Pesničko ćoše

Ne bih rekao da je akrostih treš.

Шта му дође ЛЕЈН, Чавез?

Moja profilna.

Поучна у седмерцу причица о два вука:
Тек једна и по станца за мудрог Индијанца

Два се у мени вука као две силе боре
Да ли ћу падати доле ил ћу да летим горе
Првом је густо крзно и њушка светлоцрна
У себи чува снагу стотина мртвих срна

Други је мило вуче са слабом снагом у скоку
Под собом репић вуче и има крмељ у оку
Први се храни крвљу и воли месо да коље
други је љубак врло за клање нема воље

Ја питам мудрог врача: ко је на мојој страни
Одговор мудар гласи: онај који те храни

Валдемаре... Само ћу ти рећи да сам сачувала песму. Уствари, и д ами нису најјаснија прва два стиха. Али, остатак...

Валдемаре... Само ћу ти рећи да сам сачувала песму. У ствари, и да ми нису најјаснија прва два стиха. Али, остатак...

Pa, prva dva su stiha naslov, pogotovo prvi, koji objavljuje da je pesma pisana u sedmercu (ako pogledaš u pesmi, svaki stih se u stvari sastoji od dva stiha sa po sedam slogova). Drugi stih je takođe naslov, a kad kažem "tek jedna i po stanca", mislim na tip strofe stancu, italijansku renesansnu strofu od osam stihova, a pošto u pesmi nema šesnaest stihova, već dvanaest, to znači da fali četiri stiha za dve stance, znači tu je jedna i po stanca. Drago mi je što ti se sviđa.

Е, то за станцу нисам знала, а бројала нисам слогове, јер ми одмах упало у око да их има више од 7. Моја грешка. Свеједно, остаје у компу. :)

ova s vucima mi se najviše sviđa od tvojih što si kačio ovde, valdemare

udeli nam još, ti sveti čoveče!

САМОЋА

Све док си страсна и блудна,
Ма луда и гадна и чудна,
Са телом старим и седим,
Ил пуповима завијеним
Белим:
Ја те грлим осмехом бледим
И браним.

Ја те желим.
Руке ми дрхте, ко суве гране,
Са којих небо јабуке побра.
Ја их пружам
Клецајући улицама малим,
Теби, прошла у свили или крпи,
За сан си добра.

Само кад ме прошлости сећаш,
И нешто ново и боље обећаш,
Рајске ми тајне непознате кажеш:
Да хоћеш ко сестра брату
Да ми помогнеш...

На мом се лицу све угаси,
И ђаво се јави у једној гримаси,
Што се смеје и гади.

Милош Црњански

Ово је једна тематска песма. Једном у жбуњу нађем новчаник без новца, само лична карта неке заносне плавуше у њему, види се да је оџепарена. Сазнао телефон преко адресе из ЛК, звао и питао, каже јесте, оџепарили ме. Договоримо се да јој пошаљем личну карту у писму, и уметнем успут сонет следеће садржине:

Ја те оџепарих: бескрајно се кајем!
Сред светине, вреве, што безглаво хита,
Мој те поглед срете, хтеде да упита...
Ал' тад погнух главу, спржен твојим сјајем!

Ти стајаше гордо, и лепоте свесна
Што ти косе краси к'о круна од злата,
И усана рујних к'о цвет рујна цвата,
Не примети овог створа бесловесна.

О, проклета нек је тисућ пута рука,
Што место да мрси миле твоје власи
И милује нежну свилу твога струка,

Почини ми дело што ми наду гаси
Да ће благ твој поглед на мене да слети,
И да ћемо се ми, срећо моја, бескрајно волети!

Могу да замислим израз њеног лица, и колико ме је проклињала, хахахаххаха!

ipak mislim da se meko žensko srce nasmešilo i reklo: "Pička mu materina, što nije doneo ličnu kartu, sve bih mu oprostila" :)

paz se ti valdemare da joj ne padne na pamet da izgugla pesmu i nađe te ovde:D

Joj sunce ti jebem, stao si joj na muku kao gazda :)

Urinalija

Voda iz klozetske šolje
Prosuta po podu
To snažan mlaz urina tvog
Razneo je vodu
Po celom kupatilu

Žute kapi prigrliše bezbojne
Obojiše ih
Na pločicama klozeta
Svetlucaju pod blještavom sijalicom
Što bubuljice naglašava

Voda iz klozetske šolje
Prosuta po podu
Ne bi to bilo grozno
Već divno
Da ja ne moram to da brišem

Написао у првом средње, зове се "Неволим школу" (граматичка грешка је намерна):

U dvanaest sam ustao, mada nisam treb'o,
U školu sam došao, za užinu se greb'o,
Tri kontrolna imam, to ne mogu da podnesem,
Ima kući da me mlate kad kečeve donesem.

