Pisanje knjige

Onako, počeo sam pomalo da piskaram. Čisto me interesuje šta bi neki od vas voleli da čitaju, kakav bi pristup voleli da imaju od strane autora samom delu, koji je po vama najiskreniji i najkvalitetniji stil pisanja. Kako bi ste formulisali neke misli o životu, ljubavi, patnji, ili ko je o tome po vama pisao na najlepši način. Iz prostog razloga me to zanima, jer je sa likovima koji studiraju književnost nezgodno pričati o tome.

a ja sam lucidan tip, to je fazon, pun mi je kurac baletana koji samo o tome pričaju, nadam se da me sad shvataš :DD

Ovo što je Stiven napisao više važi za prozu, poezija je nešto drugo. Pročitaj ovaj članak o Sioranovom pisanju. Zanimljiv je, možda će ti značiti.
http://www.vijesti.me/kultura/emil-sioran-samo-kurva-bez-musterija-radi-manje-mene-clanak-15765
Retko volim da čitam mudrovanja u formi romana o čemernoj sudbini pojedinca i ostalim univerzalnim istinama do kojih dolazi glupavo ljudsko biće. :) Lepota izraza mi je nabitnija. A dobra moć zapažanja bez mnogo davljenja, naravno, uz finu dozu sarkazma, je nešto što bi se već moglo podneti kada su prozna dela u pitanju.

jer je sa likovima koji studiraju književnost nezgodno pričati o tome

Јест' да није у вези са темом, али ме занима - што мислиш/кажеш да је незгодно?

Стивен
Тек сад ми ниси јасан са тражањем инструкција на тамо неком форуму где се људи углавном спрдају. Јесте да овде има паметних и образованих људи, али опет...

Лепо делује тај одломак, настави да пишеш, а савете тражи од својих професора или људи који су завршили твој факс.

Ако ти ишта значи моје мишљење - сагласна сам у овом са Стивеном.

Иначе, одломци нису лоши. Променила бих само "đavolje dobro rukuju četkicama" или "đavolski velike grbe" - дакле, у овим делићима једно "ђавоље" бих избацила или заменила...

Лепо одрађено, мада мало подсећа на "Малог геја" а а књига ми опасно алпинише по гениталијама... Иначе, фино, само настави, једва чекам да прочитам остатак...

Ovo što je Stiven napisao više važi za prozu, poezija je nešto drugo.

То стоји.

Podećaš na Bukovskog.

мени се свиђа нашег Кафке стил, кад би он писао књигу ееее

ne vidim ovu temu na forumu kao mesto gde ovaj čovek od nas traži instrukcije za njegovo pisanje, već sam protumačio iz uvodnog posta da ga zanima šta to mi najviše volimo da pročitamo.

Da, moguće je da ovo nekima zvuči suvišno (pa i meni), ali ljudi se razlikuju i nekada je stvarno teško početi, ako ne znaš odakle i kako. Različiti ljudi pronalaze različite pokretačke signale i još različitijim stvarima i na najrazličitije moguće načine. Stoga, meni se najviše dopada prost, direktan stil pisanja koji je pre svega lak za čitanje. Lak za čitanje u smislu da su rečenice jednostavne, ne koristi se preširok rečnik, a pritom i sama radnja nije ništa specijalno. Obični ljudi u običnim situacijama. Naravno, ovo zvuči izuzetno dosadno, ali mogućnost ubacivanja nenametljivih metafora, a da tekst olako funkcioniše sasvim dobro i bez njih prost kakav jeste, za mene je magija. Ne reci mnogo, budi šaljiv, neozbiljan i na prvi pogled možda čak i nesiguran u svoje pisanje. U drugom sloju potkuj svoju rečenicu skrivenim značenjima, svoj tekst univerzalnim motivima koji nikako ne bi trebalo da budu očigledni, likove i vrlinama i manama u isto vreme, nikada ih ne karakterisati kao očigledne predstavnike lupam siledžija, kazanova, genija, cinika i slično. Nateraj me da preletanjem kroz tvoj tekst uhvatim deliće onoga neštoa što si zapravo hteo reći, lako ću to nešto ukačiti ukoliko mi pružiš šansu. Takođe, važno je da pišeš, svakoga dana, pogotovu onda kada ti se ne piše.
A najbitnija stvar je da se fokusiraš. Dakle, ukoliko misliš da pišeš knjigu, lupi sebi šamar svaki put kada poželiš da definišeš nešto ovde, recimo. Naravno da to neće imati veze sa onim što pišeš, ali će sa sovom odneti istu količini kreativne energije koju si mogao da utrošiš primarni cilj.

