Pesničko ćoše

Bah, evo vam moje galerije pa koga zanima neka pogleda, ima dobrih stvari.
http://qwebeck.deviantart.com/gallery/

ISAKU

Isače, rekoh li ti već,
Bacaj taj mač, gromovnik!
Držič ga naopako.
Za oštricu.
Vrijeme ti krvari.
Ono vrišti na oči...
Nije na tebi da odjekuješ.
Pogledaj se
Na krhotini ogledala
Koje se razbilo
Pod krilom mača kojeg vučeš.
Nije moglo da podnese
Tvoje istine,
Žuč tvojih bitaka,
Gladi koje ključaju.
I tvoja koračanja
Na bridi Mjeseca,
Pod sjenom ucrnjenog krila,
Isparavaju Safirota iz krvi.
Pomoli se.
Neka imaš boga.
Barem jednom,
Pa i kroz maglu orlova.

Бејаше била млада дева,
косе ко Сунца са неба,
срела свога љубљен драга,
од шталу с острага.
Казаше му лепе речи,
љубавни му пој пева,
али драган неће речи,
у њена уста да утера.

Јел јебеш ти то Тришане?

Пишем поезију о јебању.

Na casu srpskog smo radili Smail agu, enviej, moja dva druga (x i y) nemaju citanku, a ja sedim sam jer moj drug Peki nije u skoli. Daklem, Y prelazi kod mene u klupu i ostavlja X samog, bez citanke, a niko nema da mu da. X se naljutio, pa sam napisao pesmu povodom te njegove ljutnje:

Kao braća bili smo nekada
U bezčitanskom živesmo siromaštvu
Al je Kain izdao Avelja
I ostavio ga samog, u izgnanstvu

Zabio mi nož u leđa
Brut našeg dobra
Izdajstva postaju sve veća i veća
Nikad neće neće skinut ljagu sa svog imena

Izdao nam je drugarstvo, Judin sin
Čitanka, mesto 30 srebrnjaka
Na krst me sada razapinju siv
Oprost neće dobiti nikada

U 9. krug Pakla ga šaljem gnevno
Nek trune tamo do kraja vremena
Da ga Lucifer jede 2-3 puta dnevno
I da o izdajstvu svome razmišlja

*Nije moja, ali mi je trenutno mnogo kul...

volim te
ko i sve
al nista manje

ajde da se grlimo
bez predrasuda
i svrhe
samo da se grlimo ponekad
ponegde
to je karmicki krug
al veruj mi da se meni trenutno grli na nacin koji je specifican u trenutku a ne podrazumeva nista u buducnosti
cak i znam kako mi se grli, al ne znam da opisem
na sitno mi se grli

aljda da
mozda ne
ako s ljudi oslobode misli mogu da se grle
sad
dal je bolje grliti jastuk koji nikad nije nista ni mislio
il traziti zagrljaj od nekoga ko je skontao da su osecaji lepsi od misli
to ne znam vec
naravo
uvek i svuda
bio bi glup kad bi neiskrano zagrlio tako savrseni grleni materijal
tvoje vibracije su meni prijatne

http://img202.echo.cx/img202/6191/bosanskapoezija1mj.jpg

Нешто инспирисано песмом "Као пси" од Буковског. Написао сам је у даху отприлике, тј. издекламовао у спикерфон на телефону, па је после записао на папир.

"(u zagradi)"

Tvoja nezasita želja
I promenljiva volja
(A može i obrnuto),
Učinile su ovaj svet
(Ili jedan njegov manji deo
u kome zajedno obitavamo)
Veoma rizičnim mestom za život.

Ja sve to, naravno,
Isprva nisam primećivao
(Da li što nisam hteo,
Ili sam bio nepažljiv?
Ne bih znao reći...)
I ubrzo, jer sve brzo prođe,
Psi su namirisali krv.

I kao što uvek biva –
Oni su pobedili.

Ali da sve bude zanimljivije,
I dalje su bili gladni
(Mora da sam lošeg ukusa),
Pa su shodno svom porivu
Zagrizli novu nogu
(I dalje balave nad njom
I grizu je polako).

