Pisanje knjige

Onako, počeo sam pomalo da piskaram. Čisto me interesuje šta bi neki od vas voleli da čitaju, kakav bi pristup voleli da imaju od strane autora samom delu, koji je po vama najiskreniji i najkvalitetniji stil pisanja. Kako bi ste formulisali neke misli o životu, ljubavi, patnji, ili ko je o tome po vama pisao na najlepši način. Iz prostog razloga me to zanima, jer je sa likovima koji studiraju književnost nezgodno pričati o tome.

Doci ces u moje drustvo sa osmehom sto nesanice soli,
pitaces me kako zivim, pitaces me da li nekog volim.

Pa ces kosu blago zabaciti preko ramena,
na umorno srce spustiti jos dva-tri kamena.

Doci ces u moje jutro, sa prvim budjenjem zore,
poklonices mi najbistriju suzu i prve jutarnje bore.

Kasnije ces navratiti u popodnevne sate,
tek da vidis sto li mislim na te.

Pa ces kosu blago zabaciti preko ramena,
na umorno srce spustiti jos dva-tri kamena.

Odličan narodnjak. More, piši, pa prodavaj narodnjacima, ima da se usereš od kinte. :)

pa makar verujem da je bolje od EKV-a. Mislim prema njima su narodnjaci sasvim ok

мораш МНОГО да читаш

Поред овога, рекао бих ти и да не почињеш писаније с књигом. Јебен је то посао. Напиши пешес кратких прича, утврди и размрдај стил, послушај реакције. Тек онда књига. Наравно, ако све добро прође.

Мада, и ја једем говна са овим саветима. Знам о писању књиге колико и о портфолио менаџменту.

Напиши пешес кратких прича, утврди и размрдај стил, послушај реакције.

To brate, nešto ko one kratke priče iz politikinog zabavnika, recimo ona o tepihu koji u sobi zapuštenog hotela vreba iza radijatora i proždire usnule goste.

to je dobra stvar sa tepihom i to. Ljudi zanemaruju takve stvari, ali to je tako dobra stvar, mislim tepih, sigurno je da ima veću svrhu od otirača za noge il on i nije otirač za noge. A pa mislio sam da izdam neki tiraž 50000 to bi bilo lepo za početak, ipak sam realan i skroman, to je bitno. I pametan

Ja pišem poeziju, al' dvoje se ubilo zbog hermetičnosti koju samo ja razumijem pa sad ne objavljujem. Mada je Krpica svojevremeno pohvalio moje pjesme al' on nije normalan.

Sprijatelji se sa piscima. To je pod moranje.

Ako je tebi dobro, onda niko ne može da te uveri u drugačije, a ono, kada naučim da pišem o osmehu biću dobar skroz, nikad nisam našao lep opis osmeha al ozbiljno, mislim da je o tome najteže pisati

