Малопре сам био у граду. Ушао у онај нови трамвај и видео људе који се ишчуђавају последњој речи технике, јебеном трамвају. Могао сам да чујем уздахе кад се преко разгласа чуло која је следећа станица, људи су вадили камере, мобилне и сликали исти. Људи на улицама се заустављали док је пролазио ОН, нови трамвај. Нисам сигуран да ли је неко дркао киту или нека џарала минџу, али не би ме чудило.
Да ли смо толико у курцу да је нешто што може да се види преко границе (не рачунају се црногорска, македонска и босанска), за нас постало недостижно? Па то је јебени трамвај, а не спејс шатл.
У суштини, стварно сам доживљавао вишеструке трансфере блама од силне еуфорије. Људи су у дотично шинско возило гледали као клинац у рингишпил. Јебено чудо.
Да ли смо толико колективно прсли? Шта би било да којим случајем имамо нормалне путеве или којим случајем метро?
Курче се како су на српском двору јели виљушком и ножем док су Немци јели прстима, а свршавају на невероватну појаву, какав је трамвај.
Јапанске трешње, мост на Ади, трамвај. Три светска чуда у претходних годину дана изазивају вреле уздахе старијих госпођа и задовољно глађење браде матораца, девојке у штиклама трче да би ушле у НОВИ трамвај, клинци се возикају по једну станицу. Велики број оних који беже од контроле као ђаво од крста не излазе из трамваја, па куд пукло да пукло. Мислим, шта који курац? Шта је толико посебно у том возилу? Трамвај к'о трамвај.
Е сад, због целе ситуације, ја се осетих као чудак, једини сам био који седи у трамвају и боли га курац за то да ли је нов. Зашто?
ЕДИТ: СПЕМ СТОП!
