Приче о духовима, ванземаљцима и сл.

Oćemo još!

Može to i jače, udri.

Е пајсад вако: Ја, фазон, пролазим атарским путем, видим трактор у атару без возача. Ја се усро к'о грлица, потрчим према трактору да видим шта се догађа, оно- трактор сам иде, сам мења брзине, начи који шоу. Ја се окачим на трактор, провирим у кабину- кад оно неки миџет коем се споља не види вугла тера трактор. Ид у пичку материну, бар окачи троугао кад већ прецтављаш опаснос на путу.

Био бих пресрећан када би неко написао неку причу, која не може да се објасни!

Evo ja ću vam ispričati priču iz prve ruke, ja tom čovjeku vjerujem 1000%.

Naime, priča je o jednom napuštenom vojnom skladištu municije nedaleko od Sarajeva. Tokom nesrećnog rata u BiH u tim hangarima su muslimanske snage držali pritvorene Srbe. Bio je to logor kao i svi drugi - ljudi su držani u nehumanim uslovima, maltretirani su, gladni, žedni, silovani, prebijani, zlostavljani, naposlijetku i ubijani. Kao i u ostalim slučajevima - propaganda je učinila da se ti zločini zataškaju i zaborave. Ali žrtve nisu zaboravile.
Prošlo je od rata 14 godina. Suživot i demokratija je sastavni dio Bosne i Hercegovine. I vojska je zajednička. Bivša vojna skladišta su u vlasništvu vojske i redovno se čuvaju. Svi sem ovog magacina-logora.
Naime, moj drugar je dobio naređenje da ide na noćnu stražu u taj magacin. Kaže, veliki magacin, ogroman, prazan, slabo osvjetljen, sa jednom prostorijicom unutra, kao kancelarijom. Napolju je bila stražarska kućica za vojnika. On se fino smjestio u kućicu, pustio tranzistor i stražario.
Odjednom, počinje nevrijeme. Sijeva, grmi, vjetar monsunske snage, kiša dobuje po kućici. Uslovi su katastrofalni i on se sakriva unutra, u tu kancelariju, ko veli - niko normalan neće dolaziti da provjerava da li sam na stražarskom mjestu po ovom kijametu. Kancelarijica je fino osvjetljena, ima čak i stari vojni ležaj i deke. Odlično, ko veli, taman malo odkunjam do ujutru.
Zavalio se u krevet u sjedeći položaj, stegao zakočenu pušku, i sjedio je tako ušuškan u deku. Nije mogao zaspati. Neka ga je jeza prožimala kroz tijelo, bez prestanka. Odjednom, otvaraju je vrata od kancelarije. Moj drugar pokušava da ustane - ne može. Pokušava za otkoči pušku - ne može.
Po njegovim riječima, u kancelariji se stvorila toliko jeziva utvara da je to teško opisati riječima. Bila je mršava, zabrađena, ljudskog lika ali izranjavana i bez očiju u očnim dupljama, samo neko crnilo, tama praznih očnih otvora. Strahovita hladnoća je zavladala u kancelariji. Moj drugar je zanijemio, obamreo od straha uspio je samo da zatvori oči, i iako nije vjernik niti neki musliman, učio je El fatihu i Bismilah, Oče naš, Zdravo Marijo, pomolio se svim nebeskim silama samo da živ ostane. Skupio je snage da otvori oči. Utvare više nije bilo. Ostala su otvorena vrata. Puška je bila otkočena i sa metkom u cijevi.
Motorolom je pozvao kasarnu i tražio pomoć. Ubrzo su došla još dvojica momaka. Prvo što su ga upitali bilo je - Emire, dragi prijatelju, kad si ti osijedio?
Da, osijedio je preko noći. Ispričao je tu priču svima u kasarni. Jedan stariji oficir je tada rekao da je taj hangar bio logor za Srbe.
Od tog događaja više niko nikada nije otišao na stražu u taj hangar. Prijetili su im i zatvorom i otkazima ali nikoga nisu mogli nagovoriti. Odlučili su da taj hangar ostave bez straže.
Možda je tako i bolje, žrtvama je vojske preko glave.