ne znam koliko ti mogu pomoći pošto si mi sve nezanimljiviji svakim odlomkom ili pesmom koju okačiš, pa rizikujem da ne zvučim baš kako bi trebalo. elem, pošto mi je tema interesantna pokušaću da dam neka svoja iskustva koja nisu preterano velika i bitna, ali opet postoje.
kao i većina autora ovde, obožavam da čitam, a još više volim da stvaram, tj. pišem. posle par godina nekih pesmica i pričica, u 2. razredu gimnazije odvažio sam se da napišem jedan mini roman. odvažio i zapravo završio to sranje. imao je čudnu, neki bi rekli originalnu formu, koja je bila daleko od savršene, ali mi je i dalje draga, jer na fin način pokazuje moju konstantnu potrebu da stvaram i izmišljam nepostojeće, iako je to daleko od mogućeg uzevši u obzir gomilu 'ometača' u vidu inspiracija, uticaja i jednostavno spoljašnjeg sveta koji sam po sebi nije nepostojeć. da se razumemo, taj 'roman' sada ne bih okom pogledao, ali uzevši u obzir da je to pisao klinac od 16-17 godina, i dalje uspevam da pronađem neka fina razmišljanja, fina poređenja kao i stilske bisere u moru smeća. elem, da ne dužim, napisao sam to i sačuvao. nije mi padalo na pamet da pokušavam da pustim u javnost jer sam i tada bio svestan konkretnih mana koje su brojne.
par godina kasnije, 2007, samo par meseci posle registracije na vukajliju, zbog eksplozije kreativnosti koja je ovde bila prisutna, te mojim oduševljenjem i aktivnim učešćem, odvrtanjem pomalo zaboravljenog ventila za pisanje počeo sam da pišem blog. to je bio blog (i dalje je) van svih radara, na blogspotu pisan na srpskom, nigde linkovan, a čini mi se čak i izbačen iz pretrage na guglu. nisam govorio nikome da ga pišem i nisam otkrivao svoj identitet kako bih se osećao bolje i sigurnije, možda hrabrije, ne znam. poenta je da sam pisao javno, iako to niko nije znao. super stvar kod toga je što su ljudi koji su nekako nailazili na moj blog bili ljudi koji su bili totalno nepristrasni, subjektivni na najbolji način i pravi kritičari moga dela. pisao sam dnevnik, pisao kratke priče, pisao pokušaje novelica i mnoge druge stvari na koje sam dobijao totalno anonimne i sjajne komentare. da se razumemo, to nije bio blog na domaćim blog sistemima sa puno domaćih ljudi koji sve čitaju i komentarišu. nije mi link bio okačen po socijalnim mrežama niti sam ikada išta delio po forumima. bez reklame i bez pritiskanja dobijao sam neutralnu ocenu sopstvenog rada na relativno redovnoj bazi. i osećaj je mnogo dobar.
probaj, previše sam razvukao priču kako bih pokušao da ti objasnim zbog čega takva forma ima smisla. nemoj da se plašiš da će ti neko ukrasti rad. to je glupavo. podsticaj i afirmacija anonimnih ljudi može da bude sjajno gorivo za dalji rad. ukoliko si rešen da nastaviš sa romanom, a osećaš da si na nekom raskršću nedoumice i ne znaš u kom smeru da nastaviš pokušaj ovako. može da bude prilično inspirativno.

najbitnije je da pišeš za sebe, da. ali činjenica da još neko, potpuno levi može da pročita i prokomentariše to što si napisao je takođe sjajna stvar. svi smo mi pomalo attention whore-ovi i svima nam je potrebna pažnja.

Ukoliko pišeš za sebe, trudeći se da udovoljiš anonimnom rendomu koji je svakog dana potencijalno druga osoba, radiš pravu stvar. ukoliko pišeš tražeći duškovu, džimijevu ili surovljevu afirmaciju ili mišljenje, već sužavaš taj nekakav spektar univetzalnog. ne znam koliko sam jasan i koliko je ovo sve uopšte bilo potrebno, ali eto, bilo bi mi drago da pomognem.

Ajd da se i ja umešam. Videh neko reče moraš mnogo da čitaš. Naprotiv, moraš što manje da čitaš. Što više čitaš više imaš tudjih uticaja, često su najkvalitetniji pisci oni samouki. A kao drugo najbitnije za pisanje je da slušaš. Kao što je Selin rekao, treba da slušaš i gledaš i sakupljaš gradju, a onda je lako nešto napisati. Složio bih se sa surovim da se mora pisati za sebe, ali šta sa tim? Suština pisanja je da ono ostaje zauvek, da se ono zapamti. Zašto prenositi svoje razmišljanje i stavove na papir ako pišeš za fioku? Svrha pisanja je pisati za druge, ali pisanje za druge ne podrazumeva uvlačenje u dupe drugima i pisati ono što oni vole. Ako oš da pišeš za sebe, batali, lezi i razmišljaj, ne umaraš ruku.

Ne razumem ljude koji počinju sa pisanjem tako što pišu poeziju. Poezija je ubedljivo najteža za pisanje. To je najveličanstvenija forma književnosti i najteža, osim naravno ako ne pišeš po principu sednem i napišem pesmu. Pa Majakovski je neke svoje pesme pisao nekoliko godina...Bukovski je neke svoje pesme pisao ceo svoj život. U pesmi moraš da imaš slojevitost. Znači napišeš nešto pa ostaviš. Pa razmisliš malo, ubaciš neki novi stih, neki izbaciš, ubaciš neku novu stilsku figuru...menjaš...pesma mora da ima neki svoj život. Da ne bude plitka. karanović je svoj blickrig pisao 20 godina, a to je zbirka jako kratkih pesama, gotovo kao haiku. Lepo je baviti se pisanjem kao hobijem, ali kao posao to baš i nije fino.

