Istorija

Pocetak naseljavanja Jevreja na Balkansko Poluostrvo pada jos u vreme imperatora Augusta, a za života Tita Vespazijana nalazimo ih u prilicnom broju na Balkanu.

Jevreji su po proterivanju iz svoje domovine poceli upadati i naseljavati pribrežne gradove Sredozemnog Mora. U Evropi pak naseljavaju najpre pribrežje Balkana (Grcku i Makedoniju), a odatle u vrlo malom broju prodiru duboko u unutrašnjost Balkana – kao što prethodnice ispituju i pipaju neprijatelja, njegovu æud, nameru, broj i raspored! To ,,opipavanje neprijatelja’’ od strane Jevreja bilo je mnogo ranije od samog naseljavanja Južnih Slovena na ovom delu Balkanskog Poluostrva.

Pitanje jevrejstva i njegove razorne akcije na teritoriji Srbije nije problem novijeg vremena niti kopija ovog ili onog politièkog sistema. To je pitanje starijeg datuma I krupna znacaja, jer potresa I rastocava naš državni i narodni život još od Prvog ustanka pa do najnovijeg doba.
Od proteranih (oko pola miliona) Jevreja iz Španije krajem petnaestog veka, najvise se naselilo na Balkansko poluostrvo, Turska, odnosno sam Sultan Bajazit II, dao je Jevrejima široke povlastice.
I tako su Jevreji tokom XVI, XVII i XVIII veka, uz pomoc turskih osvajaca, prodirali sve dublje u Srbiju i preotimali još tad od srpskog naroda glavne poluge privredne moci u Srbiji.

Kada je Austrija pocetkom XVIII veka držala jedno vreme pod okupacijom Srbiju, Jevreji su se, naravno snašli i u službi novog gospodara! Ovih dana baš nam se pružila prilika da gledamo film o Jevrejinu Zisu. Cudna je igra, ali sudbina je htela da baš taj bogati Jevrejin Zis odigra znacajnu ulogu na teritoriji Srbije, a pod Austrijskom okupacijom! Jevrejin Zis uspeo je putem maske, koju mu je veciti Izrailj, do tancina izrazio, da potkupi i samog carskog administratora fon Virtenbergera! Jevrejin Zis ,,fon Izrailj’’ uradio je svoje, a princ Aliksandar fon Virtenberger svoje. Zahvaljujuci tome I samo takvom Zisu ,,fon Izrailj’’ – Jevreji su pod Austrijskom okupacijom, a na teritoriji Srbije, vrlo lako osvojili odlicne pozicije u celokupnoj srpskoj privredi…
U doba kada su Turci poceli zaposedati Srbiju, Jevreji su se odmah našli na strani osvajaca i bili zakupci državnog poreza i raznih monopola. Njihov položaj pod turskom vladavinom bio je vrlo dobar, jer su ,,jarecim kožicama’’ i najsavršenijim maskama uspeli da od turskih vladara iznude široke povlastice (trgovina robljem, raznovrsna i svekolika trgovina u Srbiji, veze sa ostalim trgovackim centrima van Srbije i t. d.).
Pocetkom XIX veka Jevreji u Srbiji sticu sve bolje i bolje pozicije u privredi, trgovini i finansijama. Pod Milošem Obrenoviæem Jevreji uživaju izuzetne povlastice od strane Turske. Jevrejima je bila priznata puna ravnopravnost sa ostalim gradjanima hatišerifom od meseca novembra 1830 godine. Haim Davico se nametnuo Milošu za neku vrstu dvorkog bankara! Taj Haim Davico uživao je licno poverenje turskog vezira (Miloš svoja odela nabavlja kod Jevrejina Levinsona, kape kod Jevrejina Toginskog; kapelnik njegove dvorske muzike je Jevrejin Šlezinger).

Pod Knezom Aleksandrom Karadjordjevicem Jevrejima je bilo naredjeno (1846) da napuste unutrašnjost Srbije. Usled toga vecina Jevreja morala je da rasproda svoja imanja i da likvidira trgovacke i zanatske radnje.