A ja sedim i otvaram
I zatvaram zagrade
(A noga mi je inače zarasla),
I pišem ovu pesmu o psima i nozi,
(Gde je noga valjda sinonim za srce, valjda),
I gledam u staru pesmu koja je mnogo bolja od ove.

A ti ćeš možda ovu pročitati,
A još je verovatnije da nećeš
(Što bi je čitala?!),
Al' ako se ikada kojim ludim i nemogućim slučajem zapitaš
(Mada ti se samo pitaš šta ćeš sutra da obučeš) –
Da, tebi je napisana.

Zgodna stvar, Krompire.

Хвала, Проф! Мислио сам да нећу наићи на позитивне коментаре, и због тематике, а и због делимичне инспирације од сличне песме.
Мада, да се критикујем, могла је још да буде дорађена, ово је само костур, али волим да их остављам такве какве настану, без икаквих измена или каснијих додатака.

Ponekad zaželim da napišem pjesmu sasvim običnu svakodnevnu
Pjesmu koja neće pretendovati na čitanke i književne večeri
Pred kojom ni jedan valjan gospodin neće skinuti svoj šešir i izvaditi ruke iz šinjela

Pjesmu koja će svojom prostotom pljunuti u lice širokoj rijeci
Što u zadnje mlado ljeto odnese život tek stasalog diječaka utiša ribarske alove i njegove godine prekri vodom
U lice te iste rijeke što je kurvanjski tekla dok su se na njoj ustavljele oči hiljadu umirućih
Oči žena dijece tih nesrećnih pješaka oči koje su po naredbi jednog neuspjelog slikara
Pod pratnjom bajoneta sprovedene na gubilište da podijele sudbinu njegovog jednako neuspjelog dijela

Ponekad zaželim da napišem pjesmu, proljetnu ciganjsku baladu
U znak sijećanja na šatre što u vrijeme odlazaka izmještaju čitave ulice
U znak sijećanja na nesretnog Nikitu čija je crna krv okupala pločnik našeg malog grada
Kada se u jedno nespremno jutro pokloni točkovima vatrogasnog kamiona
Dobrovoljno nasmijavši se pri tome podugačkom spisku dugovanja
Nikite koji je na crtu propio porodicu prijatelje kuću na dva sprata obljepljenu tapetama
U znak sijećanja na Nikitu kome je 200 dinara na prsa spustio njegov vijerni drug tegljač kofera sa željezničke stanice

Ponekad zaželim da napišem pjesmu sasvim običnu svakodnevnu
O djevojčici koju je pjesnik razbolio da se osjećaju podjednako sami
Koja svoje dane troši ležeći na bolničkom krevetu i na čijem jastuku svako jutro osvane nekoliko vlasi ugljen- kose
Pjesmu o njenom prijatelju besposličaru što na račun stradanja upisa dvadeset jednu a njoj svojoj malenoj prijateljici
I dalje potura priče o vjetropiru i Mjesecu... O dječaku koji je nabravši pune džepove zvijezda nakrivio kapu te zdravo zviždi...
I ona se raduje što će ga upoznati nakon zadnje terapije crvenim inekcijama

Ponekad zaželim da napišem pjesmu sasvim običnu svakodnevnu
Koja neće pretendovati na književne večeri i čitanke
Zbog koje će te tvoja ljepuškasta curica povući za rub džempera:
"Majka zar ne vidiš nema više dječaka ustrjelila si ga ravno u srce"

Један хаику:

Алвеоло, алвеоло
ти сеоска лоло

срећо моја моје њежно пиле
волим твоје враголасте гузе
те полутке од сувога злата
што ме носе у разне космосе
на планете и у баточину
волим кад ме из потаје драшкаш
брадавицу кад ми интригираш
кад ми клижеш низ карличну коску
или када пљунем па полижем
анално ти буљу перфорирам
волим душо твоју перформансу
твоје њежне бисјере и брке
твоју сису и још једну сису
исто твоју јер су то две сисе
ја те волим чак и када прдиш
то је мени најлепша музика
из гузице кад ти коло свира
ту сам дане трошио наштину
да подригнеш знала си коректно
стрица си ми убила октавом
подрижући девојку из града
мој чокоте ко ти бере грожђа
док се бавим у радном доносу
ко те прца сасвим опуштено
приватнику док младост донирам
да ти лични донесем доходак
да га трошиш на млада швалера
у постељу да му носиш кафу
мандарине и руску салату
кажи љубо јебо ли те чкаља
коме дајеш пично задовољство
док ја стењем у радном времену
признај курво живела србија

EDIT: pesma je morala biti obrisana.

