Био једном један вампир и обилазио неку стару воденицу. Само, био је то господин вампир, права реткост међу својом фелом. Воденичара, коме је повремено сисао крв, није хтео својим оштрим зубима да повреди, већ му је годинама сисао крв на танку сламчицу. И опрезан је вампир био то, јер доста му не беше да му жртва заспи, већ је у ракију, коју је воденичар као суманут натезао (био душеван човек, шта ћеш…), свако друго или треће вече подметао некаквих трава опојних. И због тога се много невоља догађало, и за вампира и за несретнога му садруга воденичара. Јер вампир је заједно са крвљу коју је попио у себе уносио и сокова тих трава, што је скучавало његово и онако кратко време за кретање. Колико се пута само десило да се успава, преспава глуво доба ноћи, и да га тек први петлови пробуде! И шта онда? Да остане у гробу преврћући се, гладан, измучен, мамуран. Пробао је и да запуши уши, да петлове не чује, па да се на брзину нахрани и врати у ковчег свој, али гласни били петлови тамо, у целом срезу село по петлима било познато, па кад запева, све се ори. У таквим ноћима мислио је вампир како би најзад и у смрт радо да оконча муке, али неживи не умиру, па се несрећни вампир из ноћи у ноћ окретао са једне стране на другу. Са друге стране, воденичар је, као страшна пијандура, пропадао из дана у дан, а због прехрамбених склоности његовог вампира здравље му је постајало све горе и горе. Воденичара је оставила и жена, добро парче меса, као што је вампир једном приликом приметио у свом вампирском друштву, а ни сељанима није било драго да им жито меље једна тако исушена аветиња. Мало село било, све се знало, сви знали једни друге, нечисте силе се нису криле толико, а и врачаре около причале, па су и ноћни и људски сој били веома уверени: неће ова двојица овако још дуго. Или ће воденичар њега глоговим коцем некаквим, или ће вампир исисати душу несрећнику, а онда и сам скапати од глади, пошто, као што је већ могло да се види, тај вампир уопште није био храбар, већ слаботиња и мекушац, и бојао се свега: и белог лука, крстова и крстача, петлова, женског бајања и текуће воде, једном речју, био је ништавампир.
Као што се мислило, тако се и десило. Једне ноћи ветровите, воденичар, ко зна рашто и због чега, није попио своју успављујућу ракију. Да ли га је савест гризла, што се у крпу од човека претворио, да ли због исцрпљености и губитка крви, тек, заспао је сном сасвим природним. То вампир наравно није могао знати. Опет се касно пробудио, само четврт сата пре првих петлова, па није имао времена да провери празан ли је или пун бокал са ракијом. Тада су се, први и једини пут, очи у очи сусрели ови необични садрузи. Док је вампир са уздасима припремао сламчицу за бедну, мршаву вечеру, непажљиво је оборио троножац поред воденичареве сламарице. Воденичар се ту прену, скочи на ноге, па чим угледа вампира, злобно се нацери, зграби некакав колац и крену према преплашеном госту. Ти ћеш душу да ми пијеш! Ти ћеш срећу да ми рушиш! Знао сам ја шта иза свега овога стоји! А сад си долијао! узвикивао је воденичар са сваким убодом коца. Преплашен вампир, није се ни бранио. Можда је и захвалан воденичару био. Јер све је било боље од неживота којим је мртвовао. И ни речи преко бледих усана није превалио. А да је расан вампир био, спласнуо би као пробушена мешина. Но пошто је био веома мршав, само се некако још више стањио, и на крају само крпетине некакве од њега остадоше. Воденичар одложи колац, пљуну ка месту где је авет скончала, и подобро бога ми потеже из бокала. Затим истрча напоље да зове људе, село разбуди и похвали се шта је ноћас уловио. Никада га више нико није видео. Може бити да му се, онако омамљеном ракијом и горским травама, нога омакла, да је у реку пао и удавио се. Причају људи да је виђен, сав бео и подбуо, како по раскрсницама лута. Свашта причају људи, а шта је истина, само онај рогати и репати зна. И крај.