Knez Mihajlo odlucio je da se protiv Jevreja upotrebe prilicno stroge mere. Naravno da to Knez Mihajlo nije radio na svoju sopstvenu inicijativu, vec na pritisak senata. Još tada je bilo razumnih ljudi koji su uvideli neiskazanu opasnost od Jevreja i njihove razorne akcije na svim poljima ljudske delatnosti. Energicnom akcijom Senata (od februara 1861 godine) usledilo je drugo proterivanje Jevreja iz Srbije…

Koliko je mocan uticaj Jevreja bio u svetu u doba Berlinskog kongresa vidi se po tome što je ,,jevrejski sveopšti savez’’ preko svojih dobro poznatih veza I preko uglednih licnosti uticao na sam tok Berlinskog kongresa (koji je zasedavao od 13 juna do 13 jula 1878 godine). U to vreme predsednik engleske vlade bio je Benjamin Dizraeli – Jevrejin. Srbiji, Crnoj Gori, Bugarskoj i Rumuniji priznata je državna nezavisnost jedino pod uslovom ako te kneževine izjednace svoje Jevreje po gradjanskim pravima (ali ne i dužnostima!) sa ostalim stanovnicima – domorocima!

Da tako bude, zahvaliti treba pomenutom predsedniku engleske vlade – Jevrejinu, od cije je volje jedino zavisilo da li ce i na koji nacin Srbiji biti priznata državna nezavisnost. Nikad u našim udžbenicima istorije ili u nekim drugim iscrpnim istorijskim knjigama nije se moglo procitati da je naša državna nezavisnost i sloboda (u to i to vreme) zavisila od volje i raspoloženja medjunarodnih jevrejskih skakavaca!… Jevrejska klika nije ni pojma imala šta je i kakva je Srbija i kakav je narod srpski, vec se jedino brinula da, po upustvima ,,vecitog Izrailja’’, poboljša privredne i ostale pozicije Jevreja i u tom delu Evrope. Sa tih I tako poboljšanih pozicija Jevreji ce u Srbiji krenuti dublje i prostranije u narodni život Srbije, što ce docnije imati preteških posledica po moralni, ekonomsko-privredni, socijalni i kulturno-nacionalni život srpskog naroda. Prema tome, krajem XIX veka Jevreji su u Srbiji bili preovladali u svim granama privrede, u oblasti finansija i bankarstva, a vec tada su prilicno bili poodmakli u montiranju paklenog stroja za vršenje eticke, moralne i nacionalne dezagregacije snage Srpskog naroda…Po neki misle, a Jevreji se busaju u grudi da su oni veliki Srbi i srpski nacionalisti, ali nikako nemogoše zaboraviti (pogrešni) španski jezik kojim se služe u Srbiji vec punih 450 godina…
Svi evropski narodi su više manje podložni asimilaciji, ako su u manjem broju i izvan uticajne svere svoje nacije, ali Jevrejin nikad i nigde nece podleci asimilaciji! Jevrejski prvaci i boric za svetsko jevrejstvo proglasili su smrt asimilaciji. U Srbiji je za relativno kratko vreme izvršena asimilacija Cincara. Jevreji su uspeli da održe svoju individualnost i svoje rasne odlike koje im je predao praotac – Jakov s ,,jarecim kožicama’’. Održali su i tu cvrstu veru u srcima svojim da su oni ,,izabrani narod’’; branili su veru svoju i zalagali cak i živote za nju, a kod drugih istovremeno rušili veru i etiku. Tradiciju i nacionalni ponos; porodicu domacina: sve svetinje drugih naroda. Izrailj obiluje savršenom amoralnošcu prema drugim narodima, religijama I svetinjama. S tom verom u duši svojoj i u srcu svom da je njegova zora na pomolu, Izrailj je u svakoj sredini delovao ,,kao opasna, razarajuca kiselina’’…
Iako rastureni po celom svetu, svi Jevreji su cvrsto povezani medju sobom: krvlju, talmudovskim zavetom, interesima i metodama rada.

Za razliku od ostalih naroda ciji se pripadnici mogu krvlju mešati sa pripadnicima drugih naroda (tako da vec cetvrto pokolenje ne zna za svoje prvobitno narodno poreklo), Jevreji ostaju Jevreji i bez obzira ciji pasoš nose, bez obzira kojim jezikom govore, bez obzira ciji hlebac jedu, bez obzira kakvo ime nose! Sve su to spoljne oznake narodne pripadnosti kojima se oni služe prema potrebi. Ono što je za njih glavno, to je krv. A krv Jevreji ne menjaju ni za šta na svetu! Zato smo i zapazili u njih nešto što nas ispunjava besprimernim gadjenjem i odvratnošcu: to je njihovo poznato rodoskrvlje. U interesu svoga Jevrejstva oni se orodjavaju u porodici: ne samo sa dalekim srodnicima (kao na primer katolici), vec cesto i najcešce sa srodnicima drugog stepena u pravoj liniji. To kad se radi o braku. Inace neženje i usedelice održavaju intimne polne odnose I sa najrodjenijima.