lupam ja samo, ali eto, možda ti pomogne.
pouzdrav

jer je sa likovima koji studiraju književnost nezgodno pričati o tome

Eh, ti studenti književnosti...Sve neki pisci u pokušaju...Ništa ih ne slušaj.

Eh, ti studenti književnosti...Sve neki pisci u pokušaju...Ništa ih ne slušaj.

Tako je syngrafeas :PPP

Šta znam, ne mogu da ti odgovorim na to pitanje. Ne znam ni sam koji mi se stil najviše sviđa. Krenem da kažem nešto i setim se neke vrhunske knjige koja je pisana tim stilom. O čemu si ti mislio da pišeš? Koja je tvoja ideja? Ti si pisac, cilj bi trebao da ti bude da se pre svega dopadne tebi, a ako se dopadne drugima još bolje. Probaj da izgradiš svoj stil, nemoguće je reći tek tako da nešto valja ili ne. Svaki pisac mora da ima nešto karakteristično za sebe, kao što i u bilo kom drugom poslu moraš da imaš takvu neku osobinu. Glumac ili pevač recimo glas, sportista neki potez, šta znam. Mogu da ti kažem koje pisce volim, ali neće ti mnogo značiti, jer ako pišeš po tom šablonu, ti nisi pisac, nego kopija drugog pisca, verovatno loša kopija. Opet, piši ono što ti osećaš i izmiksuj stilove koje ti voliš da čitaš pa izgradi sopstveni stil.
Odlomke ću pogledati kasnije jer sam sada preko mobilnog.

o klincu od nekih 16-17 godina, koji se jako loše uklapa u društvo. zatim upoznaje devojku koja mu se učini potpuno drugačijom, dosta govori i nekim novim osećanjima, jer mu se prvi put neko ne gadi, a onda se ona razboli od leukemije i umre, a on poludi

Napiši ti knjigu, sve je to super, al' dok dođeš do izdavača ima da prosereš kamen za kupus.

Mene je oduševila jedna knjiga koja je tipično PROSERAVANJE...knjiga se zove: How to fail? od Aarona Goldfarba. E, to mi je bilo nešto originalno, iako je bilo proseravanje i jedva sam čekao da sjebem neke obaveze i da je čitam.

U knjizi se radi o tridesetogodišnjaku koji piše uputstvo kako NE USPETI u životu. Zadnje poglavlje mu je: How fail to fail...

Onda, ne znam ni sam koliko puta zažalim što je Jaroslav Hašek odumro mlad i nije stigo da završi Švejka, volim te knjige o idiotima, nikako neko promudravanje o smislu života i slično...

onda...ne znam šta sam zadnje čitao, a da je literarno delo, a ne neko naučno proseravanje...eto..to ja volim i ne volim da čitam...

oblačematori...drugi pasus mi se sviđa, prvi ne...obrati pažnju na Stivena i Surovog.