Moj drugar pokušava da ustane - ne može. Pokušava za otkoči pušku - ne može.
Po njegovim riječima, u kancelariji se stvorila toliko jeziva utvara da je to teško opisati riječima. Bila je mršava, zabrađena, ljudskog lika ali izranjavana i bez očiju u očnim dupljama, samo neko crnilo, tama praznih očnih otvora. Strahovita hladnoća je zavladala u kancelariji. Moj drugar je zanijemio, obamreo od straha uspio je samo da zatvori oči, i iako nije vjernik niti neki musliman, učio je El fatihu i Bismilah, Oče naš, Zdravo Marijo, pomolio se svim nebeskim silama samo da živ ostane. Skupio je snage da otvori oči. Utvare više nije bilo. Ostala su otvorena vrata. Puška je bila otkočena i sa metkom u cijevi.
Motorolom je pozvao kasarnu i tražio pomoć. Ubrzo su došla još dvojica momaka. Prvo što su ga upitali bilo je - Emire, dragi prijatelju, kad si ti osijedio?
Da, osijedio je preko noći. Ispričao je tu priču svima u kasarni. Jedan stariji oficir je tada rekao da je taj hangar bio logor za Srbe.
Od tog događaja više niko nikada nije otišao na stražu u taj hangar. Prijetili su im i zatvorom i otkazima ali nikoga nisu mogli nagovoriti. Odlučili su da taj hangar ostave bez straže.

Ако је оседео, онда је то јако, јако велики страх био у питању, чим је успео да оседи преко ноћи.

A ako je pokušavao da zadrema, možda mu se desilo nešto što se meni desilo jednom - probudio sam se u sred noći i nisam mogao da mrdnem. Znači ni ruku ni nogu, ni glavu da mrdnem, ne mogu da otvorim usta da viknem, i tako to traje 2 min. i prođe. Posle su mi rekli da je to normalno, da se desi ponekad i da je to zato što dok spavaš isključene su ti neke osnovne funkcije( naravno ne kao disanje ) da bi se telo odmorilo, i dešava se da se naglo probudiš i da ti se ne povrate sve te funkcije blabla neam pojma. Ja se usro bio... A za utvaru je možda halucinirao, možda je u polusnu umišljao nešto?

Pričao mi jedan stari bosanac što sam radio s njim da se slično desilo i nekom njegovom poznaniku, zalutao na ničiju zemlju pa zapucali na njega, jedva se zavukao u neku udubinu. Gađali su ga tu čitav dan dok nije pala noć pa se izvukao, kad se vratio svojima videli su da je od straha osedeo, imao gustu crnu kosu a odjednom beo ko ovca.

http://29.media.tumblr.com/tumblr_lsbijgF9Iy1qgfz4qo1_500.gif

Ne znam šta je u pitanju, neki je mehanizam proradio, al' momak je osijedio za jednu noć.
Nešto mu se zbilo, ko zna šta je...

Jedna od boljih stvari koje sam ovde pročitao.

Offtopic...San mozes da kontrolises, Rem faze ili kako vec se sjebavaju po principu kada legnes da spavas tj kada si krajnje ispcrpljen i kao hvata te prvi san lezis na ledjimaa sa rukama pored tela i trudis se da se opustis maksimalno a da oci ostanu otvorene sad jbg nesto se tu desava i ne mozes da se pomeris, to je ta fora sa naglim prekidom sna i ulaskom u san...Ne znam da li je ovo sto sam napisao bas tacno ali drugar je davno pricao o tome i bio bas zaludjen tim stvarima..Inace offtopic 2 taj drugar se bavi i poznaje hipnozu tako da smo bili prisutni kada je uspavao kolegu a da se ovaj probudio na njegov znak i kao nicega se ne seca...

Psiha je cudo...ti vidis livadu,ok je procices tuda....neko ti sutra kaze da je tu vilino kolo,utvare,duhovi ti neces da prodjes tuda ili ce te boleti kurac i procices nesmetano....

Vanzemaljci postoje zbog principa verovatnoce, jer kako da neka stvar velicine beskonacnosti-kosmos bude naseljena u jednom pikometru njene sadrzine tj. zemlji... mlecni put je samo deo jos veceg sistema tako da i da su bube i da su mali zeleni,oni postoje....Verovatnoo i po teoriji leptira nesto je iniciralo zivot na zemlji,na drugom kraju verovatno se isto to desilo...