To je pravilo, to je ustaljen sistem koji i Talmud dopušta, cak preporucuje. To dakle nisu patološke egziberancije koje se mogu ponekad naci i kod arijevaca. Jer Jevreji i to rade iz dva razloga potpuno svesno i planski: da bi ocuvali svoju krv koja se ne sme mešati sa arijevskom krvlju, i da bi (u slucaju ženidbe) ocuvali kapitale u porodici! Znaci pojacati krvni I interesni blok jevrejstva u borbi protiv arijevaca. Ali, razume se, to ipak ništa ne smeta da se što je moguce cešce jevrejskim param placaju tela arijevskih devojcica, da se ,,malo jevrejske krvi dade i cistoj arijevskoj krvi’’. Jer cak I kroz najživotinjskiju nasladu Jevreji rade po jednom planu.

I Talmudov zavet drži na okupu Jevreje bez obzira na kojoj hemisferi žive i rade. Njima je receno da ce oni pre ili posle (vec prem atome kako i koliko porade) biti opet svi na okupu: u svojoj ,,svetskoj jevrejskoj državi’’. To je pisano u Talmudu. To su im ponovili svi njihovi proroci. To tvrde svi njihovi prvaci na tajnim kongresima Jevreja sakupljenih na celom svetu. Oni u to veruju, oni prema tome i delaju: svuda, svagda i na razne nacine. Jer njih osveta prema Hrišcanima drži, osveta koje se oni nisu odrekli ni pred srednjovekovnim šizmom Katolicke crkve, ni pred lomacom: Uvek u uverenju da ce arijevci i Hrišcani pokleknuti kad tad i u svojoj naivnosti ne videti svoju rasnu, versku i državnu propast! Kao što je na primer slucaj sa brojnim zemljama demokratskog poretka u kojima su Jevreji, kao nesravnjena manjina, držali sav politicki, finansijski, ekonomski i kulturni život u svoji rukama (republikanska Austrija, Vajmarska Nemacka, Treca Francuska republika, Engleska, Sjedinjene Americke Države i t. d.).

Jevreje drže na okupu rasni, verski i ekonomski interesi. Snaga demokratije leži u kapitalozmu. Jevreji to znaju jer su oni kumovali demokratiji, jer su stvorili kapitalizam! Novcem se korumpira telo i duša, narodni poslanik i predsednik vlade, izdavac i professor, umetnik i radnik – sve i svako. Zato treba imati što više para, bezobzira kako. Ali ne gde bilo: novac treba davati jevrejskim novcanim zavodima a ovi ce znati kome i pošto daju kredit, oni ce vec znati kada i našto ce ga uptrebiti. Zato nikakva slucajnost da su najvece banke u Engleskoj (druga palestina po vlastitom priznanju samih engleskih politicara) i u S. A. D. u jevrejskim rukama.
I najzad metode rada drže sve Jevreje na okupu. To su: korupcija arijevaca inace ekonomski slabijih, politicka intriga, spetkarenje, gradjanski ratovi i medjunarodni sukobi. Buduci istoricari sumraka demokratije objasnice našem pokolenju da svaka kap prolivene arijevske krvi u rativima ili revolucijama nosi trag jevrejske osvete! Samo tako može se objasniti cinjenica da Jevreji ne vole teške poljske radove. Zašto? Zato što teškim radom u njivi ili fabrici covek se iscrpljuje i ne može misliti ni na svoje ime a kamoli na neku osvetu ili svetske ciljeve svoje rase ili svakog naroda. To je jedno; drugo, zemlja i fabrika vezuju, lokalizuju – a Jevrejima treba kretanje, cirkulisanje, mešanje, podrivanje i miniranje…