Zanimljivo mi je bilo kad sam na sajmu knjiga u Nišu bio juren od nekih riba i likova koji pišu, a bio sam juren jer su kao oni izdali knjigu, a ja da im kupim, a oni meni autogram. Onda mi palo na pamet...koliko sam ovde pisao, pa trebalo bi da ja dajem autograme mamu im jebem...onda sam ponovo pokušao da napišem nešto za svoju dušu (sećam se svojih zbirki pesama, normalnih i rep pesama, mnogo sam se palio na to...danas pišem neke idiotske pesme tipa: Zašto me mrziš što volim plakar? i Plakao sam kad je pala šarka od plakara...a pravim i sagu o pravoslavnom talibanu koji svršava na Vladiku Nikolaja, za inspiraciju mi je poslužio ortak...) Eto, tuc, muc, obaveze, ovo ono, sranja, ja pisah nešto i pisah, pa počeh opet, dao sam trojici likova i jednoj ribi da pročitaju (trudio sam se da svo četvoro budu različitog ukusa, da vidim ima li nešto od mene) i znaš šta se desilo: to je bilo skoro pre godinu dana, niko ništa nije ni pročitao!
I zato, najbolje je pisati za svoju dušu i tek za po nekog ko zaslužuje.
Nek se čitaoci prilagođavaju tebi!

izdavač nije problem, znam neke ljude

Samo ti druže piši sve dok ne očekuješ da se obogatiš od toga, jedna je Džoana Rouling. Kad već pitaš, meni se eto sviđaju malo ukukuljene knjige koje možeš više puta da pročitaš i svaki put povežeš nešto novo, recimo Knjiga Novog Sunca.

Pisaću i ja nešto ako dospem u mardelj na malo duže, da ubijem vreme.

Ево стручњаци део приче коју сам почео да пишем:

Црна врата.
Малени отвор.
Зрачак светла.
Зрачак наде.
Светло на крају тунела.
Лагано се отварају.
Бљесак.

Обливен хладним знојем он се пробуди. Размисли на тренутак о ономе шта је сањао, а онда се врати на јаву. Скиде смрдљиву крпу којом је био покривен и усправи се на свом душеку. Дохвати флашу раџе коју синоћ беше сакрио од својих комшија. Натеже гутљај и обрише капљице са своје запуштене браде. Осврте се око себе надајући се да се ишта променило у последњих пет сати колико је био у царству снова. Мирис свакодневице уништи му наду, мешавина мириса оближњег контејнера и знојавог кера који се управо довлачио до истог. Бацивши поглед на тај призор, окрете се месту са којег је малопре извукао флашу и узе парче бајатог хлеба. Доручак.

Око њега будиле су се већ поменуте комшије. Бацивши поглед да провери да ли се бројно стање променило, устаде. Осврте се, увери се како су сви присутни и пође лаганим кораком ка бурету. Наже се и осмотри лик који га је посматрао са површине воде. Био је то човек, који би вероватно био младић да му се на лицу нису оцртавали ожиљци тешког живота који је водио. Пређе руком преко браде, и не скидајући поглед са свог одраза испружи шаке и усталаса га. Поли се водом, и она га трже, као при буђењу из сна, само што му сада још више разбистри вид и ум. Протресе главом и обриса лице о своју кошуљу.

Врати се до својег лежаја и припреми се за радни дан који га је очекивао. Изабра своју данашњу молбу међу хрпом картона, и покупи металну шољицу која је стајала поред. Неко од комшилука добаци му нешто у пролазу али он само подиже руку у знак поздрава. Стаде пред изласком из њихове уличице која је још увек била у полутами, затвори очи и пружи први корак на сунцем обасјан булевар. Отвори очи и осврнувши се лево и десно, пређе улицу, и пође на посао.

oblakmatori
o klincu od nekih 16-17 godina, koji se jako loše uklapa u društvo. zatim upoznaje devojku koja mu se učini potpuno drugačijom, dosta govori i nekim novim osećanjima, jer mu se prvi put neko ne gadi, a onda se ona razboli od leukemije i umre, a on poludi

Мени то (што си написао) није занимљиво. Али шта ја знам. Не слушај ме. Можда буде и добро. :Р

пази ово је мој укус дантеов пакао јесте да је песма али је генијална и обожавам такве ствари, а што се тиче књига дефинитивно на првом месту кафкин процес то је маестрално генијално изванредно величанствено дело. Ту књигу сам прочитао у једном даху. Приметићеш оно што их везује је религија у неку руку у другу руку сами стилови писца како су створили своје неке светове и увукли читаоца у њих, као да су стварни.. то је генијалност.

