Лик је, уморан, легао да спава. Било је око 7-8 увече, још увек није пао мрак. Лежао је 20-так минута, тренутак пре него што је заспао зачуо је куцање на прозору. Прозор је био смештен преко целог зида поред његовог кревета. Помислио је у себи: "Ма, то су само гране дрвета." Али куцање није престајало, заправо било је толико равномерно да никако није могло да буде дрво. Помислио је: "Деца се играју па кад буду видела да се не окрећем престаће да лупају." Али куцање није јењавало. Прошло је 10 минута откако је куцање почело, почео је да се зноји од нервозе. Како је био тешки скептик помислио је да се неко напио и да је дошао до његовог прозора и почео да лупа. Соба му је иначе била у приземљу. Тешио се тиме што је знао да ће куцање брзо престати и да ће пијанцу досадити кад буде видео да се овај не окреће. Након још 20 минута куцање није престајало и у њему је почела да се, поред страха, буди и сумња. "Шта ако је то неки лудак?" помислио је, "Ако је стварно лудак он неће престајати да куца. Али докле год је стакло између нас потпуно сам безбедан." Куцање је постајало све јаче и све учесталије, лик је почео видно да се врпољи али и даље није хтео да се окреће. Одједном, куцање је престало. Након 10 минута још увек није било ни трага ни гласа од куцања и наш јунак је помислио да је све готово и таман у тренутку пре него што је заспао опет је зачуо куцање. Помислио је да се лудак вратио и да ће наставити још сатима да куца. Помислио је: "Докле год је стакло између нас не може ми ништа, потпуно сам безбедан." Куцање се наставило још 10 минута и лику је коначно прекипело. Окренуо се и погледао ко куца. Видео је два огромна бела ока и белу силуету која је личила на човека.......Са унутрашње стране.
Напомена: препричавање ваља испратити звучним ефектима куцања...