U prvim desetinema dvadesetog veka Jevrejima je u istinu pocela da svice zora. U Srbiji su postali gotovo potpuni gospodari u privredi – u celokupnoj trgovini (unutrašnjoj kao i u spoljnoj); gospodari u industriji (mlinskoj, šecernoj, drvarskoj, alkoholnoj, železnoj, rudarskoj, hemijskoj, petrolejskoj, tekstilnoj, kožarskoj, grafickoj, papirnoj i dr.); gospodari u finansijama i bankarstvu, a potpuni gospodari u osiguravajucim društvima. Isto im tako nije izmakla iz vide ni jedna manifestacija iz duhovne oblasti: pozorišta (opera, drama, komedija) bioskop i literatura, (judeo-masonska, judeo-marksisticka, eroticna, perverzna, pornografska, petparacki romani, stripovi – otrov za omladinu i dr.). Lukavstvom I prevarom, nasledjeno od praoca Jakova, maskom koju je Izrailj doterivao više od 5.000 godina, doteravši je ne do savršenstva, vec i više do postignuca cilja. – Jevreji su u Srbiji, kao i u ostalom svetu, iskoristivši i zloupotrebivši sve nevolje i patnje izmucenog naroda srpskog, uneli dugo i sistematicki spremanu pometnju i tako preoteli kljuceve ne samo sefova i kasa, ambara i žitnica i drugog blaga srpskog naroda, vec su preoteli kljuceve duhovnog života! A ta pustoš u oblasti duhovnog života je najteža boljka na telu srpskog naroda.

Sve u svemu jevrejsko pitanje pocelo je kod nas da se postavlja uglavnom posle balkanskog rata, kad je broj Jevreja na povecanoj državnoj teritoriji bio skoro ustostrucen. Sem toga, oni su od tada poceli da se ekonomski jacaju i istiskuju Srbe iz privrede i drugih vodecih mesta (njihovo guranje u Ministarstva, Narodnu i Hipotekarnu banku i t. d.).
Istorija Jevreja u Srbiji do Berlinskog kongresa je, kao što rekosmo, ovakva: u Prvom ustanku oni su iz Turske, u Drugom ustanku opet i apsolutno iz Turske i za vreme vladavine Kneza Mihajla. Kad je izbila afera na Cukur-Cesmi i pocelo ,,bombardovanje’’ Beograda, oni su delom otisli preko Save u Zemun, zajedno sa svojim porodicama i imetkom, a delom pod skut Pašin u beogradski grad. To je bilo 1862 god. Jevreji do tog trenutka nisu smatrali za potrebno da izjednace svoju stvar I stvar srpskog naroda, nego su naprotiv govorili da su to dve sasvim odvojene stvari: srpska stvar i jevrejska stvar svaka posebno! ,,Oni su podanici turskoga sultana i nemaju sa srpskim buntovnicima i razbojnicima apsolutno, nikakve veze’’. Oni su cak za oštre mere prema Srbima. I, kako ih ni srpski narod nije narocito prisvajao, Jevreji su bili jedna zasebna rasa ,,korpus separatum’’.