Pomoći mi neće ni štreberka iz klupe,
Kada pomoć tražim, šutne me u dupe,
Profa kada vidi da puškice gledam,
Bez pogovora traži kontrolni da predam.

Dobio sam keca, čas napokon proš'o,
Nisam puno čekao, jer je drugi brzo doš'o,
Na jeziku stranom sada brljam test,
Ako dvojku dobijem, to biće dobra vest.

Sada kući vraćam se, drug mi nešto sere,
Kad kažem za keca, ima ćale da se dere,
Al' kečeva još ima u rukavu mome,
Kada ih izvučem, ima kosti da se lome.

ТО СТОРМО! ♥

Нема у мени ничега, свега ми некако фали,
Векови журе а ја сам тај секунд који чека,
Свет овај, небо ово, узалуд су ми дали,
Овде се крвави цекин уздиже изнад човека.

Нема у мени снаге оних из минулог доба,
Залутали сам удар што хладан челик клепа,
Једина извесна стаза води равно до гроба,
Где врлост није мана и правда није слепа.

Нема у мени наде великих, божијих створова,
Ситно сам слово у тужној оди овога света,
Рођен у сени доље, у царству крша и корова,
Где ништа осим пакости не уме да процвета.

Нема у мени порива тих исконски мудрих људи,
Злураде мисли моје пожњех из трулих поља,
Ово је колевка патње, у њој се данас будим,
Где нико више не зна шта су времена боља.

Au, Valdemare, ovakvim sonetom bi se i France Prešern ponosio :D

Evo od mene jedna sentimentalna, jedna roditeljska.
--------------------------

Godine

Kroz par besanih noći,
demona i andjela prošlosti,
potisnuta legija će ponovo da kroči,
evo nas opet, samo ja i ti.

Dečja silueta,
razdragani smeh,
neuka za zlobu,
premlada za greh.

Pod jednom zastavom čuvan,
daleko od crnila i bledila,
al' život u svim pravcima duva,
prava putanja nije jedina.

Spališe mu zastavu,
puče barjak na dva dela,
pukotine odjednom nastanu,
razdvoje srca, duše i tela.

Čuvam tvoju tajnu, mali,
kome se smešiš, za koga je mač,
ne brini, nikad neće znati,
bitno mi je samo da ti znaš.

Obe su zastave jednako vredne,
al' nejake dovoljno kad pritisne tama,
ni blizu jake spram one jedne,
što se jednom davno vijorila nad nama.

Čuvaj moju tajnu, mali,
tu retku sliku u mojim očima,
te dane kada nismo znali,
kakvo zlo u tmini počiva.

Au, Valdemare, ovakvim sonetom bi se i France Prešern ponosio :D

Šta Prešern, Petrarka, bre! :)

Ја гледам празан програм и ништавило реклама,
и гласам за оне што их ни пљунуо не бих,
и слушам ретке познанике и приче међу нама,

Ovo ti je kobjasn, da sam žensko popušio bih ti.

Ovo ti je kobjasn, da sam žensko popušio bih ti.

Ah, i ja bih ponekad, samo da mogu da dovatim :)

Имала је нека статистика да годишње погине преко двије хиљаде мушкарца у покушају да сами себи попуше курац.

http://www.antoranz.net/CURIOSA/ZBIOR2/C0210/21-QZC02066-BAB3369p434Uroboros.jpg

Opet ja:

Opet ja, opet svracam ti u snove
Samo daj mi ruku da te vodim negde daleko
Tamo gde je stalo vreme, gde nigde nikog nema
U mene imaj poverenje, osmehni se, volim tvoj osmeh
Budi srecna
Jer kad sa mnom si, tad sve nestaje
I samo tebe vidim, I samo tebe zelim
Ne pustaj mi ruku, osecam da odletecu
Daleko
A ti ces ostati sama, da me cekas.
Vecno.

