске (...) »
(Nicolo Tommaseo. Il secondo esilio. T 1.Str 152.Milano.1862).
Ови наводи, и још неки налазе се на овој адреси: http://www.istorija-srba.com/search?updated-min=2009-05-01T00%3A00%3A00-07%3A00&updated-max=2009-06-01T00%3A00%3A00-07%3A00&max-results=5