Niko ovde (barem mislim) nije pisac koji ti moze dati dobar savet. Evo ti zato ovo, kao mozda i najbolji savet koji mozes dobiti:

A kako možeš da tvrdiš da niko od nas nije pisac ?

ja sam objavio jednu zbirčicu pesmičuljaka... lirskih, na sramotu moje crnogorske polovine :)

ja sam objavio jednu zbirčicu pesmičuljaka... lirskih, na sramotu moje crnogorske polovine :)

Ни абера Брусе , боли те кита. И ја сам Црногорац па чак и овај пост куцам у паузама писања једне пјесме , лирске.

A kako možeš da tvrdiš da niko od nas nije pisac ?

Pa cu ponoviti ono sto sam napisao:

Niko ovde (barem mislim) nije pisac koji ti moze dati dobar savet. Evo ti zato ovo, kao mozda i najbolji savet koji mozes dobiti:

Dakle, ne tvrdim nego mislim i to sa ogradom, kao sto si mogao da procitas. Nauci da razumes napisano.

Достојевски је, ако се не варам, поједине књиге писао да би узео кинту за отплату коцкарских дугова. Многи писци су говорили да је стварање мукотрпан и дуг посао. То како су Буковски и Николетић стварали, само је један пример.

Ја имам неку своју збирку песама, кад имам инспирацију углавном пишем поезију и не иде ми лоше. Али нешто не волим да другима показујем своја дела, к'о што неко рече, пишем за своју душу. Мада ко зна, можда некад будем објавио :)

Гузата Клара је била велика мацола тешка скоро десет кила, направљена у једном комаду од челика, одлично балансирана јер је са једне стране била глава тешка пет килограма док је остатак тежине био распоређен у велику дршку и четвртасту јабуку која је сама тежила два килограма, са огромном дршком која је повезивала и једно и друго која је тежила три килограма. Само оружје је било потпис чувеног ратника Јана Кларса који је чекић назвао по својој покојној жени Клари коју је спичио комад гвожђа у главу док му је помагала у ковању самог оружја. Додатак Гузата је дао само због велике јабучице која је била велика као шака - а не због уврнутог хумора јер је његова жена имала мало дупе.
Гузата Клара је ломила све редом, од сељачких глава до витешких кацига које су се удубљивале и пуцале под милим звуцима тешког челика који је ударао о други челик. Комадићи мозга и лобања су увек прскали тај огроман маљ који се кретао необично брзо с обзиром на чињеницу да је то био пролепшан комад гвожђа тежи од самог ђавола. Можда је то било због Кларса који је своју снагу стекао носањем клавира декадентном племству које је оргијало над њима. Ипак Јан Кларс је махао Гузатом Кларом без проблема као да је био у питању јастук, на ужас својих противника на бојном пољу који су гледали одебљалог онижег човека како изводи пируете са огромним чекићем као плесачица са комадом дрвета.
Други ратници нису знали како да рукују са гузатом, дивили су се Кларсу који је махао са њом без проблема док су они само стајали са стране и били љубоморни што ни са обичним мачем не могу да изводе оно што може он са тим чудом.