Ево пар мојих. Неке сам писао негде на форуму раније, неке нисам. Немам појма. Она последњу знам да јесам.

Реке илузија мени те носе.
Њихов жубор. Из даљине глас.
Осмех твој.
Осмех мој.

Једна реч прекида другу.
Једно слово враћа смисао.
Један тон.
Нова мисао.

Срце полеће у секунди.
Тело на месту остаје.
Пораз у првој рунди.
Ноћ чудна постаје.

Поглед у висине.
Далеко изнад звезда.
Мисли разбистри.
Опет их помути.
Песма славуја.
Прича Толстоја.
Кап по кап,
Облак сумње настаје.

Тишина мајског јутра,
Необичну стрепњу шаље.
Једна реч лечи ране.
Нема је.

Да ли близина раздваја,
Или даљина приближава?
Хиљаде питања.
Нигде одговора.

У чауру сакријем осећања.
Навучем маску,
Да се не види право лице.
Мрачне улице описују тренутно стање.
Немир и страх, неприметне убице.

Једна реч прекида другу.
Једно слово враћа смисао.
Један тон.
Нова мисао.

Ветар рата снажно дува,
Смрт на врата тихо куца,
Велики брат малог чува,
ватра јака, камен пуца.

Борбене трубе одзвањају кроз ноћ,
Војнички марш одјекује тротоаром,
Око мене спустила се поноћ,
Зуби цвокоћу стрепњом старом.

Земља на крв мирише,
За идеале се гине,
То је посао лак,
Да ли ће неко о нама да пише,
Или ће пак, да нас поједе мрак?

Прсти судбине стежу нам врат,
Тренутак слабости животом се плаћа,
Да ли ће нас и даље штитити брат,
Мало нас се кући враћа.

Беда као со на рану,
Песма стара у круг се врти,
Опет гледам своју сахрану,
Опет на корак до смрти.

Разум се од поноса мути,
Стално изнова гинемо к'о кретени,
Да ли ћемо победничке звуке чути,
Да ли ћемо назад, некој драгој жени?

Кроз тмину одјекује крик ужаса,
У помоћ зове, иако без наде,
Хвата се за сламку спаса,
Зашто Бог односи животе младе?

Ветар рата снажно дува,
Смрт на врата тихо куца,
Велики брат малог чува,
Ватра јака, камен пуца.

Покретна трака исписује речи палих бораца,
Први пут са дозом тешког схватања,
Још једна жртва црног лептира,
Харонов џеп отежава.

Слика удаљених предела пролази данима,
Разарања древних градова постављају темеље вечних кошмара,
Шинска возила приносе жртву непознатим бићима,
Даљина као оштрица сече смисао живљења
и шаље ме у наручје порока.

Још једна ноћ проведена над нотама старих домова,
Само да ми зачини отворене ране,
Још једна ноћ и страх од осврта,
Осећај у мене упртих погледа,
Тешка осуда и уједи гладних џукаца.

Кренем назад, а не знам куда,
Оно што тражим је негде далеко,
Можда у рају, а можда поред пута,
Емоционална уцена, растројство у лудило претвара,
Осећај у мене упртих погледа,
Тешка осуда и уједи гладних џукаца.

Сам попут старих вукова.

Квази моралисти причају приче,
оплакују људе незнане и знане,
секу вене, куну Бога,
али се ниски разлози крију иза тога.

Реч по реч,
потресан састав изнуђује сузе,
ако си искрен има да висиш,
још једног анђела небо узе.

Све добрица до добрице
и душа до душе,
од толико "људи" припадне ми мука,
чекају да неко познат умре,
па онда сваки почне да кука.

Како добити парче пичке,
осећајност сматрају за врлину,
свака победа захтева жртву,
зато ће у огледалу гледати слину.

Смрт је крај, све пре ње не важи,
какве везе има што је био олош и гад,
ипак он је погинуо млад,
какве везе има што га ниси волео,
његов је нестанак некога заболео,
он је био песник, несрећна душа,
свима је жао, док их неко слуша.

Квази моралисти причају приче,
оплакују људе, незнане и знане,
секу вене, куну Бога,
али се ниски разлози крију иза тога.

Uuuu Remenski dobro ti je ovo, svaka cast.

Хвала. :)

Prolazi oluja

"grmi, sijeva, strah me
molim se Bogu
vedro, suncan dan
u glavi vec vidim drogu"