Jevreji su liferovali najgadnije podatke svojim saplemenicima, beckim novinarima onog vremena, o Srbiji i o Srbima. Tako da je Mihajlova vlada bila od jevreja u inostranstvu stalno podrivana i napadana kao najgora vlada na svetu, i ako je taj Mihajlo bio prijatelj sa Bizmarkom i Pruskom, a premda je on kao covek bivao priman u Evropi tako da se mora priznati da je baš on Srbe i Srbiju uveo u Evropsku porodicu. Pogibija Mihajlova otuda nimalo nije ožalostila Jevreje. Odnosno ožalostila ih u toliko manje što nije ožalostila ni blistatelnu Porotu, gde je on bio loše obeležen, a kod koje su beogradski Jevreji želeli da budu dobro ubeleženi…
Posle toga su došli Namesništvo (Jovan Ristic) i vladavina Kneza, docnije Kralja Milana. U ratovima za ,,Krst casni i slobodu zlatnu’’ Jevreji ne ucestvuju, u toliko pre što su to ratovi vazalne Srbije protiv Sultana, ciji su beogradski Jevreji ,,pokorni podanici’’. Kako bi se Jevreji solidarisali sa Srbima kad Srbi ratuju protiv Turaka? Jevreji uopšte nisu bili vojni obaveznici u Srbiji i oni to nisu hteli biti ni po koju cenu!... A kad je Srbiji na Berlinskom Kongresu priznata nezavisnost za koju se ona krvavo borila, Jevreji su se našli pred dilemom: Da li da idu ili ostanu u slobodnoj Srbiji. Dizraeli i Bizmark su medjutim na Kongresu doneli jednu normu koja je eo ipso postala deo Srbijinog ustavnog prava od toga trenutka: Dizraeli je otkroisao jednakost Srba i Jevreja u Srbiji! Jevreji su onda odlucili da ostanu u Srbiji, ali je masa njih zadržala tursko podanstvo.
Oni jevreji koji su optirati za srpsko podanstvo bili su sve do 1900 god. vrlo malobrojni u Srbiji. Pa i ti malobrojni Jevreji su, na primer, pre 1900 uspeli da proguraju dva svoja saplemenika u Narodnu skupštinu, a ta dvojica su bili jedno vreme bili i clanovi Finansijskog odbora! Najinteresantnije je, medjutim, da su niški Jevreji samo teškim srcem primili Srbiju i da su mnogi od njih kao raniji turski podanici, želeci to ostati i dalje, a ne tolerirani od sugradjana, presaldumili za Skoplje, Sofiju i t. d. Neki pak medju njima, koji su ranije, ko zna na koji ???? nacin, imali pored turskog i francuskog ili koje drugo podanstvo, tražili su odštetu od srpske vlade za štetu prilikom opsade i oslobodjenja Niša. Medju njima je bila i porodica Alkalaj, koja je oštecena sa dvadeset hiljada franaka i koja je tražila da joj se to plati. Priloženi faksimil daje sliku o tome kako je Merkado Alkalaj 1879 odvajao svoju stvar od Stvari Srbije. (Vidi faksimil). Bilo bi interesantno znati šta je on bio današnjim Alkalajima.
Do 1900 godine Jevreji nisu bili s nama, niti su bili s nama do 1914. Najgnusnije stvari protiv Srbije i Srba napisane u Beckoj i Berlinskoj štampi i izmedju 1894 (prvi april) i 1914 potekle su iz jevrejskog pera. Srpska vlada je trošila milione i milione dinara (u zlatu) da ih ,,ucutka’’ ili omekne ali u tome nije uspela. Srbija je za njih ostala ,,zemlja svinjara i meckara’’, Karadjordje i Miloš su za njih bili i ostali ,,obicni svinjarski trgovci’’, a srpski narod jedan ,,inferioran narod’’.

Što je najinteresantnije, Jevreji nisu (sve do 1918), uopšte ni pridavali znacaj srpskom jeziku. Oni su medju sobom govorili španski, grcki, nemacki i t.d. I bacali su se srpskim padežima tako da je bilo dovoljno da zinu, pa da se vidi ko su i šta su. Taj njihov nozalni žargon je sasvim išcezao tek pre desetak godina, ali kad Jevreji pišu oni i danas greše u padežima i nekim glagolskim konstrukcijama na tipicno svoj nacin.
Za vreme prošlog evropskog rata Jevreji su jednim vrlo malim delom prihvatali stvar Srbije kao svoju stvar, ali je jevrejska masa sebe opet ogradila od te stvari. Jevreji su sa austrijskim okupatorskim vlastima kolaborisali najsrdacnije, radeci protiv Srba, i isticuci svoje izdvajanje iz srpskoga bloka. Oni su se zato za vreme prošle okupacije toliko bogatili da su se sa Jalije i Jereka raširili po celom Beogradu. Ubacili svoju decu u gimnazije i druge škole i spremali onu svoju inteligenciju, koja ce posle 1920 napraviti prvi nalet na sve naše pozive, otimajuci sva lekarska, inžinjerka i druga mesta Srbima, ciji su se dedovi borili uz Vožda i Kodža Miloša, i docnije za svoju nacionalnu državu. Ojacani jevrejskim elementom iz drugih delova Jugoslavije, Jevreji su tako združeni, monopolisali posle 1918 godine za sebe drvarsku i ne znam koju još industriju, novcarstvo, spoljnu (izvoz i uvoz) trgovinu, sva posredništva i sve lukrativne poslove. Da bi se obracunali sa Srbima kao najvažnijom grupom oni su proglasili najbolje srpske privrednike i politicare, za Grke, Cincare i korupcionaše i tako su stvorili mito ,,beogradskoj caršiji’’, proglašavajuci je za ruglo i nesrecu Jugoslavije, premda je cekmedže davno bilo u njihovim rukama, i samo u njihovim rukama, a ljudi Mihailovog tipa su davno ležali u svojim grobnicama, ako im potomci nisu bili prinudjeni da i te grobnice ,,ustupe’’ novim ratnim bogatašima. Tako se još jednom potvrdila ona stara: ,,Povika na vuka, a lisice meso jedu’’.