Kao vežbu preporučujem recimo da odslušaš neku pesmu i onda da napišeš kratku priču o onjoj, ili odgledaš film pa napišeš pesmu i sl. to zna da pomogne. I ono, ako si ozbiljan moraš pisati svaki dan, ne kad ti dodje "inspiracija" tako nešto ne postoji.

oblakmatori
da troluje temu koju sam otvorio, lol bato, uopšte ih ne gotivim, nisu gotivci i ne sviđa mi se kako su pisali, uopšte mi se ne sviđa

Аргументи су ти баш јаки. Ја се и даље надам да тролујеш јер у супротном их не капираш. Вероватно ти је Паоло Коељо идол или Исидора Бјелица ко што помену syngrafeas па су ти ови досадни, јер забога Раскољников убија бабу! Или, можда, ја твоју иронију или шта већ не капирам. Прочитала сам шта су ти сви писали. Сагласна сам са Џимијем, Дачом и Суровим.

Ukoliko pišeš za sebe, trudeći se da udovoljiš anonimnom rendomu koji je svakog dana potencijalno druga osoba, radiš pravu stvar. ukoliko pišeš tražeći duškovu, džimijevu ili surovljevu afirmaciju ili mišljenje, već sužavaš taj nekakav spektar univetzalnog.

mogli bismo možda malo i da raširimo temu, pošto joj je naziv univerzalan? ili ne?

Što se mene tiče - može...

Uh, neću sve ovo sad da čitam, videću šta ste pisali kasnije. U međuvremenu, je l' ima neka tema "vaši tekstovi"? Ako biste bili ljubazni link, mwah <3

Не слажем се са Стивеном да је потребно МНОГО читати да би неко изградио сопствени стил. Потребно је читати да би проширио речник, али читање може мало да угуши креирање индивидуалног стила, јер несвесно подражаваш писце које читаш.

Ниси ме разумео. О сопственом стилу сам писао у претходним реченицама, а кад сам напоменуо да треба много читати, то сам мислио првенствено због тог проширења речника што си и сам поменуо.

KanameTosen

Ajd da se i ja umešam. Videh neko reče moraš mnogo da čitaš. Naprotiv, moraš što manje da čitaš. Što više čitaš više imaš tudjih uticaja, često su najkvalitetniji pisci oni samouki.

Ne razumem ljude koji počinju sa pisanjem tako što pišu poeziju. Poezija je ubedljivo najteža za pisanje. To je najveličanstvenija forma književnosti i najteža, osim naravno ako ne pišeš po principu sednem i napišem pesmu.

Готово је немогуће писати врхунску прозу без познавања традиције. Док, са друге стране, има више случајева великих песника који су већ у двадесетима писали на највишем нивоу.

Da...proza kao mnogo obimnije delo jeste teža u smislu da se duže radi na njoj, teško je održati tok radnje i sl. ali problem sa poezijom je što moraš imati mnogo stila i originalnosti, dok kod proze i bez stila sa dobrom pričom moš da se izvučeš. Nekako poezija ima nešto u sebi što jebe. :D Mada po meni, najbolje je kad pesnik piše prozu...to su ubedljivo najbolja dela.

P.S. Neko je ovde pričao o Dostojevskom i babi....ako je neko pročitao "zabeleške iz podzemlja" do kraja, svaka čast, skidam kapu. Eto, takva proza je recimo ubica. To ne valja i mož da mi priča ko šta oće. :D

P.S. Neko je ovde pričao o Dostojevskom i babi....ako je neko pročitao "zabeleške iz podzemlja" do kraja, svaka čast, skidam kapu. Eto, takva proza je recimo ubica. To ne valja i mož da mi priča ko šta oće. :D

Нећу ништа више да пишем о Достојевском и Андрићу и осталим писцима. О њима су већ писали и пишу критичари, па што да се ја правим паметна и причам неком да су добри, кад не може свако да капира или га једноставно привлачи другачије штиво. Можда ви видите више од мене...шта знам...али аргументи типа "досадни су" нису по мом мишљењу аргументи.

Da...proza kao mnogo obimnije delo jeste teža u smislu da se duže radi na njoj, teško je održati tok radnje i sl. ali problem sa poezijom je što moraš imati mnogo stila i originalnosti, dok kod proze i bez stila sa dobrom pričom moš da se izvučeš. Nekako poezija ima nešto u sebi što jebe. :D Mada po meni, najbolje je kad pesnik piše prozu...to su ubedljivo najbolja dela.