Ja sam video NLO,2 puta,tj reci cu jedan i po.Ovo leto u Splitu,video leteci objekat kako se krece nekako mnogo cudno,dosta drugacije od aviona,nekako glatko skrece,ne znam,nisam siguran,previse je reci da je to NLO,to je sigurno bio neki vrhunski avion.Ali 2007 sam siguran da sam video NLO.Na nebu je bila svetleca tackica koja je stajala...stajala je u mestu...zatim je krenula da sara levo-desno par puta i velikom brzinom odletela desno.E,sad,ako postoji leteci objekat sa nase planete koji to moze da uradi,onda stvarno ne znam...

Ima prica ovde da kad je gorela vikendica malo izvan grada kod nekog lika, i sad vatrogasci usli unutra i sve i jedan izasao odjednom tvrdeci da su videli nekog demona unutra...prestravljeni...a to su stariji ljudi ne bi lagali sigurno, a jos ih je cetvorica uletilo tako da su nest' videli garant....Sad aj' Boze znaj sta su vidjeli.

@ punjac... Eurofighter Typhoon :)

Некако верујем у ове снимке. Има три дела, кога не мрзи, нека погледа. :)

E evo kako će bit sranje ako nas vanzemaljci napadnu, a ne ova govna sa kravama i tačkicama na nebu.
http://en.wikipedia.org/wiki/The_Monsters_Are_Due_on_Maple_Street

Samo da se pribilježim da mogu da pratim straaaaaašne priiiče za plaaašljivu decu...

ako to nije bila najjezivija stvar koju sam video
ja i ortak sami oko 2,3 ujutru negde u januaru 2008. ja mislim,ali sami mislim totalna pustos,blejimo na klupici i vidimo babu koja gura invalidska kolica,a na njima ne sedi niko
jbt zivot koliko je to prejezivo bilo

ps

iscitao sam temu i ovde su uglavnom price,a ja u mojim postovima pisem stvarno sta sam video

Paranormalno kažete a? Pa aj da probam.
Jedno jutro me je probudila hitna, ćaleta su odvezli, imao je srčku. Tih dana sam bio žešće skenjan, rastrazan na relaciji kuća-Kamenica (Sremska), keva uzela stan tamo da može da brine o matorom. Šveca prsla, nikome se nije javljala, jednom sam je video i dala mi je džoint, kao kul je, ne misliš na sranja.
Keva mi je ostavila nekih par soma dinara, da imam da jedem paštete il koji već kurac da kupim za te pare. Ortak i ja smo izvarlili džoks, popili po 2-3 zidarca i blejali u parku. Taj rad nam se svideo, tih dana smo se talili, po 200 kinti, za džidžu i vops, svaki dan, nisam više mislio na glupog šlogiranog ćaleta, bio sam cool. Počele su na bleju da dolaze neke rave, raspale, rošave šuše ili džudže, interpretacija nije obavezna, zbog seksa smo se polako preselili mojoj gajbi...
I onda sam usnio san, "Ilazim iz kuće a ono modra engleska trava, još vlažna od prskalica, belo ofarbana taraba i staza do kapije, negde u daljini niz put tabla "San Diego 14 mile", na kapiji moja pokojna baba Stoja (prim. aut. Stojanka). Maše i pozdravlja komšiju "Haj Džon!", on odgovara "Helou ent Stoja"" i tu se zavrašava san...
Nikome nisam ispričao taj san. Izblejali taj dan, nestalo kinte, nema se više za džidžu, počeo da mislim o koje kakvim sranjima, na glupog ćaleta koji je hasao slaninu i uz kafu, na kevu što se cima, na to kako nemam kinte a navukao sam se. Ej navukao sam se na gudru jebenu a nema se kinte, samo problemi. Ceo dan na leru, sranje, one džukelice zapalile, nema ni sexa više, jbt koji sam hajvan, navukao sam se. Zaspim. Opet isti san: "Ilazim iz kuće a ono modra engleska trava, još vlažna od prskalica, belo ofarbana taraba i staza do kapije, negde u daljini niz put tabla "San Diego 14 mile", na kapiji moja pokojna baba Stoja. Maše i pozdravlja komšiju "Haj Džon!", on odgovara "Helou ent Stoja"", budim se, ladno je podne, katastrofa, neko zvoni. Otvaram vrata, Radenko poštar, lilu mu bitlijsku šta on sad oće!? Pitam:
- Izvoli Rale, šta je stigli računi a?
- Ma jok mali... (dramska pauza dok prevrće po kovertima) Telegram.
Noge su mi se zaledile, razmišljam, jbt život kad bi sad zapalio buksnu, da ovo ne čujem trezven, možda ne bude istina, možda se kasnije čujem sa ćaletom, kaže da je dobro, nemam ni dinara, samo da mi je 200 da se istalimo za ket. Hiljade jebenih misli mi prolazi kroz zakržljali mozak.
- Za koga? - pitao sam, drhtavim glasom.
- Za Milovana, za tvog ćaleta, kako je on inače?
Malo sam pomerio levu nogu da mi kamen sa srca ne bi pao na nju.
- Aham, a šta je u pitanju? - mislim se jebi se debeli, dabodate pojeo Astor komšijin!
- Nasledstvo. Isplata odmah.
Auuu kakav neobičan sled događaja, misli su se raspršile u roj pčela, zujanje postaje nepodnošljivo, gledam torbu, ogromna je, to su pare, ko zna koliko tu ima evra, ne ne dolara, to je realnije, sve u ciglama, jedna dve tri četri pet ma sigurno dvadesetak cigli tu ima u svakoj po sto od sto to je dvajes soma dolara jebote koliko je to u WOW žavakama (one buđave dinar komad kusur žvake), u ketovima u CD-ovima. JEEEEE vilica mi se polako spusila na koleno tu sam je držao neko vreme dok debeli kreten nije opet progovorio.
- Evo. - dodao mi je koverat, tanak, plav, tužan.
Otvorim a unutra 230 dinara i telegram. Baba Stoja imala neku crkavicu od penzije nisu joj isplatili jednu ratu, a pošto nije obuhvaćeno testamentom, podelili sumu na šurnajes delova celokupnoj rodbini. 230 jebenih dinara.
Vučem dim i pričam sve ovo ortaku, dodajem mu buksnu i kažem:
- I opet sam skenjo pare na džidžu! Pa mislim stvarno, kakav sam lik, ćale leži a ja varim.
- Opušteno batice. - uvlači dim - Baba Stoja je tako htela. - opet dimi - Kapiraš? Sudbina i te munje...