Ko bude pisao istoriju Jugoslavije on bih morao da se osvrne na ona velika jevrejska vršljanja po toj zemlji bez nacionalne, socionalne i privredne policije, u kojoj su jevreji posle 1930 godine poceli da vode prvu rec u štampi (iza kulisa ili direktno), služeci se sad vec I srodnickim vezama sa Srbima, koje su upecali da se sa njima srode. Uglavnom Jevreji su pomagali svaku demokratsku stvar u Jugoslaviji, a narocito su to cinili oni ,,iz ireka’’ i jevrejska omladina sva listom, koja je pomagala svaki separatisticki pokret, sve što je destruktivno uopšte. Šta više jevreji su finansirali citave stranke, kao što su ,,navodadžirali’’ kad ce ko od njihovih eksponenata uci u koju vladu i u koji resor, – gde je naravno imao da svršava njihove jevrejske stvari. I dok su tako Jevreji sa jedne strane zadržavali položaj dvorskog lekara, uvlacili se u diplomatiju pa cak i u vojsku, odnosno u oficirski kor, (kroz sanitet i rezervu), dok su grabili sve rudnike, sve banke i sve fabrike u svoje ruke, dotle su sa druge strane stupali u sve ilegalne organizacije i sve moguce krugove, odatle su mogli da ruše ,,diktaturu’’ Kralja Aleksandra, poredak i red u zemlji.
Ali Jevreji su to radili na fin nacin: kao trgovacki agenti i ,,zastupnici’’ koji zgrcu milione i milione i koji drže ,,otvorene kuce’’ i daju politicke vecere kao inspiratori dopisnika evropske i americke štampe, koji su takodje bili Jevreji, kao snobovi koji žive po banjama u zemlji i na strani, ogovarajuci i kritikujuci Jugoslaviji, kao ljudi kojima su jugoslovenski razdori išli na ruku da se domognu predominantnog položaja u privredi zemlje.

I u tome su zbilja uspeli. Domogli su se svega što im je palo za oko. Uspeli su toliko da je 120.000 Jevreja u Jugoslaviji živelo kao bubreg u loju. Oni nisu imali ni neuposlene, ni nepismene ili neobezbedjene, ili socijalno nezbrinute dok je u Jugoslaviji bilo šesdeset procenata nepismenih, pedeset procenata socijalno nezbrinutih. Oni su imali svoje bolnice, svoje penzione fondove, svoja dobrotvorna društva, svoje potporne družine itd. Nisu oni kao neki ljudi, kapetan Miša, gazda Ilija Milosavljevic-Kolarac, Dimitrije Stamenkovic, Luka Celovic i ,,tuti kvanti’’ ostavljali svoja imanja Srpstvu! Ne, nego su ih zaveštali jevrejskoj veroispovednoj zajednici! Ali su zato jevreji ipak sedeli cak i u upravnom odboru društva Sv. Save i otuda sa zanosom izvikivali: ,,Brat je mio koje vere bio’’. U sebi su u stvari mislili ,,Bratstvo za bratstvo, a sir za pare’’!…

U caršiji su izigravali Srbe Mojsijeve vere i poneki od starijih Jevreja cak i verovao u tu formulu i u to rešenje, radeci svoje poslove i neinteresujuci se za politiku, u javnosti su bili ,,Jugosloveni’’ a ne Srbi. Poneki od njih je bio trgovac i samo trgovac. Njih nije bolela ni srpska, a kamo li jugoslovenska stvarnost.

Mi smo 1919 imali u Jugoslaviji više vrsta Jevreja. Oni su se delili na sefarde i eškenaze, na srpske, madjarske, nemacke, ruske i t.d. Jevreje, zatim na Jevreje iz Srbije, na Jevreje iz Vojvodine, iz Bosne, i Južne Srbije i t.d. Ovi poslednji apsolutno nisu hteli ni minuta da se solidarišu sa Srbima, odnosno sa Jugoslovenima. Desetak hiljada je iz Prištine i Bitolja otišlo u Ameriku. Da su se osecali kao Jugosloveni, odnosno kao Srbi, oni bi svakako ostali kod nas, ili bar tamo u Americi rekli da su Srbi ili Jugosloveni. Ne, oni se nisu hteli solidarisati sa nama, oni u Americi nisu ni trenutka više govorili o kakvoj Srbiji ili Jugoslaviji. Nekulturni ti jugoslovenski Jevreji videli su da ne mogu izaci na kraj sa nama. U Turskoj ih nisu hteli, u Grckoj još manje. U Palestinu oni sami nisu hteli. U Ameriku su otišli odma kao kad prnu vrapci. Jesu li bar njihovi ostaci u Bitolju danas Srbi mojsijeve vere? Je su li bitoljski Jevreji nastanjeni u Beogradu, sada Srbi? Reci ce se: Pa to je apsurd. Naravno da je to apsurd, a i mi to hoæemo da kažemo. Apsurd je zaista kada se danas i maðarski, i nemacki, i ruski i svi drugi Jevreji po Beogradu ,,krste’’ kao Srbi Mojsijeve vere. Jer šta bi smo onda radili sa Jevrejima koji su ateisti, koji uopšte otvoreno vele ,,religionslos’’ (t. j. bezvernici) i koji uopšte ne idu ni u kakvu versku kategoriju? Najzad, šta cemo sa onim Jevrejima koji danas govore samo srpski, ali koji imaju pored srpskog još uvek i tursko, brazilijansko ili ko zna koje podanstvo?