Мислим да је тешко писати добро и поезију и прозу. И не волим што данас свако покушава и јесте "писац" и што је још горе, књиге таквих "писаца" су најпродаваније. И не волим што свако пљује по признатим и познатим писцима, а нису ни прочитали дела! Мислим, ок, не допадају ти се корице, али бар погледај шта пише унутра, прочитај па размисли да л има неки дубљи смисао или је само глупа фабула. Да не вреде ништа, не би били толико хваљени и вероватно би пали у заборав. А с друге стране, волим кад неко прочита и каже што му се не допада. Свако има свој укус и ценим кад неко ДОБРО аргументује што како зашто. Него, није то тема..тако да ћу о томе да ћутим...
А што се овога тиче

problem sa poezijom je što moraš imati mnogo stila i originalnosti, dok kod proze i bez stila sa dobrom pričom moš da se izvučeš.

Проза не значи само "прича". Дакле, свуда ти је потребан добар стил. Не разумем како можеш без оригиналности написати нешто што је јако добро? Оћеш ми објаснити?

nisam ja za Andrića i Dostojevskog, koji piše o liku koji je babu šljepio sekirom, znaš ja nikad ne bih ubio babu, makar ne sekirom. To je glupo

Nije to što je on ubio babu toliko bitno!To je nešto više,bre!Mogao je on tako da ubije muvu i da pisac od toga napravi istu priču.

Šta si pročitao od Andrića i Dostojevskog?

Šta si pročitao od Andrića i Dostojevskog?

Видиш да не одговора шта је прочитао, вероватно ништа јер су му, како каже, досадни и глупи.

Prigovor. Nagađanje.

Niko ovde (barem mislim) nije pisac koji ti moze dati dobar savet. Evo ti zato ovo, kao mozda i najbolji savet koji mozes dobiti:

A kako možeš da tvrdiš da niko od nas nije pisac ?

ja sam objavio jednu zbirčicu pesmičuljaka... lirskih, na sramotu moje crnogorske polovine :)

ja sam objavio jednu zbirčicu pesmičuljaka... lirskih, na sramotu moje crnogorske polovine :)

Ни абера Брусе , боли те кита. И ја сам Црногорац па чак и овај пост куцам у паузама писања једне пјесме , лирске.

A kako možeš da tvrdiš da niko od nas nije pisac ?

Pa cu ponoviti ono sto sam napisao:

Niko ovde (barem mislim) nije pisac koji ti moze dati dobar savet. Evo ti zato ovo, kao mozda i najbolji savet koji mozes dobiti:

Dakle, ne tvrdim nego mislim i to sa ogradom, kao sto si mogao da procitas. Nauci da razumes napisano.

Достојевски је, ако се не варам, поједине књиге писао да би узео кинту за отплату коцкарских дугова. Многи писци су говорили да је стварање мукотрпан и дуг посао. То како су Буковски и Николетић стварали, само је један пример.

Ја имам неку своју збирку песама, кад имам инспирацију углавном пишем поезију и не иде ми лоше. Али нешто не волим да другима показујем своја дела, к'о што неко рече, пишем за своју душу. Мада ко зна, можда некад будем објавио :)

Гузата Клара је била велика мацола тешка скоро десет кила, направљена у једном комаду од челика, одлично балансирана јер је са једне стране била глава тешка пет килограма док је остатак тежине био распоређен у велику дршку и четвртасту јабуку која је сама тежила два килограма, са огромном дршком која је повезивала и једно и друго која је тежила три килограма. Само оружје је било потпис чувеног ратника Јана Кларса који је чекић назвао по својој покојној жени Клари коју је спичио комад гвожђа у главу док му је помагала у ковању самог оружја. Додатак Гузата је дао само због велике јабучице која је била велика као шака - а не због уврнутог хумора јер је његова жена имала мало дупе.
Гузата Клара је ломила све редом, од сељачких глава до витешких кацига које су се удубљивале и пуцале под милим звуцима тешког челика који је ударао о други челик. Комадићи мозга и лобања су увек прскали тај огроман маљ који се кретао необично брзо с обзиром на чињеницу да је то био пролепшан комад гвожђа тежи од самог ђавола. Можда је то било због Кларса који је своју снагу стекао носањем клавира декадентном племству које је оргијало над њима. Ипак Јан Кларс је махао Гузатом Кларом без проблема као да је био у питању јастук, на ужас својих противника на бојном пољу који су гледали одебљалог онижег човека како изводи пируете са огромним чекићем као плесачица са комадом дрвета.
Други ратници нису знали како да рукују са гузатом, дивили су се Кларсу који је махао са њом без проблема док су они само стајали са стране и били љубоморни што ни са обичним мачем не могу да изводе оно што може он са тим чудом.