Dok sam sljakao na Aljasci, na tavanu "motela" u sklopu fabrike je "ziveo" duh. Tj. po legendi onih njihovih mestana tamo. Kuvarica nam se do jaja bojala od njega. Jednom sam probao da je razuverim, al nema sanse. Znao sam mu i ime dugo, al zaboravih.
A ortak je jednom zamalo ostao izbusen od nocnog cuvara u fabrici dok je isao da nadje neki stek da pojebe cehinju. Cuvar se istripovao da su duhovi i repetirao pistolj. Pa kad je skontao da su njih dvoje, ispricao im pricu kako je u pocetku imao zesci problem sa njima ali da je jedan dan ljudski porazgovarao sa njima i od tada su se zgotivili i ne diraju ga.
Inace, jedan od duhova je duh nekog kineza sa pocetka 20-tog veka, (sta je kinez tad tamo trazio, da ga jebem?...mozda zlatna groznica) koga su lokalni rasisti zivog!! skuvali u kotlu od fabrike. I sad je na tom mestu kotao samo sto su naravno zamenili taj stari. Malo je spuki kad sa saznanjem tog dogadjaja gledas u bilo kakav kotao u toj fabrici.
A drugi (valjda onaj iz "motela" , je neki lik koji se obesio tamo u fabrici valjda.

Е сад стварно нешто спуки...