Fino Nebitna, kao neki ženski Bukovski :)

Nije mi inače ovako grub stil... Al' eto... Hvala. :)

Dobri ste svi na ovoj strani. Krompir i Valdemar pogotovo.

Belilom premazane komore srca,
reči istine pod farbom čame,
tek se po koje slovo koprca,
želeći svetla, gutajući tame.

Kapu bi mi skinuli,
za moj kostim, remek delo,
u nebesa vinuli,
da znaju laž što nosi mi telo.

U poljima ravnodušnosti,
moja duša mirno drema,
bez volje, snage, drskosti,
ništa ne želim, ništa i nemam.

Kako bre napisete tako nesto, ja se naprezem ne mog jednu strofu bre.

Evo jedna samo za Saleta:

Saletova pjesma

Jedan od mnogih,
Jedan u množini!
Jedan od onih...
Da, da... onih na margini.

Zvaćemo ga Sale.

Od stihova vrije duša,
samu sebe pjesmom hrani.
Al' jezik mu veže suša
Neće riječ, neće vani.

Dok kucaju kasni sati,
on i dalje grafit tupi.
svakom stihu druga dati,
čežnja se u njemu kupi.

Muške bore sjeku čelo.
Rakija mu srce peče.
Ženka ruka grebe vrelo...
Sve bez rime, život teče.

Malo srce kucat' kreće.
iznad njega otac tromi,
Što od brige, što od sreće,
r'ječ se suzi s puta kloni.

Iza stakla pogled svisli.
Starac iza štapa hoda,
Sale pod šeširom misli:
Već je jesen moga doba.

Sam je Sale, sjedi sijed.
Prisjeća se starih rana.
Još samo je papir bijel,
Prazan papir punih dana.

Zadnji ga već časi dvore,
Ko će znati da je bio?
Sve njegovo već je gore,
Osta ga ni mali dio.

Kako napišete tako nešto,
pjesnike krikom slovi dok mre,
ja se naprežem zaludno, grešno
- pa ne mogu ni jednu strofu bre!

vrati mi ajvar
oh,moj ajvar

Ех да могу, платио бих златом,
један додир, твое усне меке,
шта сад вреди моје покајање,
кад леш твој лежи на обали реке
жалим драга, испало је срање,
што си више мртва, волим те све мање

кекекекекекекекеке

могао си и

сад осећам напон у области пише
што се више кочиш, волим те све више

бухахахахаха

хехехехехехе, јеси заинтересован доснујемо неки бендић, свадбе, крштења, саране и тако то?

А јеби га, не могу да се договорим ни са овим мојим РЛ дрипцима да се поново окупимо, свирали смо некад... Беше моје. Сад седим сам у соби са Фрути лупсом...

Oh, to je,
otežava noga.
Grobom pjan.

I noć je ovo, -
drkom predrkam gloga,
i dan.

I stopa gde prione mi,
kara je ozdo,
zapahne vrelo kruće.

O, grobno li me razdrkava
kostima tvojim svanuće.

Oh, to je,
i subote ovaj bat
nedotrulu te razdžara.

I kosti,
te do kostiju me opeku,
od skrotuma do čmara.

Oh, to je,
pokoja ne,
van iza rođaja negde i mrenja.

Živ pregorim tobom,
mrtva pregoriš mnome
do jebenja.

Oh, to je, to.

Kakvo je ovo svetogrđe, saće Nastasijević ustati iz groba i nabosti te trulom krstačom kroz čmar. Uopšte mi nije bilo prijatno ovo pročitati.

bila bi mi čast!