Ima Jim Butcher (poznat po serijalu Dresden files o čarobnjaku detektivu) na svom blogu školu zanatskog pisanja, najbolje step-by-step uputstvo kako da izgradite pitku i čitljivu priču koja se može lepo prodati. Za one koji imaju nameru da pišu "ozbiljne romane", Umberto Eko je napisao traktat o svom pisanju "Imena ruže" koji je objavljen u onom izdanju što je besplatno deljeno na kioscima kod nas (mislim u izdanju novosti), ne znam gde se drugo može naći, ali je takođe objašnjeno koje korake treba preduzeti za ozbiljno pisanje romana koji "drži vodu" i ritmom i sadržajem (kao primer je upotrebio razgovor Adsoa sa Vilijemom dok hodaju uz stepenice - merio je koliko stepenika je potrebno preći za taj razgovor i prema tome odredio visinu biblioteke).

Opet, ovo su samo dva viđenja istog procesa. Uzmite ih cum grano salis, što bi rekli Latini...

E, sad kad smo vec ovde, da ja postavim pitanje na koje me odgovor zanima:

Je l' li moguce i dalje pisati i izdavati pod pseudonimom, a ne pod svojim pravim imenom?

proveri u Matici, ne sećam se traže li ličnu kartu za CIP...

Рђа ће да постане нова сензанција !

Jbt izvukoh ovu temu iz naftalina. A tek sam sad skapirao da je nikada nisam pročitao do kraja, tačnije da zapravo nisam video odlomke oblakmatorog...

Oblače, ja bih se složio sa Džimijem (iako se retko slažem sa inferiornim bićima) oko većine stvari što ti je rekao. Ja bih ti dao malo grublje mišljenje, ako se ne ljutiš.

Odlomci su previše kratki da bi se doneo neki realniji sud, ali se meni ne sviđa tvoj stil nekako. Tačnije mislim da ti je stil teško sranje. Zato mogu samo da se nadam da ti je koncept priče, kao i sama ideja ok. Ali sa ovim stilom će sve što napišeš biti sranja.
U delu gde opisuješ njegovu zaljubljenost u Klaru, zapravo zvučiš otrcano i prozirno. Dok, opet, u delu gde ukazuješ na to da je siroče bez igde ikoga, vređaš inteligenciju svakog potencijalnog čitaoca koji pre toga nije bar dva puta pročitao delo Marijane Mateus. Jer ne treba tako brutalno da crnaš njegovu nesrećnu kob, niti njegovu osećajnu stranu. A , sa druge strane, pišeš nekako ĐAVOLJE dosadne rečenice i ponavljaš se u jednom kratkom odlomku od par rečenica, što je zabrinjavajuće.

Što se poezije tiče, to stvarno nije za javno prikazivanje. Ajde, pisanje će ti možda i poći za rukom ako budeš realan i daš sebi vreme da pronađeš svoj stil, a ne da zvučiš kao bleda kopija nekolicine različitih pisaca u jednom kratkom odlomku. Ali poezija ti je brutalno sranje. Ozbiljno. Nije ni za narodnjak. Batali.

I, na kraju, videh tvoju uverenost da si genijalan i da će tvoja knjiga biti čudo. Nisi.
Genijalce zabole patka za tuđe mišljenje i ne pate za pažnjom. To su osobine mediokriteta.