Ima u Beogradu, na primer, vrlo uglednih jevrejskih porodica koje su tek 1939 ili 1940 došle do jugoslovenskog podanstva iako žive i rade sto godina medju nama! Carapari Eliasi su tako bili grcki podanici sve do pred kraj ovog rata, a danas žele da prodju kao ak-Srbi. Za vreme prošle okupacije, kad su mogli slobodno i nesmetano da rade svoje trgovacke poslove, oni se nisu solidarisali sa Srbima, a sada hoce da se Srbi solidarišu sa njima, zato što današnji okupator nece da radi sa Jevrejima. Obrnuto, kada bi današnja Nemacka htela da sa njima radi oni bi se i danas odmah desolidarisali sa Srbima, a pošto nemacka to nece, Srbi znaci treba da se solidarišu sa Jevrejima!? Za vreme prošlog rata Jevreja nije bilo ni u Boldogisanju ni u Nežideru, i onda za njih to je bilo dobro, danas kad je u prisustvu jedan drugi okupator, koji nece da zna za Jevreje, svi su Jevreji uzeli masku Srba Mojsijeve vere i svi žele da se Srpski narod po svaku cenu solidariše sa njima. Zašto? Radi cega da se solidariše. Srpski narod nece sa njima da se solidariše. A to nece iz više razloga.
Prvi razlog je u tome što su ti isti jevreji jako izišli iz svoje uloge kad su poceli da rade protiv Nemacke, pa su I nas doveli do 27 marta i 6 aprila o. g.
Drugi razlog je u tome što su sami Jevreji Jugoslavije odmah posle 1919 prihvatili cinizam i uzeli za sebe položaj i prava meteka, dakle poslovnih stranaca u našoj zemlji, a ne ulogu njenih sinova.
Treci razlog je u tome što se i medju Srbima javio jedan autoktoni antisemitski pokret, koji su Jevreji pre 6 aprila 1941 nekad vešto, nekad silom ugušivali, jer su finansijski i na druge nacine bili u Jugoslaviji tako jaki da su mogli uticati na vlast kako su hteli.
Taj antisemitizam je nikao iz razloga koji su gore opisani, i on nema veze sa nemackim okupatorom. Nije, dakle, okupator doneo to sobom, nego su za taj srpski antisemitizam Jevreji sami krivi, pošto se radi o jednoj samonikloj srpskoj stvari. Srbi nece da se solidarišu sa Jevrejima i to je isto tako prirodno kao što Jevreji nisu hteli da se solidarišu sa Srbima ni 1804, ni 1813, ni 1862, ni 1875, ni 1879 ni od 1894 do 1918. Jer su se Jevreji solidarisali sa nama kad su 1940 poceli da finansiraju kampanje i izazivanja protiv Nemacke i kad smo ih mi molili: ,,Nemojte! Nemacka je jaka. Ona nas ne dira. Nije to dobro ni za vas, ni za nas!’’… Ili su se solidarisali sa nama 27 marta kad su pali u tako histerican bes i poceli da da urlicu po beogradskim ulicama: ,,Bolje rat, nego pakt’’!
– I ako su znali da nije tacno da je bolji rat nego pakt, i da to uverenje vodi raspadu Jugoslavije i novoj Golgoti srpskoga naroda. Ili su se valjda Jevreji solidarisali sa Srbima kad su besumicno urlikali: ,,Bolje grob nego rob!’’
– Prevrnuvši u svom jevrejskom neznanju srpsku poslovicu: ,,Robom ikad, grobom nikad’’, radeci samo na tome da bi srbi sami sebi iskopali grob, doprinoseci u borbi Izrailja za njegov opstanak svoje žrtve?