Ima Jim Butcher (poznat po serijalu Dresden files o čarobnjaku detektivu) na svom blogu školu zanatskog pisanja, najbolje step-by-step uputstvo kako da izgradite pitku i čitljivu priču koja se može lepo prodati. Za one koji imaju nameru da pišu "ozbiljne romane", Umberto Eko je napisao traktat o svom pisanju "Imena ruže" koji je objavljen u onom izdanju što je besplatno deljeno na kioscima kod nas (mislim u izdanju novosti), ne znam gde se drugo može naći, ali je takođe objašnjeno koje korake treba preduzeti za ozbiljno pisanje romana koji "drži vodu" i ritmom i sadržajem (kao primer je upotrebio razgovor Adsoa sa Vilijemom dok hodaju uz stepenice - merio je koliko stepenika je potrebno preći za taj razgovor i prema tome odredio visinu biblioteke).

Opet, ovo su samo dva viđenja istog procesa. Uzmite ih cum grano salis, što bi rekli Latini...

E, sad kad smo vec ovde, da ja postavim pitanje na koje me odgovor zanima:

Je l' li moguce i dalje pisati i izdavati pod pseudonimom, a ne pod svojim pravim imenom?

proveri u Matici, ne sećam se traže li ličnu kartu za CIP...

Рђа ће да постане нова сензанција !

Jbt izvukoh ovu temu iz naftalina. A tek sam sad skapirao da je nikada nisam pročitao do kraja, tačnije da zapravo nisam video odlomke oblakmatorog...

Oblače, ja bih se složio sa Džimijem (iako se retko slažem sa inferiornim bićima) oko većine stvari što ti je rekao. Ja bih ti dao malo grublje mišljenje, ako se ne ljutiš.

Odlomci su previše kratki da bi se doneo neki realniji sud, ali se meni ne sviđa tvoj stil nekako. Tačnije mislim da ti je stil teško sranje. Zato mogu samo da se nadam da ti je koncept priče, kao i sama ideja ok. Ali sa ovim stilom će sve što napišeš biti sranja.
U delu gde opisuješ njegovu zaljubljenost u Klaru, zapravo zvučiš otrcano i prozirno. Dok, opet, u delu gde ukazuješ na to da je siroče bez igde ikoga, vređaš inteligenciju svakog potencijalnog čitaoca koji pre toga nije bar dva puta pročitao delo Marijane Mateus. Jer ne treba tako brutalno da crnaš njegovu nesrećnu kob, niti njegovu osećajnu stranu. A , sa druge strane, pišeš nekako ĐAVOLJE dosadne rečenice i ponavljaš se u jednom kratkom odlomku od par rečenica, što je zabrinjavajuće.

Što se poezije tiče, to stvarno nije za javno prikazivanje. Ajde, pisanje će ti možda i poći za rukom ako budeš realan i daš sebi vreme da pronađeš svoj stil, a ne da zvučiš kao bleda kopija nekolicine različitih pisaca u jednom kratkom odlomku. Ali poezija ti je brutalno sranje. Ozbiljno. Nije ni za narodnjak. Batali.

I, na kraju, videh tvoju uverenost da si genijalan i da će tvoja knjiga biti čudo. Nisi.
Genijalce zabole patka za tuđe mišljenje i ne pate za pažnjom. To su osobine mediokriteta.

Pozdrav

Ja sam napisao roman (prvi deo velicanstvene trilogije), koji ce jednog dana postati mnogo poznat i tako zbrinuti generacije mojih potomaka...:)

I evo sad, naprimer, taj roman se svideo svakome ko ga je procitao (osim mom Ujaku, ali to je plus dodatni). Nije to nista pretenciozno, pisano je da se dopadne svakome ko voli SF, Horor, jebacinu i tako te stvari. I sta bih ja imao od toga da ga objavim ovde? Treba da se cepim nekome, da organizujem promocije u klubovima i tako ta sranja, onda ce neko da me gotivi a neko da me (vecina) maze govnima, a da zaradim pare od toga, ocu al u kurcu...
I onda sam krenuo da ga prevodim na Engleski (do sad su mi dve price objavljene na Engleskom, za jednu nisam dobio nista osim slave i zena, a za drugu sam dobio 20 USD i jedno stampano izdanje knjige), ali jedno je prica a drugo roman, i kad ga prevodim, ja ga u stvari ponovo pisem da bi zvucao kako treba, a nemam vremena, a pisem i nastavak i tako jebiga...