Pozdrav

Ja sam napisao roman (prvi deo velicanstvene trilogije), koji ce jednog dana postati mnogo poznat i tako zbrinuti generacije mojih potomaka...:)

I evo sad, naprimer, taj roman se svideo svakome ko ga je procitao (osim mom Ujaku, ali to je plus dodatni). Nije to nista pretenciozno, pisano je da se dopadne svakome ko voli SF, Horor, jebacinu i tako te stvari. I sta bih ja imao od toga da ga objavim ovde? Treba da se cepim nekome, da organizujem promocije u klubovima i tako ta sranja, onda ce neko da me gotivi a neko da me (vecina) maze govnima, a da zaradim pare od toga, ocu al u kurcu...
I onda sam krenuo da ga prevodim na Engleski (do sad su mi dve price objavljene na Engleskom, za jednu nisam dobio nista osim slave i zena, a za drugu sam dobio 20 USD i jedno stampano izdanje knjige), ali jedno je prica a drugo roman, i kad ga prevodim, ja ga u stvari ponovo pisem da bi zvucao kako treba, a nemam vremena, a pisem i nastavak i tako jebiga...

Medjutim... Desile su se druge neverovatne stvari. Posto je u tom romanu bilo dosta mojih zivotnih iskustava koje glavni lik prozivljava, (normalno nista nije doslovno prepricano iz stvarnosti, samo neki detalji ubaceni), posto sam ga zavrsio pre osam godina, poceli su da mi se ostvaruju neki planovi koje je imao lik iz knjige u stvarnom zivotu. Polako ali sigurno. E sad koja je to projekcija jebemliga... Zato i pisem nastavke VEOMA pazljivo.:)

Inace, size romana je sledeci:

Otac glavnog lika, osamdesetih godina kada je to bila opsta moda, pravi vikendicu u dolini Ibra, posto nije mogao da se sporazume sa Stricem oko parceta zemlje u rodnom selu. Ima dva sina, stariji posteniji (22 godine) i malo pglu, i mladji pametniji i drkadzija(18 godina). Mladji pocinje da koristi vikendicu kao mesto za privodjenje riba, i usputni krivolov sa najboljim drugarom. Medjutim pri jednom takvom izletu, u povratku drugar prevrce Nivu na krov i gine u neposrednoj blizini vikendice. Napravi se celo sranje, nadju im oruzje, i ovoga isteraju iz skole. On dolazi kuci, uzima pasos i pare koje je skupljao za nove gume, i odlazi kod tetke koja drzi kupleraj u Hamburgu. Posle nekog vremena uspeva da se dokopa posla kao neka vrsta IT strucnjaka (jos u vreme 8086 procesora) u domu za gluvonemu decu, i na kraju zavrsava u multinacionalnoj kozmetickoj kompaniji, koja koristi kompleksne (za to vreme) racunarske sisteme. I tako on putuje kolima po celoj Evropi jer mu se sefica (sisata engleskinja) plasi letenja. Jugoslavija se raspala u medjuvremenu, i on je uvek pazljivo obilazi. U Nemackoj mu od tetke stize vest da mu je Otac umro, a cuvsi se sa bratom koji je u medjuvremenu postao pandur, saznaje da je Otac insistirao da ta vikendica pripadne njemu. Prolazi jos neka godina, i on pocinje da vidja stvari koje mu deluju poznato, svoje stare jakne na ciigancicima u Italiji, svoj kasetofon u gastarbajterskoj kafani u Nemackoj, pocinje da cuje muziku koju je nekad snimao na kasete na radiju u kolima, i onda shvata da mu se prividjaju samo stvari koje je su po njegovom secanju ostale u vikendici. Sve te epizode postaju neopodnosljive i pocinjuu da izazivaju fizicku patnju. Konacno odlucuje da mora da se vrati tamo i rascisti sa svim sto ga muci, i onda krece prica da se odmotava, i vidi da nista u njegovom zivotu nije bilo slucajno.

Ko hoce da me maze govnima, ja cu da mu posaljem roman da procita. Najveca kritika koju sam dobio je da treba jos jebacine.

Šalji to u pvt ovamo, neću da te mažem govnima jer si komša al ću da kažem ako mi je sranje.

Pa bre ocu, a jel moze to ovde u PVT ili mora na mail? Ima 300 strana nije malo u doc. formatu...
I slobodno raspali po onome sto ti se ne svidja. Al ti ces da prepoznas i neke lokacije hehe...:)

saću ti šibnem mejl na pvt

torazulu pošalji i meni. Poslaću ti mejl na PVT.

Takođe pišem knjigu, malo sam stao poslednjih dva, tri meseca, ali planiram da opet agresivnije krenem. Naravno Avatar je glavni lik knjige :)

Jedva cekam da to procitam!:)
EDIT: Poslato