Treba se zapitati: Ko pogibe od tih slavnih Jevreja, antihitlerovaca hukaca po pravoshodstvu, kojih je bilo u tolikom broju u jugoslovenskoj vojsci? Ko je od njih udario na nemacki tenk i ko je položio život za Jugoslaviju? Ko je od njih isecen kao Rajic na topu ili je odleteo kao Sindjelic u Cegru?… Svi su oni i danas živi i zdravi u oficirskim ili vojnickim logorima za zarobljenike ako se ne nalaze na Primorju kao ,,rekovalescenti’’ ili bogati turisti, kojima je cudno da se Jugoslavija tako brzo raspala i da se Srbi nisu borili bar godinu dana! Ali baš zato sto se nisu borili, danas Srbe treba zavaditi sa okupatorima da svi izginu, da se zatre jedna pogana rasa, rasa koja nije shvatila povezanost svoga i jevrejskog interesa, odnosno interes Jevreja u ovome istorijskom trenutku.
Lane, 1940 godine Jevreji su dreknuli kao besumucni na djenerala Nedica što nekom Alkalaju i drugima nije hteo da polažu oficirski ispit. Onda su se busali u grudi, zalažuci se da ce svi izginuti za Jugoslaviju, za Srbiju, za svoju ,,majku otadžbinu’’, samo da im se dadu oficirske epolete, plate i povlastice, a kad je došao 6 april, oni su svi automobilima pohrvili k moru, cekajuci tamo ishod borbe koju su Srbi vodili sa Nemackom!
Šta mi to onda toliko dugujemo Jevrejima da se moramo solidarisati sa njima? To je pitanje na koje treba da nam odgovore naši nadri-patrioti, fascinirani ili opijeni jevrejskim sugestijama. Mi im ne dugujemo apsolutno ništa. Njih 120 hiljada je u Jugoslaviji imalo životni standard tako visok da su kao konsomenti bili važniji cinilac nego 2,000.000 muslimana skupa ili 2,000.000 Srba ili drugih prosecnih Jugoslovena uzetih na gomilu. Da li je njih 120.000 medjutim privredjivalo toliko koliko 2,000.000 onih drugih nesrecnika to je pitanje na koje se odgovara samo sa ne, ne i ne! Pa otkud onda mi treba danas da se apsolutno solidarišemo sa ,,Srbima Mojsijeve vere?’’
O kakvom onda solidarisanju srba sa Jevrejima ne može biti ni reci. Srbima je danas teško oko grla, da bi mogli pomagati i kome drugome no sebi. Oni zato nastoje da odvoje svoju stvar od Jevrejske stvari. Jer, Srbi nece, apsolutno nece da ginu, za jevrejske ideale, a još manje žele da nose odgovornost za jevrejske sabotaže u okupiranoj Srbiji! Srbi žele samo jedno: da samostalno žive svoju sudbinu, da budu individualni narod u svojim radostima i patnjama, narod koji se razocarao i u sebi bližima nego što su Jevreji, narod umoran od politickih ortakluka i bratstava koji su ga doveli do današnjeg razocarenja i današnjeg stanja.
Srbi time ne žele da pogoršaju niciju sudbinu, ali oni nece da se identifikuju ni sa kim. Pošto su Srbi narod od reci, pošten narod – a Jevreji to nisu, Srbi žele da se suoce sa Bogom i svojom stvarnošcu, sami kao od majke rodjeni, ostavljajuci svakome drugom da radi za sebe kako najbolje zna i ume. Srpski narod i Jevreji se moraju odvojiti, a Srbi su svesni da to nije u interesu Jevreja, pošto se ovi do danas nisu mogli na Srbe požaliti; obrnuto, Srbi su ti koji mogu da se požale na Jevreje i koji apsolutno nece sa Jevrejima i to ne pod pritiskom Nemaca, nego po zahtevu logike.
To mora da se zna i da se primi kao osnovna dogma nove srpske politike i novoga srpskoga kursa. Od te dogme Srbi neæe da odstupaju, niti hoce da menjaju svoj kurs, pošto se kod Srba iskristalisalo uverenje, duboko i neizmenljivo, da su Jevreji krivi što se srpski narod našao u oprecnosti sa Rajhom – što je bilo od fatalnih posledica za Srbe sve i svuda!