Него... дешава ми се некад да се из непријатног сна пробудим дерући се. Углавном то није бог зна каква вика, оно, мало дрекнем и то обично будећи се из снова у којима се такође дерем из неког разлога. Но, то није бог зна какав проблем, умем да пробудим људе око себе али ништа ужасно то није у суштини, осим што је испраћено непријатним осећајем страха без икаквог разлога. Ретка појава, а већ неко дуже време и непостојећа.
Међутим, последњи пут кад се то догодило гледао сам неку шитчину од филма са Никол Кидман и оним новим Џејмс Бондом, не могу се сетити имена глумца тренутно. Углавном, поента филма је да постоји неки вирус ванземаљског порекла или штавећ који се у мозгу активира тек након што заражени падне у сан, и онда потпуно преузима контролу над мозгом и је л' те, мења личност. И има једна сцена где је графички дочарано како се ти вируси уграђују у мозак, онако к'о под микроскопом све изгледа, неке фенси анимације. То је једна од последњих сцена којих се сећам пре но што сам пао у сан, тв је остао укључен...
Спавао сам довољно дуго да се филм заврши и почне реприза неких пет-шест сати касније. Не сећам се да сам ишта сањао, сећам се само да ме је пробудио неки бели бљесак, као да ми је неко севнуо блицем фотоапарата пред затвореним очима, и ту сам почео да се дерем, је л' те, као по јусу, луђачки. Међутим, то је трајало добрих пар секунди и уопште нисам успео да исконтролишем страх и викање, као духа да сам видео. Оно што ми је ту језиво је да сам се пробудио уз горепоменуту сцену - анимацију уграђивања тог вируса уз коју сам у суштини и заспао. И још једна ствар - био сам сигуран, а и сада сам, да сам чуо комшијину децу како се деру, тј плачу, упоредо са мном након мог немилог буђења, а и неко време након тога. Густо насељен је то комшилук, двориште до дворишта, па рекох могуће је да сам их пробудио и уплашио.
Сутрадан долазим до комшијине продавнице, где ми ради друг, и испричам му све, у фазону пробудио сам и ове мале колико сам се драо, кад ми он каже - ниси могао да чујеш њих, отишли су на Фрушку Гору пре недељу дана. Ту ми није било свеједно, али капирам да сам истриповао жешће, иако сам чуо то још неко време након што сам се смирио. Да се разумемо, никаква друга деца не долазе у обзир јер је насеље прилично загазило у тренд одумирања.
Ето то за сада...