Medjutim... Desile su se druge neverovatne stvari. Posto je u tom romanu bilo dosta mojih zivotnih iskustava koje glavni lik prozivljava, (normalno nista nije doslovno prepricano iz stvarnosti, samo neki detalji ubaceni), posto sam ga zavrsio pre osam godina, poceli su da mi se ostvaruju neki planovi koje je imao lik iz knjige u stvarnom zivotu. Polako ali sigurno. E sad koja je to projekcija jebemliga... Zato i pisem nastavke VEOMA pazljivo.:)

Inace, size romana je sledeci:

Otac glavnog lika, osamdesetih godina kada je to bila opsta moda, pravi vikendicu u dolini Ibra, posto nije mogao da se sporazume sa Stricem oko parceta zemlje u rodnom selu. Ima dva sina, stariji posteniji (22 godine) i malo pglu, i mladji pametniji i drkadzija(18 godina). Mladji pocinje da koristi vikendicu kao mesto za privodjenje riba, i usputni krivolov sa najboljim drugarom. Medjutim pri jednom takvom izletu, u povratku drugar prevrce Nivu na krov i gine u neposrednoj blizini vikendice. Napravi se celo sranje, nadju im oruzje, i ovoga isteraju iz skole. On dolazi kuci, uzima pasos i pare koje je skupljao za nove gume, i odlazi kod tetke koja drzi kupleraj u Hamburgu. Posle nekog vremena uspeva da se dokopa posla kao neka vrsta IT strucnjaka (jos u vreme 8086 procesora) u domu za gluvonemu decu, i na kraju zavrsava u multinacionalnoj kozmetickoj kompaniji, koja koristi kompleksne (za to vreme) racunarske sisteme. I tako on putuje kolima po celoj Evropi jer mu se sefica (sisata engleskinja) plasi letenja. Jugoslavija se raspala u medjuvremenu, i on je uvek pazljivo obilazi. U Nemackoj mu od tetke stize vest da mu je Otac umro, a cuvsi se sa bratom koji je u medjuvremenu postao pandur, saznaje da je Otac insistirao da ta vikendica pripadne njemu. Prolazi jos neka godina, i on pocinje da vidja stvari koje mu deluju poznato, svoje stare jakne na ciigancicima u Italiji, svoj kasetofon u gastarbajterskoj kafani u Nemackoj, pocinje da cuje muziku koju je nekad snimao na kasete na radiju u kolima, i onda shvata da mu se prividjaju samo stvari koje je su po njegovom secanju ostale u vikendici. Sve te epizode postaju neopodnosljive i pocinjuu da izazivaju fizicku patnju. Konacno odlucuje da mora da se vrati tamo i rascisti sa svim sto ga muci, i onda krece prica da se odmotava, i vidi da nista u njegovom zivotu nije bilo slucajno.

Ko hoce da me maze govnima, ja cu da mu posaljem roman da procita. Najveca kritika koju sam dobio je da treba jos jebacine.

Šalji to u pvt ovamo, neću da te mažem govnima jer si komša al ću da kažem ako mi je sranje.

Pa bre ocu, a jel moze to ovde u PVT ili mora na mail? Ima 300 strana nije malo u doc. formatu...
I slobodno raspali po onome sto ti se ne svidja. Al ti ces da prepoznas i neke lokacije hehe...:)

saću ti šibnem mejl na pvt

torazulu pošalji i meni. Poslaću ti mejl na PVT.

Takođe pišem knjigu, malo sam stao poslednjih dva, tri meseca, ali planiram da opet agresivnije krenem. Naravno Avatar je glavni lik knjige :)

Jedva cekam da to procitam!:)
EDIT: Poslato