Био једном један дрвосеча који је живео на рубу шуме. Имао је њиву, бавио се помало ловом и лепо је живео. Пред сваку зиму би отишао у шуму да насече дрва. Није он то радио одједном него по етапама, сваки дан помало и тако је радио тридесетак година. Једном је отишао мало дубље у шуму и нацепао дрва али се у повратку изгубио. Рачунао је да ће пасти мрак ако буде наставио да носи дрва са собом па их је оставио на једном пропланку где је могао сутрадан лако да се врати. Није успео да нађе пут до куће, изгубио се. Лутајући шумом, наишао је на једну велику кућу. Није у почетку хтео да уђе и почела је да га подилази језа јер му је то било чудно место за тако велику кућу. Кренуо је даље али је чуо завијање вукова. Схватио је да мора да уђе у ту кућу и пришао је вратима. Приметио је да су била откључана али је ипак покуцао. Како није било одговора он је отворио врата и ушао у један велики ходник. Изгледало је као да су људи који ту живе отишли негде и да ће се брзо вратити. На крају ходника је видео врата и отворио их је. Оно што је угледао заледило му је крв у жилама. Ушао је у огромну собу и на зидовима те собе су се налазили портрети људи. Људи на сликама нису били лешеви (клише) већ су били некако чудно и грозно изувијани, са исколаченим очима и отвореним устима, искеженим зубима и исплаженим језицима. Одмах је затворио врата собе и кренуо ка вратима куће. Кад је опет чуо завијање вукова напољу схватио је да мора да остане да преспава ту. Ушао је у собу и игнорисао је портрете, легао у ћошак и заспао. Ујутру га је сунце пробудило и он је погледао ка портретима и схватио да то нису били портрети, него прозори.

У јеботе.

Ima dobrih priča. Realno, čovek da ima para, mogao bi kakav film dobar snimiti.

Е сад стварно нешто спуки...

O da, dobićeš revanš! BUHAHAHAHAHA

Not bed

Bilo je to u jednom malom orijentalnom gradu gde ljudi pozdravljaju jedan drugog na ulici i svako svakog zna. Uglavnom, jednog leta počela je među omladinom da kruži priča kako u pečenjari "Micko i Džeki" kod stanice prodaju ćufte s ljudskim mesom. Nakon što su u jednom društvancetu naširoko pretresli temu dogovoriše se da onaj koji izvuče najkraću slamku ode i kupi ćufte da provere da li je istina.
Dužnost je igrom slučaja zapala najskeptičnijem među njima koji nikako nije hteo da poveruje u priču, "e čega se sve nećete prepasti, idem sad da vam pokažem da su to najobičnije pseće ćufte", govorio je. I imao je pravo, sigurno, jer šta bi moglo da pođe naopako?
Još iste večeri kupio je ćufte upakovane u kartonsku kutiju i krenuo kući. Put ga je naneo mračnim sporednim ulicama ali ga to nije mnogo sekiralo, čega na kraju krajeva ima da se plaši? U jednom trenutku učinilo mu se da čuje kako iza njega odzvanjaju koraci i osvrnuo se, iza njega nije bilo nikoga. Iako se i dalje nije uplašio počelo je da mu biva nelagodno, nije znao zašto ali odjednom mu je palo na um da otvori kutiju s ćuftama što je i učinio, a od onog što je video kosa mu se momentalno naježila - u kutiji je nedostajala jedna ćufta.
Odjednom je počeo da primećuje zvukove svuda oko sebe, kako nešto šuška iza obližnjeg kontejnera i vetar zavija kroz sokake, oko njega ni žive duše ali ipak je nastavio dalje. Na sledećem ćošku neki đavo ga je opet nagnao da otvori kutiju i imao je šta da vidi - falila je još jedna ćufta. To ga je već solidno uznemirilo, natukao je kapu i pohitao kući ne obazirući se oko sebe. Nekoliko ulica dalje nekako se smirio i ponovo otvorio kutiju misleći kako je sve to umislio, moguće da je umoran pa mu se priviđa, međutim... nestale su još dve ćufte.
Tu mu se već učinilo da čuje kako se neko odmah tu iza ćoška zlobno cereka a od mačke koja je istrčala iz žbunja skočio je kao oparen. Hladan znoj ga je oblio, stegao je kutiju još čvršće i potrčao sve do sledećeg ugla na kojem je zastao da ponovo odškrine kutiju i ovaj put sledila mu se krv u žilama, unutra niti jedne jedine ćufte! Tu mu je već došlo da baci i kutiju i poklopac i torbu i zaždi koliko ga noge nose ali snaga ga je napustila, oteturao se do sledeće bandere i oslonio se na nju kao pijanac pa opet razmotao kutiju otvorivši je sasvim. Sve ćufte su i dalje bile tu, zalepljene za poklopac.

da s' upišem.

Ćufte... sad sam gladna.
Sijalico, vrati mi 5 minuta života. :) Šalim se. Jezivo je pomalo.